Došlo mi je da plačem. Biciklisti su stigli u Strazbur, prevalivši skoro polovinu razdaljine koju profesionalni sportisti pređu na trci Tour de France. Učinili su to nakon pet meseci svakodnevnih protesta, zadivivši me hrabrošću i istrajnošću. Junaci o kojima se manje zna jesu ljudi koji su ih dočekali na poslednjoj etapi. Nisu došli samo iz Strazbura već i iz drugih francuskih gradova, iz Švajcarske, Nemačke… Studente su ugostili u svojim kućama ili im plaćali prenoćište, kupovali su im hranu, a neki od njih su danima sve pripremali, kontaktirajući s lokalnim vlastima, da obezbede binu, razglas i drugu logistiku, tražeći od prefekture potrebne dozvole, ugovarali su razne sastanke, napravili medalje i zahvalnice… Toliko su želeli da za bicikliste nešto učine da su neki imali i neobične ideje: nudili su da im kupe karte za spa ili za turistički brodić (pitam se kako bi svi stali).
Bio sam ponosan na našu kćer: bila je jedan od glavnih organizatora, a na dan dočeka radila je kao redar i voditelj. Takođe, davala je izjave za francuske medije – regionalne i lokalne – objašnjavajući zbog čega su studenti došli i šta se dešava u Srbiji.
Nekolicina je noćila u našem stanu. Bili su veseli, puni energije, pričali o putu do Strazbura, o svojim životima i planovima, pregledali našu kolekciju muzičkih diskova, neke i puštali.
Dovršetak tuđe borbe
Došlo mi je da plačem, rekoh, ali ne od ganutosti, već od ljutnje i osećanja generacijske krivice. Krivicu sam osećao zbog njih, a ljutnju zbog sudbine svih nas koji smo se borili tokom devedesetih.
Iako sam govorio sebi da uživam zbog iznenadne svetlosti u beznađu poslednjih godina, nisam mogao a da ne pomišljam kako je život ovih mladih ljudi lako mogao da bude drugačiji. Morao je da bude drugačiji. Da su pre četvrt veka učinjeni pravedni i predostrožni koraci – lustracija i više nego zaslužena krivična odgovornost – studenti ne bi prolazili kroz sve ovo, niko ih ne bi privodio u policiju, gazio kolima, lomio im vilice bejzbol palicama… Odrasli bi u relativno normalnom društvu, studirali bi, putovali, družili se… Nisu tada bili rođeni, a primorani su da dovršavaju našu borbu.
Bio sam malo stariji od njih kada smo se suprotstavili Miloševiću. Od 1991. godine do petog oktobra učestvovao sam u skoro svim protestima, jedan posao izgubio, u vreme hiperinflacije, na drugom mi je prećeno da ću biti suspendovan, u vreme šetnji, zbog sankcija mi je bilo ograničeno kretanje (za razliku od Miloševića), i učinilo mi se da sam konačno dočekao pobedu, samo da bih gledao kako neodgovorni ljudi to vreme i energiju bacaju kroz prozor u procesu dugom dvanaest godina. I sada kroz taj mučni déjà vu moraju da prolaze drugi ljudi.
Tri problema
To je završeno, ne vredi mnogo govoriti. Završena je i biciklistička tura do Strazbura. Šta dalje?
Nekoliko decenija pisanja naučilo me je tome da prvenstveno razmišljam o problemima. Ako se čovek izbori s njima, stići će do cilja. Ovde vidim tri problema.
Prvi problem je duhovni sklop ljudi koji drže vlast. Oni jesu izgubili legitimitet, biračko telo im se smanjuje, ljudi su se oslobodili straha, miting od dvanaestog aprila je bio fijasko po raznim osnovama, ali s druge strane imaju resurse, zarobili su institucije i medije, mogu da lažiraju izbore, a ako policija i vojska zakažu, uzdaju se u svoje kriminalce. Učiniće sve da bi ostali na vlasti, jer znaju da ih put s nje ne vodi u opoziciju, već pred tužioce. Neki od njih su učestvovali u bombardovanju gradova; šta je za njih jedno sonično oružje?
Zato nam je neophodan što širi front, solidarnost, dogovori i kompromisi svih koji su protiv ove vlasti. Potrebno je da svi prvenstveno misle na javni interes. Time stižemo do drugog problema. Previše ljudi samo navija i doživljava studente kao konjicu koja će uskoro stići i promeniti im živote. Rizikuju studenti, prosvetni radnici još više, desetine hiljada ljudi takođe, ali čitave profesije mudro ćute. Znam da ovo zvuči neosetljivo, ljudi su zabrinuti za ionako tešku egzistenciju, ali bojim se da smo kao društvo došli u situaciju kada je nerizikovanje još veći rizik.
Neophodan je što širi front, solidarnost, dogovori i kompromisi svih koji su protiv ove vlasti. Time stižemo do drugog problema. Previše ljudi samo navija i doživljava studente kao konjicu koja će uskoro stići i promeniti im živote
Treći problem studenti sami stvaraju. Reč je o gadljivosti nad politikom. U početku su bili u pravu što su se ograđivali od politike. Tako su se profilisali i predstavili kao nova, drugačija društvena snaga. I uspeli su u onome što niko pre njih nije uspeo: probudili su maltene sve opštine u Srbiji.
Međutim, nakon pet meseci to ograđivanje počinje da se pretvara u isključivost i stratešku grešku. Pribojavam se da će energija da se raspline ako ne bude evoluirala.
Razumem zašto je tako. Nakon svega što smo videli, reč politika je postala psovka. I ja osećam odbojnost prema politici, ali ponavljam sebi da je to greška, da ona nije loša sama po sebi, već je problem to što su najgori ljudi na političkim funkcijama. Ako kažemo: „Politika je prljava, neću da se bavim njom”, onda će se baviti neko drugi, a na svojoj koži osećamo kakvi ti drugi mogu biti.
Uostalom, ako pokušavate da reformišete društvo, vi se već bavite politikom, želeli to ili ne.
U početku su studenti bili u pravu što su se ograđivali od politike. Tako su se profilisali i predstavili kao nova, drugačija društvena snaga. Međutim, nakon pet meseci to ograđivanje počinje da se pretvara u isključivost i stratešku grešku
Studenti ne moraju da osnivaju stranku ako to ne žele. U političkom životu mogu da učestvuju na razne načine, recimo kao grupa građana. Te grupe je lako osnovati, a mogu da se raspuste kada više ne budu neophodne. Pod kojim god imenom da se pojave, sigurno će ih podržati mnogo građana.
Opasnosti
A šta posle, kada se konačno oslobodimo lopovske vlasti? Kako da obezbedimo da se ništa slično ne dogodi ponovo? Problem broj dva delimično proističe iz problema broj tri. Naime, neki ljudi ne žele da se angažuju zato što se plaše da će preko njihovih leđa neki Kurta smeniti Murtu, u skladu s grafitom džabe ste krečili.
To nije nemoguće. Svakog potencijalno mogu da iskvare moć i pristup novcu. Zato je najbolje da svima postavimo granice, a to su: nezavisne institucije, nezavisno pravosuđe i slobodni mediji. Važan je i kvalitetan parlament kao korektivni faktor za izvršnu vlast. Ništa od toga sada nemamo, a da bismo stekli, neophodni su ne samo dobra volja već i poluge moći. Tako opet dolazimo do političkih promena.
Ako dobiju još širu društvenu podršku, ako budu sarađivali sa svim relevantnim a dobronamernim snagama i ako izbegnu zamku kleronacionalizma – zamku koja je u Srbiji uvek moguća – studenti bi mogli da promene društvo.
