Nakon 120 godina u srpskom parlamentu se ponovo dogodila tuča, a onaj koji nam je tokom prethodne decenije redovno verbalno opisivao svoje mišiće i svoju prgavu huligansku narav, uspeo je da je propusti. Taj „loš momak“ sa severne tribine koji je u sopstvenoj mašti „odrastao na ulici“, a više nego jednom ga je policija privodila zbog tuča, redovno je grmeo iz sigurnosti nekog od njemu dragih televizijskih studija i pozivao na okršaj („ja sam, vas petorica, pa da vidimo ko će da pobedi“), ovoga puta je propustio šansu da nam u praksi pokaže šta stvarno zna. Ili, preciznije, nesebično ju je ustupio Ani Brnabić.
Dok je Ana Brnabić vrištala ne samo na opoziciju već i na razuzdane momke iz svojih redova, poput velikog i snažnog Milenka Jovanova koji je junački pljuvao, Aleksandar Vučić je navijao iz Požarevca
Dok je ona vrištala u parlamentu i bacala vatru ne samo na opoziciju već i na razuzdane momke iz svojih redova (videlo sa da veliki i snažni Milenko Jovanov baš junački pljuje), Aleksandar Vučić je navijao iz Požarevca, a javnost je mogla da ga vidi samo preko Instagrama. Tek kada se sve smirilo i kada su se ljuti poslanici razišli, vratio se u Beograd i pod jakim obezbeđenjem odvezao do Pinka da bi pokazao (tj. opisao) mišiće pred dve novinarke poznate po tome da ga uvek izlože žestokoj paljbi – Gordanom Uzelac i Jovanom Jeremić. One su mu „nabacile“ da je opozicija prouzrokovala najsramniji dan u istoriji parlamentarizma, a on im je junački izogovarao sve iz opozicije poimence (recimo, Marinika Tepić je sipala crno vino u oči naprednjačkim poslanicama koje joj je preostalo iz štrajka glađu), nezavisno od toga da li su bili u skupštini, na mostu ili na protestu u Novom Sadu. I kao Gandi na kraju zaključio – potreban je međustranački dijalog (čim završi sa ogovaranjem) i rad a ne rat.
Teror sumnjive većine
Šteta što ga oštre novinarke nisu upitale šta ta mantra „mi hoćemo rad a ne rat“ koju poslednjih dana svi naprednjaci ponavljaju od jutra do sutra i koju je tokom tuče kao u transu uzvikivala predsednica parlamenta, tačno znači. Pa, radili su, plodovi njihovog rada su doveli do pada nadstrešnice i građani su se sa razlogom uplašili nečeg što proizvodi ljudske žrtve. Pre bi se reklo da im svi koji ovih dana demonstriraju na ulicama poručuju – ukoliko ne prestanete da radite, moraćemo da vas zaustavimo i po cenu rata. Ali, i pored toga što je u parlamentu ispoljila daleko veću hrabrost od svog šefa i mimo svih zakona i parlamentarnih normi progurala zbilja na mišiće u uzavreloj i krajnje neprijateljskoj atmosferi sve tačke dnevnog reda, Ana Brnabić je sopstvenoj kreativnosti morala da priroda i stranački uvežban govor za papagaje poput poput „živela Srbija“, „niste nas sprečili“, „nikada nas nećete pobediti“, „nikada nećete pobediti Srbiju“…
Ono što je prethodilo međusobnom pesničenju je ukidanje parlamentarizma i većinsko ponižavanje i ućutkivanje poslanika koji zastupaju milion i po građana
Na žalost, konstatacija da je tuča u parlamentu bila najsramniji dan u istoriji parlamentarizma jednostavno ne stoji. Nije je bilo lepo videti i nije baš prijatno da se snimci prenose na svim svetskim televizijama, ali se dešavalo i u civilizovanijim zemljama od naše. Ono što se nije dešavalo, a kod nas je postalo stvarnost mnogo pre međusobnog pesničenja poslanika, je ukidanje parlamentarizma i većinsko ponižavanje i ućutkivanje poslanika koji zastupaju milion i po građana. Taj teror sumnjive većine oformljene putem zastrašivanja i izborne krađe previše dugo traje da ne bi eskalirao u nešto opasnije od verbalnog prepucavanja. Naročito ako imamo u vidu da je nakon nesreće u Novom Sadu otvoreno baš mnogo frontova, a da je Brnabićka odlučila da još jednu sednicu sprovede mimo zakona, samo uz pomoć većinske sile, hladnokrvno se oglušujući o zahtev da se na dnevni red stavi rasprava o poverenju vladi iako je zahtev podnelo 71 poslanika, a potrebno je najmanje 60. Ili o zahtev da se raspravlja o tragediji u Novom Sadu, iako je to tema zbog koje gori čitava zemlja.
Kada se vlast ogluši o zakone i Ustav čak i u takvom trenutku, tuča je upravo pokazatelj stanja u društvu, a građanski rat se ne sprečava uzvikivanjem mantre već daleko manje osionom politikom od one koju vlast trenutno servira.
