Nema sumnje da je Srbija poslednjih 13 godina bila pravi raj na zemlji za većinu svetskih sila: treba vam litijum – dodaćemo vam besplatno i bor i upakovati sa mašnicom, treba vam jeftina radna snaga – evo vam potrošna ljudska roba koju možete da zloupotrebite kako vam drago i odbacite kada ponestanu subvencije, treba vam atraktivna lokacija za gradnju – evo vam spisak spomenika kulture, rušite ih… I taman kada su se svi uljuljkali u uverenju da će im režim Aleksandra Vučića večno ispunjavati svaku muzičku želju u zamenu za podršku, studentski protesti su pokvarili idilu.
Brat Si se nije mnogo potresao, Kina ima pouzdan recept da se to reši, oproban na trgu Tjenanmen, pa je u skladu sa tim poslala poruku: „Kao stari prijatelj, smatramo da je Srbija mudra i da ima kapaciteta da nastavi da održava društvenu stabilnost i pozitivnu dinamiku razvoja.“ Brat Putin je bio malo oprezniji, pa je njegov ambasador u Srbiji Bocan Harčenko situaciju ocenio kao „ozbiljnu“, jer protesti mogu da ugroze ekonomske rezultate i „realna dostignuća u društvenom poretku, kojih ranije nije bilo“. Tramp koji još uvek nije dobio pobratimski status je prepustio Ričardu Grenelu da nađe prave reči podrške, ali se izaslanik za specijalne misije nije baš proslavio pa je osudio sve koji „nasilno zauzimaju zgrade“ i koji se „ne drže mirnih demonstracija“ iako ni jedno ni drugo nije primećeno tokom tromesečnih protesta. Zbog toga je alarmiran krizni marketing, pa je u Srbiju poslat Rod Blagojević, najadekvatniji autoritet za podršku režimu tokom protesta – politički preletač i bivši robijaš pravosnažno osuđen zbog korupcije. Prošetao se po Srbiji, uspeo da ne vidi demonstrante, ali je primetio koliko je Vučić visok, da liči na Trampa i da je čudo šta je do sada postigao. Ne samo što je toliko izrastao uvis već je i povećao plate za 270 procenata, što je uspeh zbog koga bi američki narod svog predsednika „proglasio za kralja“.
Zajedno sa Rodom Blagojevićem i Marta Kos je obezbedila počasno mesto u režimskim tabloidima, ali je očito iznervirala neke nebitnije medije poput Fajnenšel tajmsa
Nakon svih tih američkih komplimenata Vučić je s hvaljene visine objavio: „Šta mene interesuje šta piše Njujork tajms“, a onda, zlu ne trebalo, ipak dodao da piše kako su studentski zahtevi ispunjeni. Pa biće da nije shvatio da više ne vlada nepismenom zemljom i da su se pojavili neki novi ljudi koji sami čitaju Njujork tajms, a ne čekaju njegov prepev. U njemu piše nešto bitno drugačije – da je režim u Srbiji izgubio najvažnije uporište, „kontrolu medija koja je bila centralni stub srpskog sistema pod Vučićem“ i da je nakon tri meseca tišine RTS konačno izvestio o protestima, stavljajući to kao prvu vest. I „što je još gore, barem za vladajuću stranku, izveštavala je činjenično, a da demonstrante nije osudila kao plaćenika obaveštajnih službi ili marionete opozicije, kao što je to činila u prošlosti“. Uz detaljan opis pada nadstrešnice, umešanosti korupcije i pitanja da li opada moć „sve autoritarnijeg predsednika“, list donosi i priču o promeni javnog mnjenja na primeru njihove sagovornice Svetlane Bistrović, koja je izašla da bodri studente nakon što je videla Novaka Đokovića u majici sa natpisom Students are champions.
I ma koliko izgledalo neverovatno, biće da podrška javnih ličnosti stvarno radi na omasovljavanju protesta, a ona je stizala sa neočekivanih mesta. Američka pevačica Madona objavila je na svom Instagram nalogu snimak napravljen dronom na protestu u Novom Sadu uz prateći tekst: „Moć jedinstva. Ono što mediji ne prikazuju jeste da svedočimo jednom od najvećih studentskih pokreta u regionu od 1968… Hiljade ljudi izlaze na ulice Srbije i traže sistemske promene i manje korupcije u njihovoj vladi.“ Slična podrška je stigla i od konceptualne umetnice Marine Abramović, kao i rok benda Garbage.
A podrška iz regiona bila je gromoglasna
Prilikom dodele nagrade Zlatni Studio u Hrvatskoj za najboljeg voditelja, dobitnik Joško Lokas je podržao studente i rekao: „Živimo u ludim vremenima, ceo svet je poludeo. A onda se u našem susedstvu pojave mladi ljudi koji preuzmu na sebe teret koji odrasli nisu mogli da iznesu. Ne mogu ostati imun na to, ne mogu ignorisati.“ Uz svu mržnju režima i pumpanja ratnohuškačke ideologije, od proterivanja hrvatskih studenata do Vučićeve ocene da u Crnoj Gori nisu Srbi već separatisti podržali studentske proteste, prvi put je od raspada Jugoslavije došlo do ozbiljnog ujedinjavanja regiona na nivou davno zaboravljene emocije – solidarnosti.
Iz Severne Makedonije je stigla podrška Univerziteta „Ćirilo i Metodije“ u Skoplju, uz ocenu da su protesti koji su započeli kao reakcija na tragediju u Novom Sadu prevazišli granicu jednostavnog izraza nezadovoljstva i „postali simbol borbe za društvenu odgovornost i građanska politička prava koja svako zaslužuje“. Usledio je protest Udruženja za razvoj obrazovanja Ekualis, na kom je Konstantin Bitrakov, asistent na Pravnom fakultetu u Skoplju, rekao: „Problemi koji postoje u svim zemljama regiona su isti. Oštećene institucije i korupcija. Kada se u nekoj od njih dogode pokreti kao sada u Srbiji, solidarnost je neophodna.“ Studenti u Sarajevu su prepisali recept i odlučili da ga primene u obračunu sa izostankom odgovornosti njihove vlasti i nadležnih institucija nakon poplava i klizišta koji su prošle godine pogodili severnu Hercegovinu i delove srednje Bosne. U Hrvatskoj su protesti podrške organizovani skoro u svim gradovima, a 15 minuta tišine je održano u Zagrebu, Splitu, Osijeku…uz mnogobrojne transparente napisane ćirilicom i poruke poput: „Uskliknimo s ljubavlju podršku studentima Srbije“. Studenti iz Podgorice su ocenili da „ciljevi nisu samo lokalni, već su univerzalni“ i da su oni stubovi svakog demokratskog društva.
Ne zvuči baš „separatistički“, ali ni Vučić ne deluje baš racionalno u ovoj situaciji. Kako i bi, ako znamo da je podrška za studente stigla iz njegova dva najsnažnija uporišta iz kojih uvozi birače za „slobodne izbore“ – Kosovske Mitrovice i Banjaluke.
I kada je sve delovalo kao jedan ogroman šamar regiona za nenadležnog, usledio je poklon iz Ljubljane – pismo gradonačelnika Zorana Jankovića prepuno ljubavi i poštovanja. Ne samo da je poslao podršku i ponudio pomoć (nije precizirao da li je moralna, novčana ili u obliku batinaša), već je uputio i udvoričke reči koje su baš blagotvorno delovale na Vučićevu sujetu koja ovih dana glasno cvili, poput: „Vaše vođstvo, odlučnost i vizija ključni su za napredak koji je Srbija postigla u proteklim godinama i uveren sam da taj put mora biti nastavljen.“
Zahtevi iz Ljubljane – da se gradonačelnik javno izvini studentima u Srbiji, kao i građanima i studentima u Ljubljani, da javno podrži srpsku studentsku blokadu, da osudi nasilje koje Vučićev režim sprovodi
E pa nećeš moći da piskaraš šta hoćeš i kome hoćeš, uzvratili su građani zemlje koja očito bolje od naše razume problem nadležnosti. Uz ocenu da im je dosta sopstvenog tiranina koji „već predugo vlada“ i veza na relaciji Janković – Vučić, studenti i građani su izašli na protest sa porukama da dok je na funkciji gradonačelnika Ljubljane mora da se uzdrži od bilo kakvih izjava „podrške autoritarnom režimu Aleksandra Vučića“, i da njegovo „prijateljstvo“ nije stav Ljubljane. A onda su izneli i zahteve: da se gradonačelnik javno izvini studentima u Srbiji, kao i građanima i studentima u Ljubljani; da javno podrži srpsku studentsku blokadu; da osudi nasilje koje „Vučićev režim sprovodi nad demonstrantima“; da gradski odbornici iznesu stav o protestima u Srbiji i da se izjasne o zahtevima ljubljanskih studenata i građana.
Neproglašeno vanredno stanje
Dakle, deo Evropske unije je podržao proteste, ali se to pre može pripisati novonastalim građanskim dobrosusedskim odnosima nego zvaničnoj evropskoj politici. A šta je zvanična politika najbolje smo videli iz odgovora komesarke za proširenje EU Marte Kos na pisma koja su joj uputili članovi Srpske akademije, politički predstavnici i organizacije civilnog društva. Ne udostojivši ih pojedinačnih odgovora, svima je javno poručila „sloboda okupljanja je osnovno pravo koje mora da bude uvažavano“, kao da se radi o velikoj misli koja do Srbije pre nje nije stigla, da su „zabeleženi incidenti protiv demonstranata“ što bi trebalo da sugeriše da se u EU lomljenje vilice i gaženje građana od strane funkcionera vladajuće stranke naziva „incidentom“ i da se sve to može rešiti dijalogom „svih političkih aktera, institucija i članova civilnog društva“.
Takvim odgovorom je zajedno sa Rodom Blagojevićem obezbedila počasno mesto u režimskim tabloidima, ali je očito iznervirala neke nebitnije medije poput Fajnenšel tajmsa. „Čini se sumnjivom tišina s kojom lideri EU reaguju na studentske proteste u Srbiji, i kukavički deluje to što Unija u slučaju nastojanja mladih Srba ne brani vrednosti za koje tvrdi da ih brani u Ukrajini… Je l’ to zato što je Unija prošle godine potpisala sporazum sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem o korišćenju srpskog litijuma u svrhu pravljenja baterija za električna kola?“, napisao je Toni Barber, urednik evropske rubrike Fajnenšel tajmsa u autorskom tekstu „Evropski neliberalni čvrstorukaš sedi na vulkanu javnog nezadovoljstva“.
Mada, ako bi se pojedinačno pogledale grupacije u Evropskom parlamentu, podrška je uglavnom izostala od vladajuće Evropske narodne partije čiji je SNS pridruženi član, dok su studentske proteste do sada javno podržali: Progresivni savez socijalista i demokrata (S&D), grupa Obnovimo Evropu i grupa Zelenih.
Pritom, ne radi se samo o deklarativnoj podršci već i vrlo konkretnoj osudi režima u Srbiji. Recimo, evroposlanik iz Obnovimo Evropu i izvestilac u senci za Srbiju Helmut Brandšteter je rekao da je vlast odgovorna za talas nasilja i progona koji je pokrenut u Srbiji protiv mirnih demonstranata, posebno političkih protivnika i studenata. I precizirao: „Ne očekujem da će ovi napadi biti do kraja istraženi, posebno kada i sam predsednik svojim izjavama podstiče nasilje. Vozač koji je udario automobilom demonstranta na ulici ili kukavički napad na studente u tri sata ujutru su dobar primer toga“.
Potpredsednica S&D za proširenje Ketlin van Brempt je podržala proteste, izjavila da ih pomno prati i dodala: „U tom kontekstu, posebno nas zabrinjava ozbiljno ograničeno funkcionisanje srpske Skupštine. Nema održanih adekvatnih sednica od oktobra prošle godine, a od novembra nisu održavane uopšte. Ovakva institucionalna pasivnost pogoršava napetosti na ulicama, jer ne postoje formalni kanali za rešavanje političkih nesuglasica. U trenutnim okolnostima, bez punog poštovanja evropskih vrednosti i pravila, ne može biti napretka za Srbiju na putu ka EU, niti otvaranja novih poglavlja ili klastera u pregovorima o pristupanju. Ipak, nastavićemo da se zalažemo za narod Srbije koji zahteva pravdu i demokratiju.“
Podrška je uglavnom izostala od vladajuće Evropske narodne partije čiji je SNS pridruženi član, dok su studentske proteste do sada podržali: Progresivni savez socijalista i demokrata, grupa Obnovimo Evropu i grupa Zelenih
Ni Zeleni nisu štedeli reči osude iako je našem režimu draga Marta Kos iz njihovih redova. Osim deklarativne podrške uputili su i krajnje racionalan zahtev – da se što hitnije oglasi Evropska komisija. Kopredsednik evropskih Zelenih Kiran Kaf je precizirao: „Budućnost Srbije je u Evropskoj uniji. Zato Evropska komisija sada mora izvršiti pritisak na srpsku vladu. Pokret odozdo u Srbiji pokazuje otpornost i odlučnost građana da zaštite svoja prava. EU mora odlučno stati u odbranu demokratskih vrednosti i osigurati da partnerstvo počiva na tim principima.“
Izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Tonino Picula jasno je već dao dijagnozu stanja – Srbija je u „neproglašenom vanrednom stanju“, predsednik Vučić nije našao način da kompenzuje nezadovoljstvo onih koji protestuju, a EU se opredelila za taktiku „čekaj i posmatraj“. Ako joj ono što je do sada videla nije dovoljno, možda će pomoći sve uvrede srpskih vlasti koje će u narednom periodu čuti na račun Picule.
