U poslednji čas, na samom izmaku 2024. godine, marketinški tim Aleksandra Vučića je napisao novu foru – umijte se hladnom vodom. Imajući u vidu učestalost istorijskih obraćanja naciji, više od 300 godišnje bez piskaranja po Instagramu, stvarno je bilo neophodno da mu se proširi repertoar doskočica jer su se one dve („nepristojnost je vaše srednje ime“ i „sram vas bilo, lopuže“) baš izlizale tokom ove godine. Nije nešto, i teško da će se čak i najodaniji Vučićevi fanovi zacenjivati od smeha uvek kada je ponovi, ali je bar malo razbila monotoniju uvreda i to u vrlo upečatljivom trenutku – dok pola građana protestuje, a druga polovina ih mlati i gazi.
Referendum ili atentat
A šta bi država koja pretenduje da je prime u EU mogla više da poželi od predsednika koji pomenuto umivanje nudi onima koji su pomislili da bi trebalo uhapsiti „poštenog građanina“ koji na haubi automobila nosi demonstranta ili koji se pitaju gde je policija dok ih neko pod fantomkama nasred ulice bije. Možda samo predsednika koji po ceo dan ponavlja „jedino vam rešenje ostaje da me ubijete“, „možete da me ubijete“ i velikog finala u decembru – da mandat ne da nikom drugom i da mogu da ga smene samo na dva načina „savetodavnim referendumom ili da ga ubiju“.
Pa ko da se ne pokloni pred tolikom neustrašivošću imajući u vidu da taj poklič izgovara čovek koga je njegova stranka već skoro prežalila u dva atentata koja je ove godine jedva izbegao: jedan je poznat kao atentat na Roberta Fica, a drugi na Donalda Trampa. Koliko je tokom 2024. situacija bila opasna za Vučića, iako se od njegovog dolaska na vlast broj najavljenih atentata mogao meriti jedino sa brojem njegovih obraćanja, shvatili smo u maju kada su ga njegovi mediji, potpomognuti svim istaknutim naprednjacima, preventivno oplakali dok se slovački premijer borio za život. Tada nam je Miloš Vučević, premijer koji se spreman da žrtvuje i 1.555 života za napredak Srbije, objasnio da Vučić ne spada među te koje olako možemo da otpišemo. Dva meseca kasnije je tu „smrtnu opasnost“ lično potvrdio i ministar policije objasnivši nam da je napad na Trampa bio predgrupa za Vučića. „Nešto slično se sprovodi i u Srbiji, kroz napade na predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića i njegovu porodicu“, pojasnio je Ivica Dačić.
Atentati, uvredljive pošalice i infantilno inaćenje nisu nešto što je specifično samo za ovu godinu, mada su u njoj kulminirali. Dovoljno je samo da se prisetimo sage kada je usvojena Rezolucija o Srebrenici, proslavljena kao velika pobeda jer je Vučić održao „istorijski govor“ u UN, koji nije uticao na ishod glasanja ali je predstavljao muziku za naprednjačke uši. To čudotvorno dejstvo onoga što je izrekao samo za domaću upotrebu, Vučića je učinilo toliko ponosnim da se od sreće kao u pelenu uvio u srpsku zastavu. Nema veze što je bar polovina građana Srbije doživela transfer blama kada je na opomenu predsednika Generalne skupštine da je tako nešto neprilično odreagovao kao trogodišnjak: „Niko na svetu mi neće oduzeti moju zastavu.“
Od dolaska Vučića na vlast broj najavljenih atentata na njega mogao se meriti jedino sa brojem njegovih obraćanja, pa su ga njegovi mediji, potpomognuti svim istaknutim naprednjacima, preventivno oplakivali dok se slovački premijer borio za život
Međutim, ono što jeste i specifično i upečatljivo je uspon i pad ne samo velikog neimara već i velikog vođe. Niti njegovo izdiranje ikoga više plaši, niti su građani ushićeni najavljenim EXPO, metroom i svim kulama koje bi mogle da nam se poput nadstrešnice sruše na glavu. Pre bi se reklo da se toga trenutno više plaše nego od sve represivne sile kojom Vučić raspolaže.
Skok u zastrašivanje
A nije delovalo da će tako biti kada je u januaru, uz zvuke himne, ušetao u Palatu „Srbija“ da bi predstavio plan „Srbija 2027 – Skok u budućnost“ i obavestio naciju da sledi podizanje životnog standarda, modernizacija zemlje, razvoj infrastrukture, industrijalizacija, oporavak poljoprivrede i životne sredine, integralni razvoj i EXPO 2027. I da će uz gradnju novih vrtića, škola i puteva, podići čak tri mosta na Dunavu što, naravno, „nikada u istoriji niko nije uradio“. Iako se pokazalo da do kraja godine nije uspeo da podigne nijedan a ne tri (srećom, nije uspeo čak ni da sruši Stari savski most iako mu rušenje daleko više ide od ruke), njegovo obraćanje je tada prenelo čak 48 TV kanala. „Kao nekada u SSSR, kod Staljina, kada su sve relejne stanice prenosile program iz Moskve“, prokomentarisao je tada profesor sociologije Đokica Jovanović, ali su građani većinski ipak odgovorili sa „Ave, Cezare“.
Međutim, u decembru je umesto u palatu ušetao u televiziju Informer (himne nije bilo), a raspoloženje mu je bilo sve sem slavodobitno: sav gas je potrošen, DOS je sve naše rezerve nafte dao Rusima, SAD će uvesti sankcije NIS-u, da li će brat Tramp pomoći – ne zna, traže da uvede sankcije Rusima, „talog društva koji živi na ravnoj ploči“ ga nervira, deset njih blokira saobraćaj a onda pošten narod koji je očajan zbog gužvi psuje njemu mater, po ceo dan mora da broji neku maloletnu decu umesto kilometre puteva, igru „vode stranci“… I baš kada je delovalo da će zaridati i priznati da baš i ne ume da vodi zemlju, setio se da ga ovog puta prenosi čak 112 televizijskih kanala uživo, pa se malo trgao i podviknuo ono staro – možete samo da me ubijete. A to je, naravno nemoguće, jer je on junak nad junacima a jure ga tipovi poput Srđana Milivojevića ili Jove Bakića. „Pa Vukan da stane ispred njih, ne mogu mu ništa. Sram ih, bre, bilo, samo pričaju o nekom batinanju, maltretiranju. U životu ništa nisu podigli od kašike“, podviknuo je, ali nas je u nastavku ostavio bez obrazloženja ko su onda oni koji hoće da ga ubiju, koji mu prete deci i zbog kojih se ceo SNS trese od straha? I nakon što je poimence izogovarao svakog opozicionara, profesora, estradnog umetnika (ma sve što miče a ne kliče mu), ipak je rekao nešto novo – studenti ga više ne sekiraju, njima je sve zahteve ispunio i to je sada gotovo.
I gle čuda – tri puta više televizijskih kanala ga je prenosilo, a učinak je bio najbedniji u istoriji. Studenti su nastavili protest, a javnosti su objasnili da im baš i nije jasno kojim povodom se taj tip oglašava jer ga nisu ni prozivali, niti su nešto tražili od njega s obzirom na to da nema nikakva ovlašćenja i da je potpuno nebitan za ozbiljne teme koje su otvorili.
Atentati, uvredljive pošalice i infantilno inaćenje nisu nešto što je specifično samo za ovu godinu, mada su u njoj kulminirali
Prilično iznenađujući ishod ako se prisetimo da je na početku godine bez problema preživeo jednu isto tako veliku političku krizu. Tada se našao na udaru Evropskog parlamenta zbog pokradenih izbora i bilo je pitanje dana kada će mu EU reći – dosta je, ali je umesto toga postao evropski spasitelj koji će im omogućiti da usred Evrope formiraju rudarsku koloniju po ugledu na one iz trećeg sveta. Zauzvrat je tražio sitnicu – neograničenu vlast unutar Srbije i dozvolu da divlja koliko god hoće, pa makar to uključivalo i vređanje zvaničnika EU.
I dobio ju je. Naravno, i iskoristio je.
Posle izveštaja, nema kajanja
Nakon izveštaja ODIHR-a je izjavio da je to „dokaz sa kakvim lažima i besmislenim insinuacijama smo se susretali protekla dva meseca“ i da su izbori bili fer i realni. A onda je odlučio i da celoj Evropi, kada joj već treba litijum, pokaže svoje pravo lice i održao lekciju iz koje se „vidi“ da je Evropski parlament većinski navijao za njega (kao da je krađa izbora sportska disciplina), ali da su neki, po običaju ih nije imenovao, više voleli da prenesu Violu fon Kramon, Klemena Grošelja, Andreasa Šidera i Stefana Šenaha. „Sve najgore mrzitelje Srbije. Je l’ ima ijedan od njih da ne insistira da moramo da priznamo Kosovo? Nema. Je l’ ima ijedan da ne insistira da moramo da odmah uvedemo sankcije Rusiji? Nema“, pojasnio je. A onda je i toj tezi dodao epitete koji su mu omiljeni: za Šidera i Šenaha je rekao da su „lopuže“, za Mihaela Rota da je „najveći srbomrzac u Nemačkoj“, a za jednog je izvadio svoju još pre par godina izlizanu foru da je „počeo da cokće pa brzo prestao da cokće“.
A šta bi država koja pretenduje da je prime u EU mogla više da poželi od predsednika koji umivanje „ladnom vodom“ nudi onima koji su pomislili da bi trebalo uhapsiti „poštenog građanina“ koji na haubi automobila nosi demonstranta
EU nije formirala najavljenu komisiju koja bi ispitala izbornu krađu (bavila se sopstvenim izborima, a i benefitima koje bi dobila ukoliko bi trgovala sa Vučićem), a nijedna od evropskih institucija se nije oglasila i rekla – aman čoveče, ne možeš da pričaš takve gadosti o našim zvaničnicima. Vučić je to doživeo kao zeleno svetlo i nastavio u istom maniru čak i nakon pada nadstrešnice. Nakon što je novoizabrani izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Tonino Picula na plenarnoj sednici EP u Briselu izrazio žaljenje za žrtvama nezapamćene tragedije u Novom Sadu i istakao da su građani organizovali proteste zahtevajući pravdu i odgovornost, Vučić je izvratio: „On je jedan veoma nepristojan čovek koji ne voli našu zemlju, koji će da kaže da je voli, ali voli je da bude potrčko Hrvatskoj i da se nikada ne bori za svoje nacionalne interese”. I dodao da sa njim neće razgovarati dok se ne izvini. Ali se ponudio da razgovara sa studentima iako su i oni nepristojni jer su takođe izrazili žaljenje zbog tragedije.
Odgovor iz EU nije stigao, ali od studenata jeste – Vučić je konačno dobio jedno odlučno „ne“, a ti koji izgovaraju „ne“ su dobili batinaše 12 godina spremane za trenutak kada Vučić ponovo postane mali od Šešelja.
