Februarsko stanje pobunjenog dela nacije jednim tvitom, napisanim u nedelju, opisala je psihološkinja Ana Mirković: „Studenti su kiseonik za ovu zemlju i ove ljude…Kada su na ulici, kada imaju neku akciju – pluća puna nade, snovi o slobodi postaju java. Ako ih nema par dana – ljudi se guše u pesimizmu.“ Tu je i zaključak: „Ne mogu svima da nam daju kiseonik veštačkim disanjem, moramo i sami malo da dišemo.“
Sedam dana pre te konstatacije gledali smo slike masovnog maratonskog protestnog skupa u Novom Sadu, na koji je grupa studenata iz Beograda stigla peške, probijajući se kroz špalire okupljenih meštana, kljukana ogromnom količinom đakonija, tradicionalnim sredstvom ispoljavanja ljubavi i brige za najrođenije, naročito mlade.
Samo dan-dva kasnije novosadski skup delovao je kao događaj iz davne prošlosti, a kritičku javnost obuzela je zabrinutost. Nebojša Romčević, profesor Fakulteta dramskih umetnosti sa kog je 26. novembra krenuo talas studentskih protesta, zapisao je 8. februara na mreži X: „Jasne su sledeće stvari: vlast ide na iscrpljivanje studenata i na kraju će u tome uspeti. Sud u Novom Sadu će stvar oko nadstrešnice da razvlači unedogled. Batinaši ne bivaju procesuirani. Ja neću podržavati studentske proteste nauštrb njihovog zdravlja. Ako stanovništvo (opozicija, sindikati, svi) nije za višednevni generalni štrajk i podizanje uloga hitno, bez odlaganja, sve će biti uzalud. Deca su spasila svoju dušu, šta čekaju ostali?“
Alo, Požega!
Talasi pesimizma u koje zapada dobar deo javnosti ipak ne utiču na „dečje“ akcije spasavanja duša: nakon poplave emocija izazvane odlukom petoro studenata da štafetnom trkom od Kragujevca do Beograda donesu poziv za skup na Sretenje u srcu Šumadije, nastavile su da stižu informacije o odlučnosti akademaca da se izbore za svoje zahteve. I da prolaskom kroz što veći broj mesta nastave „osvetljavanje“ i buđenje umrtvljenog društva, po receptu koji se u Sremu pokazao uspešnim.
Za 23. februar zakazan je skup „Sa svih strana, svi zajedno“ u Požegi, do koje će učesnici pešačiti iz pravca Kosjerića, Užica i Arilja.
Nova štafetna palica, u vidu srpskog Ustava, iz Novog Sada krenula je štafetnom trkom ka Kragujevcu. Opskrbljeni potrepštinama za koje su se građani pobrinuli u kratkom roku, po mnogo hladnijem vremenu od onog koje je prethodilo novosadskom skupu, studenti su krenuli i u četvorodnevna pešačenja ka Kragujevcu, iz dva pravca, Beograda i Niša. Najavljivana je slična akcija iz Čačka. Tu su i biciklisti, a po društvenim mrežama razmenjuju se informacije kako obezbediti motorizovani prevoz do nekadašnje srpske prestonice.
„Virus“ se proširio i kroz druge delove društva, čak i u malim mestima u kojima nema studenata – u vidu lokalnog umrežavanja različitih društvenih aktera, odlučnih da podrže studentske zahteve, ali i zaposlene u obrazovanju, koji su u štrajku i trpe stalne pritiske. Ideja stiže od mreže „Alo, Požega“, koja je za 23. februar zakazala skup „Sa svih strana, svi zajedno“ u svom gradu, do koga će učesnici pešačiti iz pravca Kosjerića, Užica i Arilja.
„Omladina i penzioneri, traktoristi i motoristi, nastavnici i đaci, časni policajci, advokati i lekari, poštari i apotekari, zidari i metalostrugari, svi zajedno žele samo jedno: nema vrdanja, nema laganja, nema izbora, bez ispunjenja studentskih zahteva“, piše, između ostalog, na jednoj od pozivnica za skup kome će se pridružiti i članovi iz Čačka, Arilja, Ivanjice, Kosjerića, Lučana, Guče, Sevojna, Čajetine, Nove Varoši, Bajine Bašte, Ljubovije, Dobrinje, Lunovog Sela…
Bušenja
U igri iscrpljivanja vlast beleži svakodnevne gubitke, o čemu govori činjenica da je, nakon što se Vučić nije usudio da, kako je najavio, „prošeta 15 minuta po Novom Sadu“, otpala i ideja da baš u tom gradu, na Dan državnosti, produbi spin o separatizmu i zaigra na kartu spasioca.
Poziciju studenata to ne olakšava: čak i ako lokalno povezivanje po požeškom modelu bude uspešno u širenju bunta, i dalje sve oči ostaju usmerene ka njima. Za građane su, posle mnogo razočaranja, samo oni pouzdani predvodnici u daljoj borbi, koja je već daleko odmakla, ali ipak nigde nije stigla.
Studenti su prokljuvili da je bilo neiskrene podrške i laganja, čak i od profesora koji se nalaze na važnim pozicijama na osnovu politike, kaže profesor Dušan Dobromirov
Osim ogromne odgovornosti, time im na leđa tovare i nastavak ozbiljnijih „bušenja“, širokim dijapazonom sredstava. Fizički napadi, posle ozbiljnog povređivanja tri studentkinje, donekle su proređeni, ali i dalje postoje. Pojačani su i radovi na unošenju razdora, kako među samim studentima, tako i na njihovom odsecanju od različitih društvenih grupa, uključujući i profesore. Prednjači Vučić koji, verovatno suočen sa podacima o popularnosti studenata, njih sada hvali i kreira verziju u kojoj su studenti podržali profesore, a ne obrnuto.
Klica razdora, pogodna za negovanje, već postoji. Dušan Dobromirov, profesor novosadskog FTN, recimo, kaže da postoji veliko nepoverenje između studenata i ostalih delova društva, jer „oni su prokljuvili da je bilo neiskrene podrške i laganja“, čak i od profesora „koji se nalaze na važnim pozicijama na osnovu politike“. Osim kontakata sa „svojim“ studentima, profesor Dobromirov je nedavno bio na Pravnom fakultetu, kako bi studente upoznao sa namerama nezavisne Anketne komisije za ispitivanje odgovornosti za pad nadstrešnice u Novom Sadu: „Bilo je različitih tonova podozrenja. Usađeno im je da svi žele da ih zloupotrebe i okoriste se o njihov trenutni društveni značaj. Osetljivi su na podmetanja.“ A kako iz te situacije izaći? Ako ima volje, ima i načina, kaže.
Prolaskom kroz što veći broj mesta studenti nastavljaju „osvetljavanje“ i buđenje umrtvljenog društva, po receptu koji se u Sremu pokazao uspešnim
Sa nekoliko od oko 80 fakulteta u blokadi već su stizala ograđivanja od političkih partija, ProGlasa, nevladinih organizacija, pa čak i pojedinih studenata za koje je ocenjeno da su prekršili pravila o oglašavanju u javnosti. Time je, međutim, potkrepljena i propagandna verzija vlasti o „stranom“ (zapadnom) faktoru koji stoji iza navodne obojene revolucije.
Ostaju, zato, manje primećeni pokušaji uticanja s desne, odnosno proruske strane – što kroz nastupe pojedinih govornika na skupovima podrške studentskim zahtevima širom Srbije, što kroz razne „savete“ desnih intelektualnih krugova. Tako je kao „problem“ naveden čak i simbol krvave šake, iako precizno odražava suštinu poruke „korupcija ubija“, koja je uspela da objedini zagovornike različitih ideologija i ozbiljno uzdrma vlast.
Hladan tuš
„Jedan mladi čovek je na takođe mladom portalu napisao ‘da bi najdalekovidiji čin bio uklanjanje performativnog simbola krvave ruke – čime bismo deklarativno prestali da idemo širokim putem na koji nas tuđa pamet navodi’. On je predložio da se za slogan pokreta uzme ‘Nema predaje’, poruka koja je u svojoj ustavnoj dimenziji potpuno u skladu s legalističkim zahtevima protesta“, piše, recimo, Slobodan Antonić u tekstu koji završava porukom: „U kom pravcu će se dalje kretati studentski pokret ostaje otvoreno pitanje, ali najvažnije je samo jedno: ne dozvoliti da nam državom zavladaju oni koji je mrze.“
Činjenica da, nakon jedne probe, nema novog odgovora na studentski poziv na generalni štrajk ne smanjuje spisak očekivanja od njih i maštanja o daljim koracima. Svašta se može čuti – pominju se studentske izborne liste, sa podvarijantom koja podrazumeva dve liste različitog ideološkog opredeljenja, formiranje pokreta, vlada koju bi oni formirali, njihova podrška strankama…
Ima tvrdnji da je studentski način odlučivanja i planiranja od početka izgledao kao nemoguća misija, ali se pokazalo da su sve vreme povlačili mudre poteze i odlično organizovali akcije
Hladan tuš stigao je od Aleksandre Kuzmanović, studentkinje Fakulteta političkih nauka: „Najviše što možemo da doprinesemo jeste da ostanemo jedinstveni. Svaka dalja diskusija – prelazna vlada, tehnička vlada… ni svi studenti FPN ne znaju da razlikuju te termine, verujem da mnoge i ne zanimaju…Ulazak u priče politike može samo da nas podeli. Mislim da smo dovoljno uradili u ovom trenutku, digli smo nadu, podigli smo sve druge društvene grupe i dali nadu da nešto može da se promeni, mi smo uradili to da ova vlada padne, ali ne mislim da treba da se gleda u nas i da imamo odgovore na sva pitanja i rešimo sve probleme“, rekla je ona u poslednjem Utisku nedelje.
Ne znači to, naravno, da studenti baš uopšte ne razmišljaju o načinima izlaska iz krize iole dalje od poznatog stava – ispunite zahteve, nema dijaloga o njima. Od fakulteta do fakulteta, razlikuju se ideje koje se pojavljuju, baš kao što se razlikuju i stavovi njihovih profesora o optimalnom rešenju komplikovane situacije. Ima tvrdnji da je studentski način odlučivanja i planiranja od početka izgledao kao nemoguća misija, ali se pokazalo da su sve vreme povlačili mudre poteze i odlično organizovali akcije. A ima i onih koji, poput Dobromirova, uočavaju i tragove mladalačke naivnosti, što ne znači i omalovažavanje njihovih nastojanja. „Suština je u traženju istine, najvažnije je da se sačuva jedinstvo, a ključ je u tužilaštvu, sudstvu i REM“, kaže profesor FTN.
„Neodustajanje od zahteva pravi snažan front, na tome treba insistirati“, misli i Oliver Tošković, profesor na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta. I Stefan Surlić, docent na FPN, insistira na ispunjenju zahteva: „Prvi preduslov za to je konačna ocena ekspertskih grupa koje je osnovao rektorski kolegijum Univerziteta u Beogradu, a drugi je delotvorno pravosuđe. Srbiji je potrebna Laura. Garant da će studentski zahtevi biti ispunjeni je tužilac od integriteta koji bi bio opšteprihvaćen od struke, ali i studenata.“
Ali, kako do toga doći?
Varijante
„Najverovatniji scenario je odugovlačenje koje bi rezultiralo izborom ekspertske vlade. Vlast bi na taj način želela da uključi nove aktere, nestranačke ličnosti, a izbegla bi suštinske promene sistema. Za sada ne vidim mogućnost da se prihvati prelazna vlada jer bi to za SNS bilo jednako gubitku vlasti“, kaže Surlić.
Dobromirov, ipak, govori o „nekakvoj prelaznoj ekspertskoj vladi“, uz moguće uključivanje plenuma u izbor njenih članova, ali i paralelni nastavak studentskog insistiranja na ispunjavanju zahteva. Upozorava, međutim, na mogućnost da vlast kroz tabloide diskriminiše eksperte koji joj ne odgovaraju.
Uz pretpostavku da bi, pod pritiscima, vlast mogla pristati na prelaznu vladu, u javnosti su se već pojavili neki predlozi njenog izbora i namene, među kojima i predlog Sava Manojlovića o oročenoj prelaznoj vladi eksperata, koji bi bili predloženi od strane studentskih plenuma.
Glas studenata u procesu formiranja prelazne vlade trebalo bi da se čuje, jer su napravili veliku stvar, ali ne bi bilo dobro dati im apsolutnu moć i na teret im staviti odgovornost, kaže Oliver Tošković
„To bi bilo kao da prsten damo Hobitu“, kaže, međutim, Tošković. I on rešenje vidi u prelaznoj vladi, koju ne bi činili političari i čiji bi zadatak bio da ispuni zahteve i pripremi uslove za izbore, u skladu sa stavkama koje je dao ODIHR. Glas studenata u tom procesu trebalo bi da se čuje, jer su napravili veliku stvar, ali ne bi bilo dobro dati im apsolutnu moć i na teret staviti odgovornost, kaže. I upozorava da bi, ukoliko bi se studentima prepustilo kandidovanje članova te vlade, vlast mogla ubaciti „trojance“. Listu bi, prema njegovom mišljenju, trebalo da prave sve zainteresovane strane – stranke, plenumi, univerziteti… Tošković misli da učešće plenuma u tom procesu ne bi bilo u suprotnosti sa studentskim odbijanjem da se mešaju u politiku: ne bi to bilo učešće u politici nego put ka rešenju zahteva, kaže.
Varijanta u kojoj bi studenti odobravali ekspertsku vladu Surliću deluje kao lepa ideja, ali on ima bojazan kako bi se u praksi realizovala. „Da li bi to možda dovelo i do razdora unutra jedinstvenog studentskog bloka? Oni su do sada izbegavali konkretna imena i fokusirali se isključivo na zahteve kao najmanji zajednički sadržalac. Njihov zahtev je usmeren prema nadležnim institucijama, odnosno pravosuđu. Ključno pitanje je postupanje Javnog tužilaštva za organizovani kriminal“, kaže.
Društvena frustracija višegodišnjom nepravdom kod ljudi stvara nerealnu sliku u kojoj bi se sva odgovornost prebacila na studente: i promena sistema, i smena vlasti i kreiranje nove vlade i njihovo angažovanje u političkom životu, kaže Stefan Surlić
U javnosti postoje i ideje o profesorima kao potencijalnim kandidatima za ekspertsku vladu, iza kojih bi studenti stali. Da li i u tom slučaju važi zaključak o mogućem razdoru oko imena? „Tome bi morao da prethodi dijalog između studenata i profesora. Svakako, ako bi se postigao konsenzus oko imena od integriteta i ključnih koraka koji bi se preduzeli u kratkom vremenskom periodu, to bi bio snažan poziv za sveopštu društvenu podršku“, kaže Surlić.
Političko angažovanje
Izbori u ovom trenutku nikome ne deluju realno, jer je jasno da, bez ispunjenja studentskih zahteva, opozicione stranke na njih ne bi izašle, a čak ni blokada izbora ne bi bila nezamisliva. Da li je neko studentsko političko organizovanje moguće u sledećem koraku, nakon što bi prelazna vlada, ako je bude, pripremila izborne uslove i ispunila zahteve?
„Studenti su sebe do sada videli više kao korektivni faktor nego kao političkog aktera. Oni su tu da podvuku crvene linije. U tom smislu čitam da su oni garant celom društvu da će ubuduće uvek reagovati kada vide duboke anomalije sistema“, kaže Surlić. „To ne isključuje i njihovo političko angažovanje na nivou pojedinaca, ali mislim da društvena frustracija višegodišnjom nepravdom kod ljudi stvara nerealnu sliku u kojoj bi se sva odgovornost prebacila na studente: i promena sistema, i smena vlasti i kreiranje nove vlade i njihovo angažovanje u političkom životu.“
Tošković misli da pretvaranje aktuelnog studentskog bunta u partiju ne bi bilo dobro ni za državu ni za njih. A možda ni za one koji, na osnovu informacija da studenti sada imaju popularnost veću i od SNS-a, studentsku listu na budućim izborima, kad god da se dese, vide kao idealno rešenje. „Ne znači da bi tako bilo kada bi učestvovali u izborima“, kaže Tošković.
Studenti bi, prema njegovom mišljenju, mogli da se aktivnije uključe u studentske organizacije, kako bi zaživeli studentski parlamenti i zaista postali predstavnici studenata, za šta je potrebna i promena sadašnjih zakonskih rešenja. Možda bi, kaže, mogli da razmišljaju o udruženju studenata koje bi zadržalo mogućnost aktivacije i sačuvalo energiju. „Potrebno je da se aktivira stanovništvo, da ljudi razumeju da nije bitan 6. oktobar, nego narednih deset godina posle 5. oktobra. Bilo je glupo što smo prošli put mislili da će opozicija da završi sve, zaboravili da smo mi građani korektiv. Važno je da se očuva budnost, recimo da građani učestvuju u radu mesnih zajednica, da budu aktivni, kako nas ne bi neko opet maltretirao 12 godina, pa da se tek onda probudimo“, kaže Tošković.
Malo je i do nas, drugim rečima. I to ne samo u ovom periodu, dok traje borba za povratak suvereniteta građana, već i nakon toga, kada se oslobode zarobljene institucije. Dugi proces rešavanja ogromnih problema tada će tek početi.
