Kratak je hod od, u očima zapadnih novinara, dominantnog balkanskog samodršca do optuženika za učestvovanje u organizaciji navodnih ratnih zločina od pre trideset i više godina. Možda je istina da bi, s obzirom na jedinstvenost iskustva, to mogao da potvrdi samo predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ali bi tezu makar mogao da argumentuje za desetoricu.
U avgustu 1994. godine, tada mladi radikal govorio je za Dugu o rodnim mestima svog nacionalizma i kao jedan od toponima naveo je Jevrejsko groblje u Sarajevu, koje je nedugo pre intervjua posetio. Bio je to početak treće godine opsade glavnog grada BiH, a „zakup“ pomenutog lokaliteta, tvrdio je opskurni hrvatski novinar i političar radikalskog kova Domagoj Margetić, bio je među skupljima za potrebe „ljudskog safarija“, nikada do kraja dokazane epizode ratnog turizma u okviru koje su, navodi se, stranci dolazili da nezaštićene Sarajlije nesmetano ubijaju s okolnih brda za novčane nagrade.
Margetiću je Vučićev iskaz bio dovoljan za zaključak da je predsednik Srbije bio jedan od organizatora morbidnog, lukrativnog zločina tokom opsade prestonice BiH. Tvrdi i da je protiv njega podneo prijavu pred tužilaštvom u Milanu, istom onom pred kojim je romanopisac Ecio Gavaceni 12. novembra podneo tužbu protiv svojih sunarodnika koji su navodno učestvovali u „lovu na ljude“.
Ima li istine u navodima o tom konkretnom zločinu, utvrdiće tužilac Alesandro Gobis, ali i dosad se već mnogo zna o drugim nepočinstvima. Gotovo četvorogodišnja opsada Sarajeva u izvedbi VRS ujedno je i među najdužim opsadama u istoriji. Na grad je ukupno ispaljeno 500.000 granata i projektila, a od 5.604 ubijenih civila, njih 1.600 bila su deca. Nesporno je i da je ranjeno 15.000 najmlađih. Doktori su svedočili da su dnevno primali i po petnaest pacijenata s prostrelnim ranama od snajpera.
Slike potvrđuju da je Vučić tokom opsade Sarajeva bio na Palama – jer je znao engleski, reći će kasnije, što će potvrditi i njegov političko-ideološki otac Vojislav Šešelj, optužujući Engleze za širenje laži – ali kako se sada, u 2025, ponovo obreo u starim, monstruoznim pričama?
Dobro poznata melodija
Pre odgovora valja napraviti osvrt na izveštavanje režimskih medija. „Cilj je destabilizacija Srbije“, pisao je Informer na osnovu navoda šefa SNS Miloša Vučevića iz emisije Hit tvit, prema kojima se „Srbi prikazuju kao zločinački narod, spreman da organizuje ’safari na ljude‘ kako bi finansirao ratove“. Drugi tekst, pod naslovom „Zapadni, regionalni i Šolakovi mediji zajedno pokrenuli stravičnu kampanju laži protiv Vučića“, služio je kao krešendo u, čini se, donekle improvizovanoj, ali prepoznatljivoj kompoziciji kojom javnost Srbije po ko zna koji put treba ujediniti oko starih neuralgičnih tačaka: Srbi nisu genocidni (što, ruku na srce, niko nije tvrdio), komšije i EU nam ne žele dobro (što odgovornost za loše međunarodne odnose prebacuje na one „preko grane“, gde god bili), a ko misli drugačije, kleveće i laže, verovatno za pare.
Kakofonija će se završiti verovatno brže no što je očekivano, ali su odjeci već sada jači no ranije. Italijanski Today, nemački Bild i Fokus, kao i britanski tabloid Telegraf, preneli su i Margetićeve navode i Vučićeva osporavanja. Pogleda li se drugo britansko, nekoć uglednije glasilo Independent, priče o Vučiću na obodima pakla „safarija“ nema, ali postoji niz vesti i analiza koje se tiču pogrešnog upravljanja energetskim sektorom u Srbiji, predsednikovog drugovanja s Putinom, protesta zbog pada nadstrešnice, predavanja Generalštaba Džaredu Kušneru… Pisalo se i o Ćacilendu i batinašima-lojalistima.
Vučićev problem je što dobro uči iz tuđih grešaka, pa i Miloševićevih, ali veoma loše iz svojih, što je odlika onih s manijom veličine. Uz to je dovoljno dugo na vlasti da se njegovih grešaka nakupilo. Inostrani mediji sad samo izveštavaju u skladu s tim
Dragan Popović
Slično važi i za Gardijan, koji je u avgustu objavio Vučićev tekst o posvećenosti Srbije Evropi, ali u rubrici „Pisma čitalaca“.
Francuski Mond pisao je o sudbini Nikoline Sinđelić, koju je Marko Kričak zlostavljao nakon beogradskog protesta u avgustu, i Novaka Đokovića, koji se zbog podrške studentima našao na meti režimskih kerbera. „U Srbiji, strategija je strah“, naslov je jednog uredničkog komentara. O režimu u Srbiji kritički su izveštavali i Si-En-En, nemački javni servis ARD („Ovih dana Vučić pokazuje svoje pravo lice“, pisalo je, dok „Evropa gazi sopstvene vrednosti“ zbog profita u Srbiji), Fajnenšl tajms…
„U demokratskim zemljama, koliko političari mogu da, makar delimično, vrše uticaj na medije, toliko i sprega javnog mnjenja i medija može da vrši uticaj na političare, naročito u spoljnopolitičkim pitanjima. Drugačije izveštavanje o Srbiji sigurno je pokazatelj da se klima spram naše zemlje i vlasti u njoj menja, jer gotovo da nema zapadnog medija koji o ovdašnjem režimu ne izveštava negativno. Rat u Ukrajini je važna tema za Evropu, i jedan od prelomnih trenutaka sigurno je bila činjenica da je Vučić, osim Orbana i Fica, jedini evropski lider koji podržava Putina. Drugi je sigurno bio rast kreativnog, masovnog nezadovoljstva u Srbiji koji predstavlja fenomen na kontinentu. U svetlu te dve tačke, i medijima je teško da upotrebljavaju uobičajene standardne floskule“, kaže za Radar Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku.
Promena optike
A donedavno nije bilo baš tako. Iako su kritike u zapadnim medijima i ranije provejavale (pero su na ozbiljnijem nivou prvo izvadili novinari Njujork tajmsa, kada su u januaru 2019. paralelno izveštavali o Putinovoj poseti Beogradu i o protestima „1 od 5 miliona“), mahom su adresirale ovdašnju ekonomsku oslonjenost na Kinu, šurovanje s Istokom, regionalnu ratnu prošlost, te eroziju demokratije.
Međutim, kako su vlasti u Srbiji pročestile faulove, tako su i komentatori sve manje štedeli jezik. Neregularni izbori, ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Malom Orašju, incident u manastiru Banjska, neuvođenje sankcija Rusiji, opet neregularni izbori, korupcija, projekat Jadar, još jedni neregularni izbori, tenzije na Kosovu, demonstracije… postali su meso medijskih napisa, zaključno s padom nadstrešnice i pobunom nad kojom se represija, državna i paradržavna, pojačava.
Naročit zaokret uočava se nakon Vučićevih optužbi na račun evroposlanika na protestima u Srbiji. Naprednjačkivlastodršci i njihovi sateliti više nisu nepoćudne stabilokrate zagledane u Moskvu, već nevešte proruske autokrate čiji potezi izvode nezadovoljne ljude na ulice, pa je sada moguće ono što je ranije bilo nezamislivo – recimo, da zapadni mediji posvete pažnju lokalnim izborima u Mionici, Negotinu i Sečnju.
Optiku nisu promenili ni retki Vučićevi intervjui za zapadne medije – u julu prošle godine, za švajcarski nedeljnik Veltvohe, ili potkraj 2024. za engleski Bi-Bi-Si. Iz prvog razgovora blesnuo je citat da je Srbija „obećala litijum Nemcima, i radiće s njima šta god oni radili njoj“, a iz drugog da je „finansijski i humanitarno pomogla Ukrajinu više nego sve zemlje Zapadnog Balkana zajedno“. U nedavnoj izjavi za nemački Cicero, saopštio je da su srpski magacini naoružanja puni, te da će, zbog zabrane izvoza oružja, ponuditi evropskim partnerima „da ga otkupe i rade šta hoće s njim“. Državnički ton? Teško.
Poređenja radi, jedina tema interesantna stranim kolegama iz AFP, Bi-Bi-Sija i drugde, dugo su bili gotovo isključivo Kosovo i RS.
I ruski mediji su promenili pristup prema Srbiji. Od uokviravanja studentsko-građanske pobune kao „obojene revolucije“ koju finansira Zapad (što, ruku na srce, i dalje postoji), stiglo se do orkestriranog podsećanja na sastanak Putina i Vučića i obavezivanja na zabranu isporuke srpskog oružja zvaničnom Kijevu. Prethodno su angažovani i „kremaljski jastrebovi“ Vladimir Solovjev i Jurij Kotenok, koji su srpsku osudu „specijalne vojne operacije“ u Skupštini UN poistovetili s prostituisanjem. A „najstarijim zanatlijama“ nema mnogo razloga činiti ustupke, recimo u slučaju NIS-a… Predsedniku je počela da se meri svaka reč, pa je tako kolumnista Abzaca Igor Pšeničnikov pre dva meseca primetio da je Vučić na sednici UNESCO kao „jedine ravnopravne partnere na svetu“ naveo Trampa i Sija. Izostavljanje Putina okarakterisano je kao uvreda, i to u jeku rasprave o sudbini NIS-a.
„U Rusiji kao nedemokratskoj državi, režim je taj koji zloupotrebom medija oblikuje javno mnjenje. Tamo se mediji prate kako bi se znalo šta vlasti misle i nameravaju. Odnos Rusije i Srbije najbolji je pokazatelj da Vučić jednostavno nije ozbiljan geopolitički igrač, već prosto jedan od Putinovih instrumenata za stvaranje problema u evropskoj sferi uticaja. Srećom, ispostavilo se da ozbiljnih regionalnih problema ne može da bude, ispostavilo se da se Vučić preigrao izvozom naoružanja koje završava u Ukrajini i podrške generalno ima sve manje, svuda, pa i u Moskvi. Ruski mediji samo pišu u skladu s tim“, kaže naš sagovornik.
Nije prvi put
Vučić je kao ministar informisanja potkraj devedesetih mogao da sagleda posledice promene međunarodne reputacije, i to na tuđem primeru.
Prvi razlog promene u izveštavanju bio je to što su Orban, Fico i predsednik Srbije jedini evropski lideri koji podržavaju Putina. Drugi je kreativni rast masovnog nezadovoljstva u poslednjih godinu dana. Sada je i medijima teško da o ovdašnjoj situaciji pišu s uobičajenim standardnim floskulama
Predsednik SRJ Slobodan Milošević je od jugoslovenskog birokrate sa bankarskim čulom postao „balkanski kasapin“, za vreme ratova u Hrvatskoj i BiH, tokom kojih je Srbija podržavala vojne i civilne vlasti RSK i RS, doduše uz brojne trzavice. Potom je s predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom predstavljen kao „faktor mira i stabilnosti“ koji garantuje sprovođenje Dejtonskog sporazuma. Tri godine kasnije, rat na Kosovu ponovo ga je koštao imidža. Prema navodima profesora komunikologije na državnom Univerzitetu u Indijani Ričarda K. Vinsenta, tadašnji predsednik SAD Bil Klinton i britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk za Miloševića su govorili da je i „cinični vođa“ i „ratoborni tiranin“, i „zloban i proračunat“ i „lud i iracionalan“… Zaključak je bio jasan – moguće je doakati mu vojnom intervencijom protiv zajednice koja ga je za vođu uopšte izabrala.
U inverziji Vučićevog vlažnog sna, zapadni mediji su prvi poistovetili narod, državu i autokratu. Onaj iz devedesetih je, valja podsećati, takođe krao izbore, takođe je omogućio nastanak kriminalno-profiterske elite s nemalim političkim uticajem, ali je naređivao i atentate na političke neistomišljenike i novinare, čega u Srbiji manjka, bar zasad. Izuzetno nepovoljan položaj Srba na Kosovu nije iskoristio da se „vojska na Kosovo vrati“; možda bi, da je drugo, nesrećnije vreme. Ovako je najdalje išao do Raške, u oktobru 2021, kada su pripadnici srpskog naroda nakratko ušli u ulične okršaje s jedinicama Kfora.
„Vučićev problem je što veoma dobro uči iz tuđih grešaka, pa i Miloševićevih, ali veoma loše iz svojih, što je odlika onih s manijom veličine. Uz to je dovoljno dugo na vlasti da se njegovih grešaka nakupilo. Ponaša se kao kapetan broda koji ide ka santi leda, a on, umesto da odabere bezbedni kurs, samo dodaje gas“, slikovito zaključuje Popović.
Hoće li biti moguće spasiti makar društvo kad država i zvanično potone – ostaje da se vidi.
