Da bi se odgovorilo na pitanje da li su studentski protesti nakon vidovdanskog ideološki skrenuli udesno, mora se postaviti drugo, važnije – da li je uopšte moguće napraviti skup na taj simbolikom bremeniti dan bez nacionalnog podteksta? Da li su pedantni studenti, kada su planirali njegovu organizaciju, uopšte mogli da previde da se na Vidovdan desilo ubistvo kneza Lazara u završnici Kosovskoj boja, da je 1869. proglašen Namesnički, a 1921. godine Vidovdanski ustav, da je osam godina ranije počeo Drugi balkanski rat, a već 1914. i Prvi svetski rat, makar i nezvanično, uspešnim atentatom Gavrila Principa na prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu? Naposletku, nemoguće je da nisu znali da je Slobodan Milošević 1989. godine na taj dan održao zapaljiv govor na Gazimestanu, da bi tačno dvanaest godina kasnije bio izručen Hagu.
Naočare u boji trobojke
S obzirom na pažljivost kojom inače odlučuju o svemu, pa izvesno i o govornicima na okupljanjima, sigurno su uračunali da će državni i verski praznik koji je mitološki i istorijski povezan s državotvornim i etnički osetljivim pitanjima našeg društva neminovno nametnuti specifične naočare za tumačenje samog skupa. Praktično svi pobrojani događaji – a bilo ih je još u prošlosti – pomenuti su već u prvom govoru, kada je student FMU Nikola Marčetić sa bine, sa šajkačom na glavi, pozvao da „sloboda zagrmi“, podsećajući na „bele čadore“ sultana Murata koji neobično mnogo liče na one postavljene u Ćacilendu. Marčetić je u prošlu sredu uhapšen, pa nakon saslušanja pušten; šatori u Pionirskom parku i ispred Narodne skupštine i dalje stoje. No, za sada je važno pomenuti da Miloševića u usta nije uzeo ni Marčetić, pa ni profesor Filološkog fakulteta Milo Lompar, koji je prethodno učestvovao na promociji knjige poezije Crna bajka, najnovijeg literarnog uratka prvog predsednika Republike Srpske i osuđenog ratnog zločinca Radovana Karadžića. Nepomen Miloševićevog prezimena očito je bila granica u desnoj argumentaciji koja je bila izneta pred okupljene demonstrante. A crvene linije mogu da služe kao razdelnica koliko i kao mesto kompromisa.
E sad, bavio se Lompar i zanimljivijim književnim i političkim imenima, nije da nije. Gotovo dve decenije je predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog, da bi prošle godine osnovao pokret „Srpski glas“, koji je naziv dobio po udruženju Dragiše Vasića, solidnog pripovedača i jednog od ideologa Ravnogorskog pokreta. Prethodno je bio i u Političkom savetu Dveri. Autor je popularne studije Duh samoporicanja, koja pruža nacionalističku argumentaciju u prilog tezi da su jugoslovenske utvare – stvarne, izmišljene ili domaštane, drugo je pitanje – rastočile srpski nacionalni identitet.
Pozvati njega za govornika značilo je svesnu odluku da ton skupa bude (i) desno orijentisan. Lompar je govorio o dvokrakoj slobodi srpskog naroda – onoj van Srbije i onoj koju njegova matica zauzima prema drugima. Spomenuo je ugroženost prava srpskog življa u neposrednom rasejanju, zaključno s Kosovom, koje, u koliziji s „vidovdanskom etikom“ – kako glasi i u govoru pomenuti naslov studije Miloša Đurića iz 1939. godine – danas deluje zapaljivije no ikada od proglašenja kosovske nezavisnosti 2008. godine. I, dok prištinske vlasti prilježno rade na smanjenju prava i brojnosti kosovskih Srba, demonstranti na Slaviji bili su jednoglasni u oceni da im u tome svesrdno pomažu i kolege iz Beograda. Jeste se u trenutku začulo skandiranje „Kosovo je srce Srbije“, ali u ušima je ostala osuda govornika da su, uprkos nacionalnoj retorici, vlasti u Beogradu još i ponajviše radile na tome da se, od Briselskog sporazuma 2013, čak i privid srpske državnosti na Kosovu ukine. Škakljivo pitanje istorijskih i etničkih prava na neku teritoriju ustupilo je mesto drugoj, manje pipavoj stvari – kritici naprednjačkog režima.
Žrtva uprkos neizvesnosti
No, pogleda li se pitanje Vidovdana kroz nešto drugačiju perspektivu – kako je u prošlom broju Radara predložio vladika Grigorije – taj praznik i s njim povezani etos dobiće drugačiju boju. Naravno da je Vidovdan moguće sagledati kao dan koji je dušu dao za kuljanje atavizama. Ipak, moguće je tumačiti ga i kao dan pogodan za iskazivanje požrtvovanosti uprkos neizvesnom ishodu. Naravno da je potezanje nedovršenosti srpske države potencijalno veoma problematičan korak, naročito ako je cilj borbe ujedinjenje svih oko zajedničke stvari. Ali može biti i delotvoran, ako je cilj okupljanje različitih društvenih grupacija, pod uslovom da se osećaju kao državljani Srbije, spremne da brane javni interes.
Jeste se u trenutku čulo „Kosovo je srce Srbije“, ali u ušima je ostala tvrdnja govornika da su vlasti u Beogradu još i ponajviše radile na tome da se od 2013. na Kosovu ukine čak i privid srpske državnosti
Ako je najveći uspeh studenata bio u uspostavljanju platformi za međusobno upoznavanje različitih Srbija, deluje da je do sada po njih najveća pretnja bila kockanje s nacionalizmom. Ali, da li je?
Jer, visoki državni funkcioneri su, praćeni kanonadama naslova prorežimskih medija, danima uoči skupa upozoravali da će okupljeni ljudi srpski narod proglasiti genocidnim, da će po dolasku na vlast priznati nezavisnost Kosova (sic!), da će otcepiti Vojvodinu i zaboraviti na Republiku Srpsku. Ako je do sada i bilo figurativne žabe koju je trebalo progutati, studenti su to učinili 28. juna, izbivši nacionalnu hegemoniju SNS-u iz ruke. I predsednik Srbije Aleksandar Vučić zna da teroristi, što je sve češća optužba na račun studenata, naročito otkako su širom Srbije otpočele mobilne blokade, ne govore o srpskoj istoriji kao slavnoj i antikolonijalnoj, a o srpskoj sadašnjici kao slugeranjskoj.
„Protesti su i do sada imali snažnu nacionalnu simboliku, a uz to ne bih rekao da je nacionalizam kod nas nekompatibilan sa zahtevima za vladavinu prava i, posebno, jednakost, kako je to u nekim drugim zemljama. Nacionalna mobilizacija i dalje je veoma potentan motiv i studenti su ga prigrlili. Svidelo mi se i kako su odgovorili na kritike – ima nas raznih, desni neka blokiraju desnu raskrsnicu, levi levu, ali svi imamo zajednički cilj. Mesta za strah o nekakvom preuzimanju protesta verujem da nema“, kaže za Radar Dejan Bursać, politikolog i naučni saradnik na IFDT-u.
Protesti su i do sada imali snažnu nacionalnu simboliku, a ne bih rekao da je nacionalizam kod nas nekompatibilan sa zahtevima za vladavinu prava i jednakost, kako je to u nekim drugim zemljama
Dejan Bursać
Prema njegovim rečima, jedna od snaga dosadašnjih protesta upravo je prisustvo javnih ličnosti, intelektualaca i univerzitetskih profesora koji zastupaju najrazličitije ideološke pozicije. Uostalom, na protestu su govorili i rektor UB Vladan Đokić, kao i akademik Slobodan Vukosavić. Zlatko Kokanović iz udruženja „Ne damo Jadar“ – promptno uhapšen – pokrio je ekološku komponentu. Bivši košarkaški reprezentativac Dejan Bodiroga i glumac Dragan Jovanović trebalo je da budu još jedno mesto okupljanja. Obratio se i „heroj s Košara“, kako je predstavljen, ali glavna njegova poruka bila je da o veteranima niko nije brinuo više od studenata. Na koncu, bio je tu i Goran Perišić, radnik Kolubare koji je dobio otkaz zbog podrške protestima…
Partijski sistem u Srbiji nije previše ideologizovan, već se gro borbe svodi na borbu za promenu režima, koji je viđen kao glavna prepreka za promenu sistema i uspostavljanje pravne države. U tom smislu, veća ideološka pokrivenost, smatra Bursać, obezbeđuje demonstrantima širi oklop protiv upravo ideoloških napada iz smera vlastodržaca, koji bi radije i o tobožnjem nacizmu govorili, nego o pravnoj predvidljivosti.
Zajednički bunt važniji od ideologije
Sociolog Dario Hajrić veruje da se značaj pojedinačnih govora na protestima često preuveličava, te da je okupljenima od ideoloških predznaka važnija osnovna antirežimska poruka kao artikulacija zajedničkog bunta. Marčetićev i Lomparov govor ocenjuje kao „nastojanje da se pitanje nacionalnog identiteta izmesti iz okvira koji je vladajuća klasa monopolizovala kroz identitetske narative“ kako bi „prikrila klasnu eksploataciju i zarobljavanje institucija“. Ali, bilo je i drugih.
„Jedna od studentkinja se obratila iz izrazito levičarske pozicije, fokusirajući se na klasne i sistemske nepravde. Upravo ta različitost govori o suštini trenutnog protesta: on je izraz političke multipolarnosti. Pošto je SNS tokom godina ugušio sve autonomne ideološke pozicije i zaravnao politički pejzaž, u ovom trenutku zajedno stoje ljudi različitih pogleda, ali s istom težnjom – da povrate mogućnost slobodnog izraza, nesputanog strahom i cenzurom“, kaže Hajrić za Radar.
Rektor Đokić se pominje kao jedna pomiriteljska figura, ugrubo na liberalnim pozicijama, a da li će Lompar ili neko drugi biti druga, konzervativna – zavisi od samih studenata i raspoloženosti pojedinaca da se na njoj nađu
Za našeg sagovornika, najznačajnija kulturna i politička promena u poslednjih deset godina nesumnjivo je sposobnost mlađih generacija da premoste ustaljene dileme.
„Za razliku od prethodnih generacija, koje su bile oblikovane u ideološki binarnim svetovima, ove generacije se ne obaziru previše na retoriku ’izdaje‘ i ’lojalnosti‘. U tom kontekstu, imam utisak da one vide ’kosovsku etiku‘ kao deo kulturnog nasleđa, ali ih to ne sprečava da istovremeno grade odnose solidarnosti, saradnje i prijateljstva sa Bošnjacima. To je društveni znak normalizacije, ne relativizacije. Generacije pre njih su imale priliku da nađu zdraviji način da reše pitanja ratne prošlosti i istorijskih trauma, propustile su je i žive sa posledicama. Studentkinje i studenti su sada rešili da prosto jedni drugima pruže ruke bez obzira na taj neuspeh prethodnika, i rekao bih da im to dobro ide“, zaključuje on i kao dokaz nudi mnogobrojne izraze solidarnosti i bratstva između studenata novopazarskog univerziteta i ostalih univerziteta u Srbiji.
Mlađe generacije „kosovsku etiku“ vide kao deo kulturnog nasleđa, što ih ne sprečava da istovremeno grade solidarnost, saradnju i prijateljstvo sa Bošnjacima. To je društveni znak normalizacije, ne relativizacije
Dario Hajrić
Međutim, ako za naše sagovornike i nema sumnje da je ideološka svestranost odraz pozitivnih, a ne negativnih trendova, pre ili kasnije će doći trenutak kada će ideološke struje morati da pronađu ili probiju svoj tok. Tako se rektor Đokić naveliko pominje kao jedna pomiriteljska figura – ona koja se oduprela naletima mašinerije vlasti i koja ugrubo stoji na liberalnim pozicijama. Da li će Lompar biti druga, konzervativna? Profesor sociologije Jovo Bakić neka vrsta levičarske protivteže, a Dubravka Stojanović levoliberalne?
Najviše će zavisiti od sastava studentske liste, koja na koncu zavisi od samih studenata, ali i raspoloženosti pojedinaca da se na njoj nađu.
