Dalji koraci boraca protiv rudarenja litijuma posle masovnog skupa u Beogradu i „vaspitne“ represije vlasti nepoznati su, ali je jasno da je svemoćnoj vlasti bliska ideja promene naroda koji otkazuje poslušnost: Aleksandar Vučić je najavio turneju po Srbiji, tokom koje će o planiranom projektu Jadar razgovarati sa ljudima, mada ne onima koji su mu, zainteresovani za problematiku, bukvalno došli pod predsednički prozor.
Usred vrelog avgusta, u polupraznom Beogradu, protest je s lakoćom dospeo na spisak najmnogoljudnijih. Za sada, ipak, nije ostvario proklamovani cilj, zacrtan 40 dana ranije, na „svelitijumskom saboru“ u Loznici, kada je zatražen zakon o zabrani rudarenja litijuma i bora.
Nešto se jeste promenilo – vlast je priznala masovnost skupa, uprkos tradiciji svođenja svakog protesta na onu „šačicu“ koju je ustanovio još Slobodan Milošević. Donekle je utišana i priča o planu Zapada za rušenje Vučića, o kome je govorila čak i Marija Zaharova, portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova, prkoseći svakoj logici zasnovanoj na činjenici da je vlast nedavno potpisala „Memorandum o litijumu“ upravo sa potpredsednikom Evropske komisije Marošom Šefčovičem, uz prisustvo nemačkog kancelara Olafa Šolca. Izveštaj sa skupa pojavio se čak i u Dnevniku RTS-a, iako zgrada Javnog servisa u tom trenutku nije bila opkoljena desetinama besnih demonstranata.
Tema i za naprednjake
Da li je to sve? Delimično „spuštanje lopte“, kao uvod u najavljenu propagandnu turneju u kontrolisanim uslovima, uz istovremeno zastrašivanje kritičara preko leđa mladih demonstranata brzopotezno strpanih u zatvor? Standardno zamajavanje, razvodnjavanje, kupovina vremena i ciljani pritisci na izabrane, kao način da „ih“, kako Vučić kaže, „pobedi sve“? Bez obzira na to što „oni“ predstavljaju većinu Srbije, na šta ukazuju istraživanja javnog mnjenja, ali i masovnost protestnih skupova. I uprkos istraživanjima iz kojih se vidi da je tema litijuma, prvi put, ujedinila pristalice opozicije sa delom pristalica vlasti.
Tema je, pokazalo se, građanima toliko bitna da je nije potisnula ni radost zbog olimpijskih medalja: grleno „Rio Tinto, marš iz Srbije“ čulo se i na svečanom dočeku olimpijskih sportista, „zakićenom“ i transparentima sa odgovarajućim porukama („nećete kopati“, koji je one koji su ga nosili koštao privođenja, ali i jednim upućenom samim sportistima, „Narod je uvek uz vas – stop Rio Tinto – da li ste vi uz narod?“).
Ekološki aktivisti, organizatori protesta, ograđuju se od opozicije. Na taj način zatvaraju politički, izborni kanal uticaja na vlast, zbog čega im preostaje samo građanska neposlušnost, za koju nemaju dovoljno spremnosti – Aleksandar Ivković
Šta nedostaje za ostvarenje volje građana, ako znamo da je, pre dve godine, vlast „odustala“ od planova rudarenja – doduše, lažno i privremeno, što su mnogi već tada pretpostavljali? I u situaciji kada su na dnevni red dolazili predsednički izbori, pa je valjalo „ugasiti“ neprijatnu temu, što sada nije slučaj, s obzirom na činjenicu da su prvi naredni redovni izbori tek predsednički 2027.
Aleksandar Ivković, istraživač Centra savremene politike, kaže da je istraživanje Nove srpske političke misli pokazalo da je više od 50 odsto građana protiv rudarenja litijuma, ali i da to ne znači da na narednim izborima, kad god oni bili, vlast neće učiniti sve da to ne budu izbori o litijumu, već o nekoj drugoj temi, kao što je, recimo, poverenje u predsednika Vučića.
„Tako bi mogli da zadrže i svoje glasače koji se kolebaju po pitanju litijuma i ponovo pobede. To je glavni faktor koji sprečava da se volja građana uvaži – vlast veruje da i bez uvažavanja većinske volje može da pobedi na sledećim izborima“, kaže Ivković.
Očigledno da protesti, koliko god bili masovni, nisu dovoljni, iz razloga što većina učesnika na njima ionako nisu glasači vlasti, kaže sagovornik Radara. On vidi dva načina da protivnici rudarenja litijuma postignu svoje ciljeve. Jedan je, kaže, ozbiljna građanska neposlušnost koja bi zaista paralisala funkcionisanje dela zemlje i naterala vlast da popusti. „Tokom protesta 10. avgusta videli smo da nema dovoljno ljudi spremnih da se upuste u tako rizične akcije, što je i omogućilo policiji da se lako obračuna sa onima koji to jesu uradili“, kaže Ivković.
Da li će se i kada stvoriti atmosfera u kojoj će dovoljno ljudi krenuti u takve akcije? „To ne možemo da znamo sada, ali ne znam da li bih se kladio na to, imajući u vidu da za 12 godina vlasti SNS-a nismo imali ništa približno tome“, kaže Ivković.
Primer Crne Gore
Drugi način da se uvaži volja protivnika rudarenja, o kome govori ovaj sagovornik, na papiru je jednostavniji – da na narednim izborima nametnu litijum kao temu i proizvedu političku opciju koja bi oduzela većinu aktuelnoj vlasti u lošim izbornim uslovima.
„To bi moralo da podrazumeva i preuzimanje dela glasača vlasti na ovoj temi. Kada bi predsednik Vučić u redovnim istraživanjima javnog mnjenja video da je, recimo, pet posto ljudi koji su za njega glasali prošle godine spremno da podrži neku opozicionu opciju koja obećava zabranu kopanja litijuma, već bi krenuo da pravi koncesije“, veruje Ivković.
Prema njegovom mišljenju, za takav scenario postoji potencijal i to je nešto što najviše podseća na situaciju u Crnoj Gori 2020, kada je na temi Zakona o veroispovesti opozicija preuzela jedan deo glasača dovoljan za pobedu. „Ali, on je i dalje samo potencijalan zbog slabosti ovdašnje opozicije i loših uslova u kojima ona funkcioniše. Na sve to, imamo ograđivanje ekoloških aktivista, organizatora protesta, od opozicije, i to ne određenih aktera, već čak i onih koji su ‘nova lica’ i istakli su se u ovim temama, poput pokreta Kreni-promeni i Ekološkog ustanka. Na taj način aktivisti zatvaraju taj politički, izborni kanal uticaja na vlast, zbog čega im preostaje samo građanska neposlušnost, za koju takođe nemaju dovoljno spremnosti“, kaže Ivković.
Nije jasno koliki je nivo interne komunikacije između predvodnika protesta i opozicionih stranaka. Bilo bi pametno da se prave neki neformalni mostovi. Ako toga nema, znači da ne planiraju ozbiljno – Dejan Bursać
On, zato, ne veruje da je strateški dobar put da se vođe protesta ograđuju od opozicije i da se izbegava njeno uključivanje u antilitijumske aktivnosti po svaku cenu. „Poverenje u stranke jeste izrazito nisko, ali bi korisniji put bio da se nađu načini da se u narednom periodu to poverenje izgradi i postigne se sinergetski efekat između ekoloških aktivista i opozicije, a ne da se odustaje od izborne arene“, zaključuje ovaj sagovornik.
Nije to, naravno, lako u okolnostima dugog i temeljnog ubijanja političkog života, čemu je naprednjačka vlast dala presudni doprinos, ali ni opozicija nije bila ni sasvim nevina, zbog čega je, uglavnom kolektivno, bez pravljenja razlika, u ovom trenutku na prilično lošem glasu čak i u nezadovoljnom delu Srbije.
Glavom kroz zid
Dejan Bursać sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju zato poziva na učenje na greškama. „Naprednjaci i Aleksandar Vučić su prenaglili sa procenom da će lako i brzo moći da uđu u projekat Jadar. Računali su da su dobili legitimitet posle izbora, plus je do sada leto bilo mrtav period“, kaže i dodaje da „ako je Vučić pogrešio idući glavom kroz zid, ne moraju to i njegovi protivnici da urade“.
Metode se ponavljaju i rade se po automatizmu, bez izlazne strategije, troši se energija, a niko nema ideju šta dalje, što smo viđali mnogo puta, primećuje Bursać. Dodaje i da, iako su se sve opozicione partije izjasnile protiv rudarenja litijuma, pitanje je ko je to uradio iskreno, a ko samo traži temu na kojoj može da uzme glasove, zbog čega nastaje konflikt između ciljeva protesta i partija.
„Ako se političke partije previše guraju u protest, za SNS to može da bude idealno, jer može da kaže da protest vode određeni nepopularni ljudi“, ocenjuje Bursać. Kaže i da nije siguran koliki je nivo interne komunikacije između predvodnika protesta i predstavnika opozicionih stranaka: „Bilo bi pametno da se prave neki neformalni mostovi. Ako toga nema, znači da ne planiraju ozbiljno.“
Ako žele da učestvuju u borbi protiv rudarenja litijuma, političke partije bi, prema njegovom mišljenju, trebalo da se odvoje kao akteri. „Potreban je inovativniji pristup. Opozicija ima u parlamentu svoj način borbe. Možda vam aktivizam ne ide, vidite šta drugo možete da uradite“, poručuje ovaj sagovornik Radara.
Čak i za neki takav oblik sinergetskog delovanja odvojenih aktera, međutim, u maratonu koji predstoji potrebno je razbijanje uvrežene predrasude koja, zapravo, odgovara vlasti, ali se temeljno neguje i na antilitijumskim protestima: da borba koja se sada vodi, baš kao i mnoge pre nje, nema veze sa politikom.
Sasvim suprotno tome, borba za očuvanje zdrave životne sredine odličan je primer onoga što politika jeste i mora da bude – proces usaglašavanja interesa i donošenja odluka važnih za društvo. Na politiku imaju pravo svi, a ne samo Vučić i njegovi saradnici, na šta, između ostalog, ukazuju stalne optužbe da opozicione partije „hoće da otmu vlast“?! U kakvom god da su stanju političke partije u Srbiji, činjenica je da nije smišljen bolji način za zastupanje interesa građana od stranačkog organizovanja, što ne znači da atomizovanoj opozicionoj sceni, sa partijama nerazvijene infrastrukture i unutrašnje demokratije, nije potrebno da se ozbiljno reformišu i pokažu više odgovornosti prema građanima. Stavovi „politika je zlo“ i „svi su isti“ u tome neće pomoći. Naprotiv, doprineće samo da se i dalje gušimo u ogromnom nezadovoljstvu i ogromnoj nemoći.
