Često se u 21. veku govori o posledicama prekomernog rada, opterećenog svakodnevnim obavezama i stresom, što poslovnim što privatnim. Termin kojim se naziva stanje preopterećenosti je „burn out“ ili „pregorevanje“. Kombinacijom psihičke i fizičke iznurenosti, pojedinac dolazi u stanje nezanteresovanosti, emocionalne iscrpljenosti i manjka motivacije za bilo šta. Poput pojedinca, mislim, ovaj koncept možemo uzeti u razmatranje i kada je reč o čitavim društvima, ukoliko su ona, kao celina, prošla kolektivna traumatska iskustva, ukoliko su premorena, emotivno i psihički ispražnjena, ukoliko su stremila ka promeni a onda udarila u zid. Da postoji psiholog za društva, verovatno bi, kao i pojedincima, preporučio mirovanje i odmor – a ne još više aktivnosti. Kada je društvo letargično, drugim rečima, treba ga ostaviti na miru i dati mu šansu da uzme vremena da duboko udahne i izdahne, da predahne, da se odmori i isključi iz svakodnevice, da se oporavi.
Od mnogih mogućih opisa srpskog društva, čini se da bi „pregorelo društvo“ bilo adekvatno za aktuelni trenutak. Više od jedne decenije njegovo aktivno i koliko-toliko zdravo tkivo pokušava da uravnoteži sunovrat svega postojećeg, da ne dozvoli potpuni krah, da ostane budno i da razbudi one koji su se uspavali ili one koji svesno učestvuju u razaranju kome svedočimo od 2012. godine. Ako u obzir uzmemo i duži period, od tri i po decenije, onda je svakako reč o tendenciji dokrajčivanja srpskog društva u poslednjoj trećini tog tranzicijskog perioda. U tom intervalu, dešavale su se mnoge mobilizacije: od one protiv Beograda na vodi – kada je entuzijazam bio najvidljiviji a opšti društveni učinci širenja optimizma najopipljiviji, do onih „protiv diktature“, „1 od 5 miliona“, protiv Rio Tinta. Svaki od tih protestnih događaja ili talasa, proizvodio je ili besciljno oduzimao energiju. Prvi i poslednji navedeni, svakako su više dali nego uzeli. Oni koji su nastajali između njih, reklo bi se, tumarali su i pozivali na akciju u uslovima koji niti mnogo jačim društveno-političkim akterima ne bi ostavili previše šanse za „kosmički obrt“ i smenu vlasti.
Više od jedne decenije aktivno i koliko-toliko zdravo tkivo društva pokušava da uravnoteži sunovrat svega postojećeg, da ne dozvoli potpuni krah, da ostane budno i da razbudi one koji su se uspavali
U protekloj godini, čini se, kap koja je prelila čašu bila su masovna ubistva u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i u selima oko Mladenovca. Sećam se tog prvog protestnog okupljanja, ili „nultog“, koji je okupio nekoliko desetina hiljada ljudi u Beogradu, koji nisu tražili utehu u rečima, već su samo postojali kao delovi kolektiva koji tuguje. Nakon te faze, došlo je do zaoštravanja i politizacije – i to ne u pežorativnom smislu, naprotiv. Ponovo su se očekivanja podigla, govorili smo sebi „ako ga ovo ne sruši, neće ništa“. Ipak, preživela je aktuelna vlast politički i period u kom je puno grešila, sa izjavama, sa potezima, kao retko kad ranije od 2012. godine naovamo. Onda su raspisani izbori, pobedili su i zadovoljno trljali ruke. A mi smo od tišine, preko urlikanja od besa i probuđene nade pred izbore, došli konačno u fazu u kojoj nas je akumulirana frustracija bacila na leđa, u kojoj bismo samo malo zažmurili, odmorili se i otišli na more, bilo u prenesenom, bilo u doslovnom značenju.
I sada, umesto da nas puste malo na miru, da se lečimo, da malo budemo „društvo na službenom putu“, da sami sebi pomalo i slažemo da smo dobro, kako bismo uopšte došli u stanje u kom ćemo ponovo moći da se nosimo sa tim koliko nam je loše, nas i dalje pumpaju i teraju na budnost. Tiranija dnevne politike, koju nam konstantno poturaju kao obavezu, u ovom času više nego ikada ranije, može uzeti dugoročni danak, tako što će se „pregorelo“ društvo pretvoriti u „izgorelo“ društvo. Najmanje su dva razloga zašto tako zloslutim. Najpre, dnevna dešavanja igraju dvojaku ulogu: sa jedne strane, treba biti obavešten, dok sa druge preterana izloženost i udubljivanje u događanja dovode do gubitka vremena (ali i sposobnosti) promišljanja, koje zahteva odmak, distancu od onoga što je neposredno iskustvo i svakodnevica.
Bez promišljanja o alternativama, koje nam očigledno „šteka“, što bi rekli klinci, nema baš nikakve nade. Potrebna je šira perspektiva, dublje promišljanje, a to je nemoguće u grotlu dnevne politike. Informacije nam neće pobeći. Uostalom, kroz šest meseci svakako će biti moguće da vam neko kome je to posao (na primer novinari), u pet minuta (mnogo sam rekao) prepričaju što se to sve izdešavalo dok ste malo predahnuli. Drugo, ukoliko se nastavi ova kiša informacija oko toga šta je rekao Evropski parlament, šta piše u kom izveštaju, ko je ovlašćeno lice Nestorovićevog pokreta u APR-u, kome se zavetovala Milica Zavetnica i slično, postoji rizik od toga da većina digne ruke od svega. Posle još jednog razočaranja u kratkom vremenskom intervalu (do kog će, mislim, izvesno doći posle ponovljenih beogradskih izbora), društvu ozbiljno preti dodatna pasivizacija. Šanse da kolektivno pređemo u stanje hronične letargije iz koje ćemo se mnogo teže ponovo pokrenuti, time postaju sve veće.
Nadao sam se da će opozicija pustiti da se formira labava većina sa Nestorovićem ili nekim njegovim preletačima. Nadao sam se da će shvatiti da ta većina ne može da odradi ni pola mandata jer je tesna i nestabilna, da joj visi ta krađa oko vrata
„Ali pokrali su izbore!“, neko će s pravom da vikne u odbranu svakodnevice. Ja bih pitao „i, šta ćemo sad, drugovi? ’Oćemo da tumaramo jer energije više nemamo ili da idemo po novu?“ „Ali, ako padne Beograd…“ – neće pasti Beograd, makar ne sad, to nam je valjda svima jasno. A ja sam se, naivno, nadao da će opozicija pustiti da se formira labava većina sa Nestorovićem ili makar nekim njegovim preletačima. Nadao sam se da će shvatiti da ta većina ne može da odradi ni pola mandata jer je tesna i nestabilna, da joj visi ta krađa oko vrata. Nadao sam se i da će to vreme uzeti da se malo konsoliduje i povrati energiju i da za dve godine dobije još i regenerisanu kritičnu masu koja, potencijalno, stvarno može da pomogne da se dobije Beograd. Ovako, biće novih izbora, na koje će SNS udariti punom snagom, a mi ovako letargični i istrošeni, deprimirani, sa pola snage i potpuno bezvoljni, nećemo dobaciti ni blizu procenta sa decembarskih izbora – sve i da ovi novi budu potpuno „fer i pošteni”. Kao rezultat, doći će stabilna većina, koju naredne četiri godine neće moći ni da okrzne hiljadu rezolucija ili izveštaja međunarodnih posmatrača. Mo’š misliti, umesto hleba i igara, sad imamo izveštaja i deklaracija.
Posle još jednog razočaranja u kratkom vremenskom intervalu, društvu ozbiljno preti dodatna pasivizacija. Šanse da kolektivno pređemo u stanje hronične letargije iz koje ćemo se mnogo teže ponovo pokrenuti, time postaju sve veće
Na kraju, znam da će se drugovi i drugarice političari i političarke sada nervirati, možda i ljutiti, oni su se rastrčali po Evropi ne bi li ubedili međunarodne aktere da odande pritisnu, da zaprete, uslove, da bre podviknu! Ove redove tumačiće, gotovo izvesno, kao jednu ciničnu poziciju. Ali ta reakcija zaista će zvučati kao ona stara o teoriji koja ne odgovara realnosti, pa se onda kaže, „ako realnost ne odgovara teoriji, tim gore po realnost“. Umesto toga, predlažem, „popustite nas malo“, što bi rekli u Bosni, jer to je jedini način da zaista ne postanemo cinični svi odreda. Pustite nas da predahnemo, ne zovite nas da branimo izbornu volju ili bilo šta drugo i ne pravite od svake vesti VEST, jer će se završiti kao u priči o dečaku koji je vikao „vuk, vuk“. Ovo se pogotovo odnosi na nerežimske medije. Odmorite malo i sebe i nas.
