Da li postoji nezavisna spoljna politika i šta to danas znači? Vođenje spoljne politike je slobodno samo u meri u kojoj je ona determinisana situacijom u međunarodnim odnosima. To važi i za Srbiju, posebno u vreme tektonskih pomeranja na globalnoj sceni. Ova analiza nije posvećena pojedinim, već svim režimima koji su vodili Srbiju i svojim odlukama kreirali sudbinu građana, koji u zamagljenoj stvarnosti nisu našli način da na mnoge odluke ne pristanu.
Vreme je da se suočimo sa sobom i zapitamo šta smo radili proteklih 30 godina na zaštiti nacionalnih interesa i prioriteta Srbije, koja je uprkos brojnim potencijalima, u međunarodnim odnosima marginalizovana, osim kada je deo neke krize.
Eho bliske prošlosti
Bliži se momenat u kome će se sublimirati sve greške u vezi sa pitanjem KiM od 90-ih do danas. Dok su se naše političke elite bavile održavanjem na vlasti, KiM nije, osim deklarativno, tretirano kao prioritetno nacionalno pitanje. Svaku prednost na međunarodnom planu lako smo gubili, jer nam je nedostajala spoljnopolitička strategija, te smo ostajali nedovoljno spremni da reagujemo i predvidimo kontinuirane, osmišljene nastupe druge strane. A nacionalni prioriteti se ne mogu ostvariti ad hoc, uglavnom zakasnelim aktivnostima diplomatije ili političke elite.
Odugovlačenje i izbegavanje ispunjenja preuzetih obaveza i odbijanje predloga međunarodne zajednice za rešenje pitanja Srba u Hrvatskoj ili statusa KiM – zbog nerealnih procena šta se može ostvariti – za posledicu je imalo nametanje Srbiji mnogo nepovoljnijih rešenja. U tom „lošem trendu“ je i pristupanje EU, iako je već decenijama proklamovano kao jedan od prioriteta zemlje.
Ulazak Kosova u SE biće okidač za prijem i u druge međunarodne organizacije, pa i u UN. Uostalom, Srbija je prihvatila i implementira Briselsko-ohridski sporazum, koji je obavezuje da se neće protiviti ulasku Kosova u međunarodne organizacije
Srbija promenu odnosa u svetu nije dočekala sa novom, prilagođenom nacionalnom strategijom koja bi realno mogla da zaštiti interes zemlje. A uloga diplomatije je i da politička elita ne bude zatečena promenama snaga i interesa u svetu. I dok su 90-ih SAD bile podrška Bošnjacima u BiH, a Nemačka Hrvatskoj, Srbija nije uspela da se nametne nijednom važnom akteru kao pouzdani partner na koga se može računati. Rusija se, na primer, nije čak ni uzdržala prilikom glasanja u Savetu bezbednosti UN, već je glasala za uvođenje finansijskih sankcija SR Jugoslaviji.
Naše tadašnje rukovodstvo obeležila je upornost da se bori za stavove zasnovane na lošim procenama ili neprepoznavanju značaja političkog odnosa snaga, koji su postali jači od međunarodnog pravnog poretka. Uložili su ogroman diplomatski i finansijski napor da pokažu da je SRJ jedini pravni sukcesor SFRJ, pa smo otplaćivali i dugove bivših republika, iako je bilo već jasno da o tom pitanju nema saglasnosti. Na kraju, posle oktobarskih promena 2000, morali smo da ponovo apliciramo za članstvo u UN.
Previđa se da proklamovani nacionalni prioriteti, ako nisu praćeni strategijom za njihovu aktivnu promociju na međunarodnom planu, lako izblede „zatrpani“ nedovoljno jasnim porukama prema svetu ili ih prekriju nove, sve češće krize. U takvim vremenima kreativni, dobro osmišljen diplomatski nastup je najkorisnije oružje koje zemlja može upotrebiti.
Nesnalaženje ili zakasnele reakcije na ključne promene u svetu
Kao što je 90-ih politiku nesvrstanosti sa scene potisnuo talas promena izazvanih okončanjem Hladnog rata, tako i spoljna politika Srbije bazirana na „četiri stuba“ (SAD, Rusija, Kina i EU), ako to već od starta nije bila, postaje nerealna i prevaziđena posebno od 2014, odnosno 2016, kada se povlače nove linije podele u evropskom prostoru i van njega.
Izlazak Srbije iz SE nije opcija. Ne samo da je to u suprotnosti sa našim prioritetom pristupanja EU, već bi nas takav postupak obeležio kao državu koja odustaje od univerzalnih vrednosti SE i lišava građane mogućnosti da se obrate Sudu za ljudska prava u Strazburu
Invazija Rusije na Ukrajinu je okidač koji će ubrzati već započeto pozicioniranje država u skladu sa novom političko-bezbednosnom realnošću u svetu i izazvati resetovanje nacionalnih, bezbednosnih, ekonomskih, energetskih i spoljnopolitičkih strategija država. U takvim situacijama diplomatija bi trebalo da pokaže sposobnost saznavanja i odabira kredibilnih informacija o promenama, da ih sagleda i proceni rizike sa kojima će se suočiti Srbija u budućnosti i predloži prioritete spoljnopolitičkog nastupa, pre svega Ministarstva spoljnih poslova (MSP). Upravo zbog toga diplomatija ne trpi „političku obojenost“, jer će u tom slučaju MSP-u i državnom vrhu stići iskrivljene, frizirane i mahom „karijerističke“ procene. A upravo se to dogodilo početkom 90-ih, s tim što je urušavanje nastavljeno, a diplomatija sve više dobija partijska obeležja i postaje pasivna, uz mantru „da se ne talasa“.
Milošević nije verovao profesionalnim diplomatama već samo politički lojalnim pojedincima
Konačne odluke donose političke elite, a njihova spremnost da uvaže informacije dobijene od diplomatske službe zavisi od toga koliko joj veruju. Slobodan Milošević verovao je samo lojalnim pojedincima, a naše diplomate su o njegovim dogovorima u vezi sa Hrvatskom i posebno pregovorima u Dejtonu dobijali saznanja od svojih stranih kolega. Sve disonantniji glasovi o ključnim pitanjima dolazili su iz Predsedništva i MSP, u zavisnosti od političkih uticaja. Kasnije je razlaz DSS-a i DS-a o postupanju u slučaju izručivanja osumnjičenih za ratne zločine, saradnje sa Republikom Srpskom i o pitanju Kosova otvorio prostor za dodatne strane pritiske na Srbiju. Diplomatska služba se, polako ali sigurno, stavlja u funkciju vladajućih partija, uz puno nerazumevanje da bi ona trebalo da služi ostvarenju nacionalnih ciljeva i interesa, koji moraju biti iznad partijskih.
Srbija je pod pritiskom prihvatila da izruči Hagu osumnjičene za ratne zločine a da nije ni pokušala da za tako tešku odluku i rizičnu akciju, kroz diplomatski osnažen nastup, ostvari neku kompenzaciju u pregovorima o pitanju KiM ili da se ubrzava prijem u EU. Prevladao je stav da demokratska Srbija mora da preuzima obaveze proistekle iz loših odluka Miloševićevog režima.
Danas se nezavisnost i sloboda ne mogu sačuvati bez saradnje sa drugim međunarodnim akterima, posebno sa onima kojima smo „na putu“ (NATO) ili imaju poseban interes za region, pa i onima sa kojima nas više vezuju razlike od poklapanja zajedničkih interesa. Samoodrživost u današnjem svetu ne postoji.
Iako diplomatija ne trpi „političku obojenost“, jer će u tom slučaju MSP-u i državnom vrhu stići iskrivljene, frizirane procene, ona sve više dobija partijska obeležja i postaje pasivna, uz mantru „da se ne talasa“
Niko se, međutim, prihvatanjem nove realnosti i promenjenih okolnosti ne mora odreći svoje prošlosti, istorijskog identiteta i tradicionalnih vrednosti. I u tom ambijentu može se izbeći put izolacije, sa teškim posledicama. U spoljnoj politici postoje momenti kada se mora odlučiti da li će zemlja biti deo preovlađujućih promena ili tragičar tog doba. Patriotizam ne znači pristajanje na samoubilački akt, već se nekad meri umećem suočavanja sa realnim izazovima, izborom manje štete. I opet je diplomatija, kao umetnost mogućeg u datim okolnostima, najkorisnije oružje koje vam stoji na raspolaganju.
Srbija na Zapadu
Vrednosno Srbija je bila i ostala na Zapadu, ali uz ozbiljno nasleđe jednopartijskog komunističkog režima i posebnog sentimenta prema pravoslavnom, posebno ruskom narodu. Danas, Srbija ne može biti bafer zona, kao što je bila SFRJ, jer se nova „mažino linija“ povlači od granica Finske preko Ukrajine i Crnog mora (uz specifičnu poziciju Turske), preko Bliskog istoka ka Pacifiku. Najveća NATO baza se podiže u Rumuniji i tako se markira nova spoljna granica Alijanse sa Rusijom.
Srbija je „ostavljena“ na evropskom Zapadu, jer je to u funkciji zaštite bezbednosnih interesa EU i NATO, sa kojim Srbija uveliko sarađuje i kroz vojne vežbe, i kroz učešće u međunarodnim mirovnim misijama. Uz to, članstvo u EU je još uvek strateško opredeljenje, budućnost koja nam se udaljava, ali je još uvek dostižna, s tim što podrazumeva i teške odluke koje su neminovne jer će nam dugoročno odrediti pravac i poziciju u međunarodnim odnosima.
Prijem Kosova u članstvo Saveta Evrope
Pitanje Kosova se, bar od Dejtonskog sporazuma, moralo naći visoko na agendi svih zvaničnika ukoliko im je ono zaista bilo nacionalni prioritet. Srbija se duže od 30 godina postavlja uglavnom reaktivno, a vlast reaguje samo kad treba sprečiti moguće proteste koji bi je mogli ugroziti. Pošto tada kad je trebalo „nismo znali“ šta da radimo, danas se moramo ozbiljno spremiti za novu realnost, da će Kosovo biti punopravni član Saveta Evrope i da ćemo zajedno sedeti za istim stolom na Komitetu ministara SE. Politička realnost se promenila i ljutnja nam nije saveznik.
Ulazak Kosova u SE je game-changer i biće okidač za širok nastup Prištine i njenih saveznika za prijem Kosova i u druge međunarodne organizacije, pa i u UN. Uostalom, Srbija je prihvatila i implementira Briselsko-ohridski sporazum, koji je obavezuje da se neće protiviti ulasku Kosova u međunarodne organizacije.
Kao što je 90-ih politiku nesvrstanosti sa scene potisnuo talas promena izazvanih okončanjem Hladnog rata, tako i spoljna politika Srbije bazirana na „četiri stuba“ (SAD, Rusija, Kina i EU), postaje nerealna i prevaziđena posebno, od 2016, kada se povlače nove linije podele u svetu
Kao nova članica SE Kosovo će biti pod monitoringom tela SE tokom ispunjavanja svojih postprijemnih obaveza, ali to Prištinu neće sprečiti da sinhronizovano koristi sva tela i mehanizme SE, kao i Sud za ljudska prava, da optužuje Srbiju ne samo za zločine nad Albancima, već i da vešto relativizuje i čak izbriše svoje zločine i postupanja prema srpskom stanovništvu, koja su nažalost ostala nekažnjena. Primer je izveštaj Dika Martija o nehumanom postupanju i ilegalnoj trgovini ljudskim organima na Kosovu, koji nam je „poklonjen“, a zadovoljili smo se da to ostane samo na neobavezujućoj rezoluciji Parlamentarne skupštine, umesto da trajno bude na agendi Komiteta ministara. To bi Srbiji omogućilo da pitanje povrede ljudskih prava, zločina i torture na KiM drži aktuelnim do procesuiranja izvršilaca. Nasuprot našim kratkoročnim akcijama, koje rezultiraju samo novinskim vestima za unutrašnju upotrebu pojedinih aktera, Priština je 2022, preko Albanije (zahtev je podneo premijer Edi Rama) tražila da se odbace optužbe iz tog izveštaja i zahtevala novi naknadni izveštaj o istom pitanju.
Odnos snaga u SE je promenjen i to u prilog Prištini. Rusija više nije članica koja bi mogla dati podršku Srbiji, a Kosovo će imati značajne saveznike, od Albanije, preko Nemačke, Velike Britanije, Turske i zemalja bivše SFRJ do SAD, koje imaju status posmatrača i nemaju pravo glasa, ali uz prethodnu saglasnost mogu da učestvuju u raspravama na sednicama Komiteta ministara SE.
Izlazak Srbije iz SE nije opcija. Ne samo da je to u suprotnosti sa našim prioritetom pristupanja EU, već bi nas takav postupak obeležio kao državu koja odustaje od univerzalnih vrednosti SE i lišava građane mogućnosti da se obrate Sudu za ljudska prava u Strazburu. Obaveza Srbije je da bude tamo i da proaktivno promoviše svoje interese. I trebalo bi da se spremimo za talas tužbi koje će Sudu u Strazburu protiv Srbije podneti Albanci sa Kosova, dok će za Srbe sa Kosova to biti „nemoguća misija“, jer ne mogu da „prođu“ kroz lokalni pravni sistem.
Konačne odluke donose političke elite, a njihova spremnost da uvaže informacije dobijene od diplomatske službe zavisi od toga koliko joj veruju. Slobodan Milošević verovao je samo lojalnim pojedincima, a naše diplomate su o njegovim dogovorima u vezi sa Hrvatskom i posebno pregovorima u Dejtonu dobijali saznanja od svojih stranih kolega
Kosovo će biti primljeno u SE u postojećim granicama, što će se reflektovati na pitanje predstavljanja granica Srbije. Za sve to su potrebne strategija i mobilna, kreativna diplomatija, za koju će biti izazov da testira svoje umeće na tako važnim pitanjima. I što je podjednako važno, trebalo bi da budemo konstruktivni, promišljeni u dijalogu i da tražimo puteve saradnje sa Prištinom u okviru SE, kako bismo kroz diplomatsku komunikaciju branili interese zemlje i posebno Srba sa Kosova.
Vesti da će pojedine države, uključujući Nemačku i Francusku, blokirati glasanje o prijemu Kosova u SE, ukoliko su tačne, ne znače promenu stava, već samo mogućnost kraćeg odlaganja konačne odluke ako do sastanka Komiteta ministara 16. i 17. maja Priština ne započne proces osnivanja ZSO, čitaj ako do tada ne uputi Nacrt statuta ZSO Ustavnom sudu. Očekuje se da će Kosovo to učiniti u poslednjem trenutku, kako ne bi dovelo u pitanje svoje članstvo, a glasanje o prijemu u SE će s aspekta međunarodnog prava biti akt implicitnog priznavanja državnosti.
Novi šef diplomatije za kontinuitet spoljne politike
Iako je ekspozeom premijera Miloša Vučevića potvrđen kontinuitet spoljne politike, sa novim ministrom spoljnih poslova Markom Đurićem naznačen je različit intenzitet u saradnji sa međunarodnim partnerima. To je dobar znak, jer potreba za većim približavanjem nekome od njih je diktirana našim interesima i njihovim realnim uticajem. SAD su više involvirane, pa se više i pitaju od Rusije i Kine kad se radi o Srbiji i regionu, a ministar Đurić je imao priliku da iz ugla Vašingtona sagleda višeslojnost pomeranja na svetskoj sceni, što može biti dragoceno u mesecima koji dolaze.
Duže od tri decenije „nismo znali“ šta da radimo sa KiM i danas se moramo ozbiljno spremiti za novu realnost da će Kosovo biti punopravni član Saveta Evrope i da ćemo zajedno sedeti za istim stolom na Komitetu ministara. Politička realnost se promenila i ljutnja nam nije saveznik
Spoljna politika SAD retko pravi zaokrete, uz primarni fokus na strateške ciljeve i samo je zainteresovana da okonča „nezavršene poslove“, u koje svakako spada i Balkan. Za deo javnosti postavilo se pitanje zašto je američki ambasador Kristofer Hil prisustvovao svečanoj sednici Skupštine i proglašenju nove Vlade Srbije, u kojoj su dva njena člana na listi sankcija SAD. Nema tu nikakvih nedoumica, Hil je obavio svoju diplomatsku dužnost, a da nije, bio bi to politički skandal. Taj primer potvrđuje da se ozbiljne diplomatije ne vode emotivnim reakcijama, već višim ciljem saradnje, bez obzira na različit pristup. Za SAD su u ovom trenutku bili važniji približavanje Srbije Vašingtonu, pitanje Kosova, BiH i Balkana od postavljenja dva ministra koji su na listi američkih sankcija i poznati po bliskim vezama sa Moskvom.
Do pre godinu dana mnogima je izgledalo neverovatno da će Kosovo postati punopravna članica važnih međunarodnih organizacija i da će sa međunarodne tačke gledišta delovati kao nezavisna država. Možda kao što danas izgleda neverovatno da bi Srbija mogla postati članica NATO.
