Period od 1. novembra prošle godine jednog dana će biti pretočen u feljtone i knjige, dokumentarne i igrane filmove. Režiser, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i jedan od inicijatora ProGlasa Srdan Golubović saglasan je u proceni da javnost Srbije – a i šire – još ne može da obuhvati količinu dešavanja i njihov značaj. Pad nadstrešnice u kojoj je život izgubilo 16 osoba, a jedna je teško povređena. Laganje najviših zvaničnika da nadstrešnica nije rekonstruisana. Građanski protesti i studentske blokade. Štrajk prosvetnih radnika. Napadi na studente, za kojim su usledili pokušaji potkupljivanja i zastrašivanja. Hodočašća mladih akademaca, uz metež na društvenim mrežama. Blokade puteva, sudova, skupština i RTS-a, demonstracije, čija je kulminacija bio najmasovniji protestni skup u istoriji Srbije, koji je po svoj prilici prekinut naoružanjem čija je upotreba na mnogim mestima u svetu zabranjena… mentalno rešeto izvesno je propustilo još važnih događaja o kojima ćemo možda u budućnosti govoriti kao o prelomnim.
„Kad sve čovek stavi na gomilu, ne može da ne pomisli da prisustvujemo istorijskom trenutku, bio on do sada uključen u javni život Srbije ili ne. Moj trinaestogodišnji sin je svestan toga. Već pet meseci živimo u nekoj vrsti pasivnog, neproglašenog vanrednog stanja. Jer, ovo nije normalan život“, kaže Golubović za Radar.
Da li je dugi period pre 1. novembra bio uobičajen ili je takođe nalikovao vanrednom stanju?
Od tragedije u „Ribnikaru“ i okolini Mladenovca imali smo proteste „Srbija protiv nasilja“, predizbornu i postizbornu nervozu, pa ponovljene, jednako neregularne izbore, nove proteste protiv kopanja litijuma… Tragedija u Novom Sadu bila je kulminacija, a na nju je potom pala mala kap koja je potpuno razbila prepunu čašu. Govorim o organizovanom prebijanju studenata FDU-a dok su odavali poštu stradalima u padu nadstrešnice. Bio sam prisutan i nisam do tada video mržnju kakva je bila u očima tih petoro ili šestoro batinaša. A svašta sam video, od devedesetih do danas. Taj napad je bio mala grudva koja je, krenuvši niz planinu, pokrenula lavinu kojoj se kraj ne nazire. Njena energija je i dalje neartikulisana, što ima i dobre i loše strane. S jedne strane, ona je iskrena, snažna i obuhvatna, s druge, trenutak artikulacije mora da se desi.
I pre maja 2023, sve od rušenja u Savamali 2016, masovno se protestovalo češće no jednom godišnje…
Mnogo je stvari s kojima nisam zadovoljan u zemlji u kojoj sam rođen i u kojoj živim, ali sam ponosan na našu bogatu tradiciju bunta. Mislim da ni devedesetih nije bilo godine bez demonstracija. Kad sistem ugrozi društvo, važno je da ima ko da kaže da ga treba menjati. Od „kompletnih idiota“ i čudne smrti Slobodana Tanaskovića, svedoka rušenja u Hercegovačkoj, do danas, akumulacija revolta je bila neminovna. Studenti su poneli baklju, ali su njome osvetlili i nas, starije. To je zanimljiva psihološka istina – stvari ne menja onaj koji priča da ih treba promeniti, već onaj koji je ćutao i trpeo. Reakcija studenata je tokom perioda apolitičnosti bila prirodna, jer su s pravom mislili da ne mogu da utiču na spoljna dešavanja. Prirodna je i sada, kada su se aktivirali, jer je efekat pretis lonca upotpunjen. U prednosti su u odnosu na moju generaciju koja se navikla na nasilje. Reč je o ljudima koji mahom imaju između 18 i 22 godine. Imaju pravo da kažu da nasilje nije normalno, da oguglalost na nasilje takođe nije normalna. Recimo, da se ne reaguje na činjenicu da postoji snimak telefonskog razgovora u kojem funkcioner vladajuće stranke osmišljava kako da napadima razbije nešto što vredi i zdravo je.
Potkraj prošle godine ste sa ProGlasom bili u Lučanima, gde su radnici Namenske svojevremeno aplaudirali direktoru, a ne ocu poginulog radnika. Sad narod juri političare po ulicama i gađa ih jajima. Jedan transparent reče – strah je promenio stranu. Kako je do toga došlo?
U jednom od poslednjih intervjua Andreja Tarkovskog, novinarka ga je pitala da li je saglasan s rečima Fjodora Dostojevskog kako će lepota spasiti svet. On je odgovorio da svet može da spasi jedino sram. Nama se to sada dešava. Ono što se u Lučanima desilo Milovanu Milivojeviću verovatno je najviša tačka beščašća i obesmišljavanja svega ljudskog u nama. To je slika svega što je režim tokom poslednjih 12 godina radio. Vladao je ucenama i pretnjama, ljudi su na to iz različitih razloga pristajali i osećali sramotu i strah, a pojava studenata je taj mehanizam počela da razbija. Ključni trenuci bili su njihova gotovo mitska hodočašća…
Nalik onom koje je Nikola, u tumačenju Gorana Bogdana, učinio u vašem filmu Otac, kako bi ostvario svoje roditeljsko pravo?
Tako je. Proces hodanja kao čin žrtvovanja, iskupljenja i ispoljavanja namere da se do nekakve pravde dođe toliko je autentičan da ne može da ne gane i ne mobiliše ljude. Ti mladi hodočasnici nisu oslobodili mesta kroz koja su prošli samo u figurativnom smislu, oni su to uradili doslovno. Straha tamo više nema, ili ga ima neuporedivo manje. Umesto njega se pojavilo pozitivno osećanje srama. Ako deca mogu da prepešače stotine kilometara, valjda i mi možemo da skupimo malo hrabrosti. Ustaljenu, lošu političku praksu nije odmenila neka druga politička praksa, nego nešto arhetipsko. S jedne strane, puko hodanje, s druge celokupan PR režima. Politika na globalnom nivou funkcioniše bez ideologije i vrednosti, sve se pretvori u spin i neposredni interes. Ne samo kada je sprovodi Vučić. Pogledajte Trampa, većinu evropskih lidera, počevši od Makrona… politikolozi to stanje zovu postpolitičkim. Kod nas su stvari prljavije, rekao bih, pretpolitičke.
Proces hodanja kao čin žrtvovanja, iskupljenja i ispoljavanja namere da se do nekakve pravde dođe toliko je autentičan da ne može da ne gane i ne mobiliše ljude. Ti mladi hodočasnici nisu oslobodili mesta kroz koja su prošli samo u figurativnom smislu, oni su to uradili doslovno
Jedna od vrednosti koje su postale političke je humor. Studenti FDU-a prednjače u njenoj artikulaciji, od Dnevnika studenata u blokadi, preko spotova i filmova…Da li vas je iznenadila njihova kreativnost?
Nije, jer ih poznajem, ali me jeste iznenadila njihova istrajnost. Nisam znao da ta generacija može da bude toliko strpljiva. Humora što se tiče, i to je arhetipska stvar koja je kroz vekove najveći neprijatelj dogmatskog, pa i diktatorskog sagledavanja stvarnosti, jer ne podleže pravilima, već ih izvrgava ruglu. Studenti se igraju, a zapravo potcrtavaju ono što gledaju i slušaju godinama, praktično skečeve Montija Pajtona, ili, u boljem slučaju, Top-liste nadrealista. Ako je glupost postala politička istina, dovoljno je malo je pojačati kako bi postala očigledna. Jednog dana, kada se produkcija studenata FDU bude sabrala, dobićemo fascinantan dokument o borbi protiv propagande. Jer, kako se boriti protiv onih koji, pored policije, pravosuđa i bezbednosnih službi, ipak najviše snage polažu u zloupotrebu medija? Humorom. Deca su razbila medijsku imperiju, jer poznaju društvene mreže. Svaki drugi njihov spot ima više od dva miliona pregleda. Za Pink, Hepi i slične, to je neuhvatljivo.
Od laganja da nadstrešnica nije rekonstruisana do izvesne upotrebe zvučnog topa i gotovo komičnih pokušaja promene narativa – vlast je napravila mnogo koraka, i čini se da nijedan nije služio uspostavljanju dijaloga na koji se permanentno poziva. Studenti vas nisu iznenadili – da li vas je iznenadila vlast?
Ponovo, ne, jer o njoj nisam razmišljao kao o skupu stratega koji gledaju dalekosežno. To su ljudi, a pre svih predsednik, koji su silu akumulirali – na silu, i to je to. Kako da odgovore trenutku ako ga ne razumeju? Navikli su da targetiraju pojedince, a studentski pokret nema vođu. Navikli su da dijalog teče po njihovim pravilima, a naspram sebe imaju direktnu demokratiju i plenume. Ipak, svesni su da gube podršku i sada počinju da se obraćaju samo svojim biračima, pokušavaju da ih umire, da ih ubede da kraj nije blizu, da je sve normalno. Odluka da se napadnu demonstranti – zvučnim topom ili nečim drugim, ne znam, nisam stručan, ali previše ljudi svedoči o istim senzacijama da bi reč bila o samonikloj panici – proistekla je iz njihove potrebe da njihova bude poslednja. Jer, koga je tačka, toga je i kontrola nad narativom.
Deca su razbila medijsku imperiju, jer poznaju društvene mreže. Svaki drugi njihov spot ima više od dva miliona pregleda. Za Pink, Hepi i slične, to je neuhvatljivo
Da li insistiranje na obojenim revolucijama ima veze s nalazom jednog istraživanja prema kojem je najveći rast podrške studentima zabeležen upravo kod birača vladajuće koalicije?
Naravno. Struktura biračkog tela se nesumnjivo promenila. Sada smo u situaciji u kojoj najmoćniji društveno-politički činilac u zemlji ne želi da se vezuje za tradicionalne političke aktere, bilo na vlasti, bilo na opoziciji, iako definitivno pripada istom polu kojem pripadaju i potonji. Svi znaju da je taj pol sada moćniji, pa i Vučić, i nada se da do političke artikulacije neće doći. Ali studenti su i na to odavno odgovorili – pokazali su da naše društvo, iako u svakom smislu heterogeno, može da bude solidarno u ime višeg cilja, a to je promena sistema koja mora da krene od promene vlasti.
Premijer je konačno podneo ostavku, vlada je prešla u tehnički mandat, a odmah je počelo da se priča o formiranju Pokreta za narod i državu, koji je predsednik više puta najavljivao, uglavnom u kriznim trenucima. Da li je ovo dovoljno velika kriza da PND bude formalizovan?
To je kratkoročni krizni menadžment, kao i „studenti koji žele da uče“, koji su poslužili vlasti kada je trebalo, malo da odvrate pažnju, malo da pruže privid podrške, malo da budu žrtvena jagnjad u slučaju sukoba koji bi vlastima odgovarao. Vučić je svestan da nema tih intelektualaca i pokreta čije bi pristupanje krovnom pokretu radikalno promenilo situaciju u njegovu korist. Ljudi u njegovom osnivačkom odboru široj populaciji ne znače ništa. Kao što u Pionirskom parku nije bilo mnogo studenata, tako ni u pokretu neće biti mnogo intelektualaca koji će zadiviti ljude. Ali, možda će ih biti dovoljno da poneko i pomisli da vlasti imaju privid legitimiteta. Reč je o gašenju požara.
Istovremeno, upravo se o studentskim protestima koji su prerasli u građanske govori kao o jedinom pravom Pokretu za narod i državu.
Dodao bih da protesti više nisu ni građanski, nego narodni. U tom rastu važnu su ulogu odigrali prosvetni radnici i zaista ih treba smatrati herojima. Obavljaju za društvo ključni posao za platu mizernu u odnosu na troškove života, a uslovi rada su sve samo ne dostojanstveni i adekvatno vrednovani. Kad vladate zastrašivanjem, a ljudi zbog toga osećaju sramotu i poniženje, stvara se gnev. Ljudi su besni i niko nema prava da se ljuti što su besni. Ali ne sme ni da bes provocira i nada se nasilju. Kad te neko pogodi jajetom, možda i nije najprijatnije, ali definitivno se ne može govoriti o nasilnom činu na koji se sme odgovoriti batinašima ili policijom.
Predsednica Skupštine je rektora Univerziteta u Beogradu Vladana Đokića nazvala „večnom ljagom i sramotom“. Može li se više samo govoriti o pritiscima na akademsku zajednicu, ili ulazimo u period dubljeg sukoba s univerzitetom?
Sve što je ona kao treći najmoćniji čovek u Srbiji rekla o studentima i fakultetima je nesmotreno, čak i iz njene perspektive, jer doprinosi sinergiji među nezadovoljnima. Kada kaže da će državni fakulteti otići u bankrot, da li je to stav države? To bi značilo da živimo u društvu u kojem visoko obrazovanje jednostavno nije bitno. Ali, ni to nije novina. Bivši predsednik države iz redova njene stranke nije znao koji smer studira, a bivši ministar policije, vojske i bivši šef BIA nije znao gde mu se nalazio fakultet. Univerziteti ne smeju da ustuknu, jer će u suprotnom postati simbol strateške osvete.
Vlast je godinama pribegavala paralelizaciji stvarnosti, pa smo od vladinih nevladinih organizacija i medija, preko provladine opozicije i analitičara, došli do „studenata 2.0“. Jeste li znali za film Kameleon koji su u Pionirskom parku napravila dvojica vaših učenika, pretvarajući se da „žele da uče“?
Jesam i radovao sam se da pogledam film. Vlasti su pribegle apsurdnoj, a suštinski represivnoj ideji da naprave svoje paravojno Potemkinovo selo. Taj njihov svet nije stvaran, a svetu koji nije stvaran možeš samo da se smeješ, što su autori uradili.
Da li se i odluke Filmskog centra Srbije da na dva poslednja glavna konkursa dodele sredstva samo podobnim autorima mogu sagledati kao stvaranje paralelne stvarnosti?
FCS je godinama radio dobro i žao mi je što se sada dešava negativna selekcija. Autoritet institucije zasniva se na poštovanju zakona i integritetu i kompetencijama donosilaca odluka. Ne volim da komentarišem poslednja dva konkursa, jer sam učestvovao i nisam dobio sredstva. Ne želim da zvuči kao da se ljutim, jer se ne ljutim. Nisam bitan ja, već srpska kinematografija. Sredstva generalno nisu dobijali reditelji čija su ostvarenja išla na velike svetske festivale. Bioskopski filmovi treba da postoje, ali zadatak FCS-a je da pomaže našu kulturu u inostranstvu. Verujem da će se u njemu otvoriti vrata za strukovna udruženja, jer kada bi ona predlagala članove komisije, prostora za sumnju bi bilo manje.
Vlasti su pribegle apsurdnoj, a suštinski represivnoj ideji da naprave svoje paravojno Potemkinovo selo. Taj njihov svet nije stvaran, a svetu koji nije stvaran možeš samo da se smeješ, što su autori uradili
Na koncu su i građani i studenti pribegli paralelizaciji, ali u odnosu na institucije, ne na stvarnost. Umesto studentskog parlamenta – plenumi, umesto predstavničke demokratije – zborovi. Izlazimo li iz faze u kojoj se političko učešće svodilo na glasanje i proteste?
Verujem da je tako. Vlast je isprva benigno proizvodila podele. Kako je situacija postajala ozbiljnija, podela se produbljivala. Sad je na „naše i njihove“, ili, iz njihove perspektive, na one koji su njegovi i one koji su protiv njega. Plenumi i zborovi su instrumenti buđenja na kojima bi ljudi trebalo da imaju prostor za stalnu lokalnu političku artikulaciju i dogovore. Dijalog u Srbiji ne postoji nigde osim tamo. Ne mislim da mogu da odmene strogo političke aktivnosti, ali to im i nije cilj. Reč je o paralelnim procesima koji se međusobno osnažuju. Buđenje društva i političko osvešćivanje. Vlasti su pokušale i da na tom, performativnom nivou političkog učešća prodube podele, pa su na Zvezdari i na Vračaru pored zborova postavile štandove sa svojim aktivistima i pristalicama. Kontramitinzi u malom ipak nisu uspeli, jer su građani poručili: ako hoćete da se igrate, igraćemo se, ali mi to radimo bolje od vas. I ta se logika prenosi svuda, od Bogatića, preko Čačka i Zrenjanina, do beogradskih opština, i dalje.
Kontramitinzi u malom ipak nisu uspeli, jer su građani poručili: ako hoćete da se igrate, igraćemo se, ali mi to radimo bolje od vas. I ta se logika prenosi svuda, od Bogatića, preko Čačka i Zrenjanina, do beogradskih opština, i dalje
ZLF je izašao sa svojim predlogom budućih koraka ka prelaznoj ili privremenoj vladi, a SNS i njeni partneri, čini se, pristali bi na sve osim na to. Koliko smo realno daleko od političkog razrešenja društvene krize?
Pitanje je koliko bi dijalog s vlastima imao smisla, jer u njih niko nema poverenja. Često se setim Đinđićeve rečenice o radikalima – prvo te strovale u blato da se s njima rveš, a onda kažu da im se ipak razgovara. Pa opet, mnoge stvari koje je Vučić rekao da neće prihvatiti je na kraju prihvatio i mnoge stvari koje je rekao da će uraditi na kraju nije uradio, jer je bilo dovoljno političkog pritiska. Iskreno verujem da bi građani, studenti i opozicija, kada bi našli zajednički jezik, potukli vladajuću koaliciju na bilo kojim izborima, pa i njihovim, nameštenim. Svaki politički bunt ipak traje u nekoj jedinici vremena. O budućnosti političke artikulacije ipak se najviše pitaju studenti, s pravom. Oni su nas sve pokrenuli, uprkos niskim očekivanjima. Zahvaljujući njima opet osećamo nadu i nemamo razloga da mislimo da ćemo je izgubiti. Takođe mislim da im je potrebna pomoć i drugih društvenih grupa, od zemljoradnika i prosvetara, preko sindikata i radništva, do profesora.
