Ovih dana je gotovo četvrt veka od probuđenih nada da će Srbija biti kao sav normalni svet. I izneverenih očekivanja. Srbija je duboko u ćorsokaku, a i svet normalizuje nenormalno stanje kriza, ratova i već perverznih nejednakosti. Treba, međutim, opet probuditi nadu i razviti nastojanje da se projekat demokratskih promena učini uverljivim i ostvarivim.
Protesti i izbori
Dugo već Srbija je suočena sa talasom protesta i štrajkova, koji opet ne dosežu do plime svoga objedinjavanja i prelivanja preko granica postojećeg poretka. Protesti i ne menjaju poredak, oni uspostavljaju granice preko kojih on više ne može ići. Promene se, i u bar fasadno demokratskim društvima, vrše izbornim putem i za njih su, unutar širokog partnerstva za demokratske promene, „zaduženi“ politički akteri. Naravno, postojanje fer pravila igre i bar približno jednakih uslova pod kojima su rivali izašli na izbornu utakmicu su neophodna prethodna pretpostavka.
Možete li, međutim, da zamislite, kada je reč o samoproklamovanoj levici, (post)izbornu koaliciju koju čine stranke naslednice negdašnje Demokratske stranke, Zeleno-levi front i ekologisti? Verujete li u paralelni iskorak i autonomizaciju i reformisanje SPS, Ljajićeve Socijaldemokratske partije i stranke penzionera? Njihovo taktičko ali i bar oko demokratskih reformi uspostavljeno šire političko jedinstvo sa ukrupnjenom nacionaldemokratskom opozicijom? Kojoj onda, svojom prirodnom težnjom da budu u (građanskoj) vlasti, ili bar pri njoj, pristupaju i stranke nacionalnih manjina? Da li verujete u proces koji na kraju rezultira promenom koja za efekat ima i politički predvidljiv i od koruptivnom, pa i kriminalizovanom opijenošću vlašću, lečen i normalizovan SNS?
Danas izgleda da je to na granici naučne fantastike. Istovremeno, to je i jedina izvesna, makar i višefazna pobednička politička formula. Indikativno je, recimo, da su se, kao nekakav međukorak, postojeće izborne opozicione formule pokazale kao nedovoljno široke i ubedljive da, istina pod neravnopravnim uslovima, bar osvoje Beograd i vlast na lokalu.
I u većinski politički nepunoletnoj Srbiji koja stalno traga za vođom koji će je lišiti tereta sopstvene odgovornosti, raste uverenje da nije u redu da deceniju već, o svim pitanjima, pa i o Kosovu, praktično odlučuje samo aktuelni vođa
Parlamentarna rasprava o litijumu, kao i ona tražena o Kosovu, jeste novi, važan test sposobnosti opozicije. Predvidljivo je da će parlamentarna većina nastojati da, pristajući da bude lišena prisustva i pomoći „nepobedivog“ Predsednika, raspravu svede na predlog opozicionog zakona i da ga odbaci i time raspravu proglasi završenom. No, protiv rudarenja jadarita je ubedljiva većina građana. Njih ujedinjuje elementarna potreba da žive u okruženju sa zdravom vodom, zemljom i vazduhom, koje će potomcima ostaviti u nasleđe.
Široka podrška štrajku prosvetara pokazuje opet da su veoma već raširene sumnje da su odabrani od vlasti prioriteti u tzv. Skoku u budućnost i razvojno uspešni i socijalno pravični. Štrajkovi prosvetara i poljoprivrednika pokazuju i da se sve manje veruje da vlasti drže datu reč, kao i da rade u interesu građana. Oni po svojoj realnoj kupovnoj moći vide svu iluzornost priče o nikada većem rastu. Ona je realna i vidljiva tek ako se radi o bogaćenju klijentelističkog kruga oko vlasti koji se „snašao i ugradio“.
Rast uverenja i opadanje stereotipa
U tom okviru, ma kako na prvi pogled delovale banalno, priče o (ne)stečenim diplomama, džipovima i farmerkama iz državnog fundusa deluju otrežnjujuće. Kao i dokazi o dobijenim poslovima bez tendera. Čine one i da izbledi decenijski pažljivo građeni stereotip o „žutim lopovima“ kao unapred pripremljeni (iz)govor za sopstvena nepočinstva.
Istovremeno, i u većinski politički nepunoletnoj Srbiji koja stalno traga za vođom koji će je lišiti tereta sopstvene odgovornosti, raste uverenje da nije u redu da deceniju već o svim pitanjima, pa i o Kosovu, praktično odlučuje samo aktuelni vođa. Posledično, bar relativno je veći broj onih koji misle da Srbija ide ne u pravom, već u pogrešnom smeru.
Nismo još izrasli do visine uspravnih građana, u raspravama ne dominira kultura dijaloga i uvažavanja snage argumenata, daleko smo još od kritičke medijske pismenosti i umeća čitanja između redova, ali su, makar i krizom iznuđeni, želja za moralnim i vrednosnim oporavkom, uključujući i nespremnost da se informišemo samo iz jednog izvora, već tu.
Put do demokratskih promena je još relativno dug, no vidljiv je njegov novi početak, a vožnja na njemu se da ubrzati.