Odavno je rečeno da je spoljna politika jedne zemlje, a uz to i njena diplomatija, samo odraz internih društveno-političkih odnosa, odnosno predstavlja izraz interesa vladajućih krugova projektovanih na međunarodno okruženje. Stoga nije čudno da se aktuelni režim koji je doveo zemlju u duboku političku krizu, u istom smislu na međunarodnom planu našao na strateškom bespuću, nesposoban da efikasno rešava neke od glavnih spoljnopolitičkih ciljeva zemlje, bilo da se tu radi o njenoj perspektivi ulaska u Evropsku uniju, regulisanju nagomilanih bilateralnih problema sa susedima ili efikasnoj zaštiti – uz podršku spoljnih saveznika – ljudskih i drugih prava srpskog stanovništva na Kosovu. Vučićev fijasko na Floridi, bizarni put i tretman koji je dobio u Moskvi, ili salve kritika na račun stanja u Srbiji tokom debate u Evropskom parlamentu, samo su neki od pokazatelja stanja jedne politike koja je izgubila i pravac i realne ciljeve – osim nastojanja da se putem transakcionih odnosa sa stranim partnerima obezbede uslovi za opstanak na vlasti po svaku cenu.
Nova strategija prema EU
I kao što je neophodno „resetovanje Republike Srbije“ u brojnim unutrašnjim pitanjima – od rada pravosuđa, preko teme ekonomske politike, slobode medija do energetike, zaštite resursa, poljoprivrede ili borbe protiv korupcije, tako je u okviru očekivanih promena nakon odlaska ovog režima neophodno primeniti korake u resetovanju naše spoljne politike i diplomatije, u cilju uključivanja zemlje u njeno prirodno spoljnopolitičko – balkansko i evropsko – okruženje.
Vučićev fijasko na Floridi, bizarni put i tretman koji je dobio u Moskvi, salve kritika na račun stanja u Srbiji tokom debate u Evropskom parlamentu, samo su neki od pokazatelja stanja jedne politike koja je izgubila pravac
Srbija je evropska zemlja koja deli sudbinu našeg susedstva i čitave Evrope, kao i evropske principe i vrednosti, kako to ističe i prvi član Ustava. Realizacija mnogostrukih političkih, ekonomskih, bezbednosnih i opštedruštvenih interesa države je povezana sa realizacijom članstva u Uniji. U centru resetovane spoljne politike zemlje bi trebalo da bude revitalizacija proevropske politike Srbije, sa ciljem rehabilitovanja evropske ideje u zemlji u kojoj je proširen evroskepticizam i radi stvaranja što šireg konsenzusa za članstvo u EU., To, s druge strane, podrazumeva što brži završetak pregovora o ulasku u EU. Osnovne pretpostavke za takav ishod su jasna politička volja, oročena mapa puta i budžetska podrška za jačanje institucija i kadrovskih kapaciteta, uz široko mobilisanje javnosti. Važan korak u ovom pravcu će biti ispunjenje „prvog kriterijuma iz Kopenhagena“ (demokratske institucije i vladavina prava) koji je decenijska vladavina naprednjaka dovela u pitanje. Uz ovo, podrazumeva se i usklađivanje koraka i mera spoljne politike sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU, kao i sa zajedničkom politikom bezbednosti i odbrane EU. To znači i usklađivanje sa merama EU prema Rusiji. Na unutrašnjem planu treba pokrenuti jasnu medijsku kampanju sa ciljem informisanja i objašnjavanja građanima uloge i značaja EU za ekonomski i međunarodni položaj Srbije. Nova politika prema EU bi trebalo da podrazumeva i posebnu strategiju promocije slike demokratske i proevropske Srbije u inostranstvu na osnovama koje su otpočeli studenti – biciklisti i maratonci, koji su posetili institucije Saveta Evrope i EU u Strazburu i Briselu.
Sprovođenje istinski proevropske politike Srbije će stvoriti uslove da se otpočne sa razrešavanjem brojnih otvorenih pitanja i unapređenjem saradnje sa susedima. Mnoštvo otvorenih problema, pre svega sa susedima nastalim raspadom bivše Jugoslavije i dalje dominira odnosima u regionu. Reafirmacija osnažene proevropske politike Srbije ojačaće ujedno i volju političkih elita u zemlji, kao i u susednim zemljama da se započne sa rešavanjem problema, pre svega sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom. Takođe, time bi se doprinelo i ubrzavanju procesa normalizacije odnosa između vlasti u Beogradu i Prištini, odnosno implementaciji brojnih do sada postignutih sporazuma od 2011. godine. Umesto politike „srpskog sveta“, Srbija treba da reafirmiše politiku unapređenja dobrosusedskih odnosa u okviru koje će briga o Srbima izvan Srbije imati prirodno i nekonfrontirajuće mesto. Pitanje položaja Srba u susednim zemljama ne treba da počiva na paternalizmu, već na reafirmaciji njihovog statusa kroz integraciju u politički život susednih država. EU će istrajavati na rešavanju bilateralnih pitanja pre novih proširenja, stoga to može biti veoma značajno i za Srbiju kako bi se uskladila sa vlastitim neposrednim okruženjem, ali isto tako i integrisala u svoje šire evropsko okruženje.
Umesto politike „srpskog sveta“, Srbija treba da reafirmiše politiku unapređenja dobrosusedskih odnosa u okviru koje će briga o Srbima izvan Srbije imati prirodno i nekonfrontirajuće mesto
Treba uskladiti neizbalansiran odnos Srbije prema Srednjoj Evropi (od Mađarske i Slovačke, na jednoj, do Poljske i Češke na drugoj strani). Srbija treba da osnaži odnose i sa istočnim susedima – Rumunijom i Bugarskom, a u širem kontekstu i sa Grčkom, Italijom i Austrijom, kao nekadašnjim susedima bivše SFRJ i članicama grupe „Prijatelji Zapadnog Balkana“. Snaženje saradnje sa ovim krugom država, koje su i članice Evropske unije, poboljšaće međunarodni položaj Srbije.
Odustajanje od „četiri stuba“
Odustajanje od politike „četiri stuba“ i lažnog svrstavanja ne znači nužno zanemarivanje saradnje sa svetski važnim zemljama koje na razne načine utiču i na međunarodni položaj i ekonomski razvoj Srbije. Srbija ne može ignorisati SAD koje zbog politike Trampove administracije u doglednom periodu neće igrati ulogu promotera evropskih integracija. Interes Srbije za dobrim odnosima sa SAD proističe upravo iz njihove uloge glavnog stuba NATO-a i svetski najznačajnije zemlje. Srbija bi trebalo da vodi vrlo iznijansiranu politiku u odnosima sa SAD u narednom periodu, kako povezanost Srbije sa Rusijom i Kinom ne bi postala još ozbiljniji predmet sporenja. Čuvanje procesa EU integracija bi značilo da se sa SAD drži distanca u onim segmentima u kojima postoji izrazito neslaganje između SAD i EU. Eventualno produbljivanje odnosa sa SAD u narednom periodu ne sme ići nauštrb osnovnih prioriteta Srbije.
Srbija bi trebalo da vodi vrlo iznijansiranu politiku u odnosima sa SAD u narednom periodu, kako povezanost Srbije sa Rusijom i Kinom ne bi postala još ozbiljniji predmet sporenja
Resetovanje odnosa sa Rusijom treba da vodi računa o istorijskim, kulturnim i drugim vezama dve zemlje i o statusu Rusije u UN u kontekstu pitanja Kosova. S druge strane, srpsko-ruski odnosi su netransparentni, opterećeni propagandom, iracionalnostima, prepuni fetiša, stereotipa i hipertrofiranog naglašavanja duhovnih veza. Otklon od preteranog ruskog uticaja i svođenje na normalne veze dva naroda i dve države treba da obuhvati, između ostalog, pitanja energetike, vojnotehničke saradnje i ruske medijske propagande u Srbiji. Prvi korak oslobađanja od preterane ruske zavisnosti odnosi se na održivu energetsku bezbednost, nezavisnost, integraciju u evropski gasovodni i naftovodni sistem.
Saradnja sa Kinom
Srbija ne sme da zapostavlja saradnju sa Kinom koja će u 21. veku igrati ulogu jednog od ključnih svetskih činilaca na političkom, ekonomskom i tehnološkom planu. Međutim, srpske vlasti bi trebalo da „resetuju“ odnos prema onim kineskim kompanijama koje ne poštuju u potpunosti propise iz oblasti radnog prava i životne sredine, kao i da prekinu sa politikom zaključivanja netransparentnih državnih sporazuma i kredita koji su predstavljali jedan od važnih činilaca visoke korupcije u Srbiji.
Otklon od preteranog ruskog uticaja i svođenje na normalne veze dve države treba da obuhvati, između ostalog, pitanja energetike, vojnotehničke saradnje i ruske medijske propagande u Srbiji
Posebna pažnja u okviru resetovanja spoljnopolitičkog delovanja treba da bude posvećena i multilateralnoj diplomatiji, kao i brojnim vidovima javne diplomatije, posebno ekonomske i kulturne, kao modernim oblicima međunarodnog nastupa i promocije interesa zemlje. Dobro osmišljavanje javne diplomatije zahteva unutrašnje javne debate i ostvarivanje konsenzusa oko ciljeva, sredstava i metoda kako bi se što usklađenijim nastupom postigli optimalni efekti. U tome je posebno važna uloga istraživačkih, akademskih i kulturnih institucija, poslovne zajednice i medija. Srbiji je neophodna jasna, dugoročna strategija promocije spoljnoekonomskih prioriteta koja definiše ciljeve, prioritetna tržišta, sektore i načine merenja uspeha ekonomske diplomatije.
Ovo podrazumeva i jačanja uloge i položaja naše diplomatije, kao glavnog instrumenta međunarodnog delovanja. Ministarstvo spoljnih poslova već više od decenije predstavlja instituciju koja je zarobljena partokratijskim interesima, nepotizmom i zanemarivanjem profesionalizma. Stoga su u okviru resetovanja diplomatije neophodne radikalne mere i temeljne reforme same institucije, uz puno poštovanje propisa i vraćanje profesionalizma i meritokratije kao osnovnih kriterija.
