Lekciju o tome kako se podnosi ostavka dao je nakon masakra u „Ribnikaru“ ministar prosvete Branko Ružić. „U smiraj trodnevne nacionalne žalosti, kao odgovoran i vaspitan čovek, profesionalan u obavljanju svih dosadašnjih javnih dužnosti, kao roditelj i građanin Srbije doneo sam jedinu racionalnu i časnu odluku u ovim okolnostima“, reči su kojima je podigao kulturološki zid između sebe i naprednjačkih ministara koji su to učinili nakon nesreće u Novom Sadu, kukajući „nisam odgovoran, nisam kriv…“ i uzvikujući „hvala voljeni Vučiću“. Imajući u vidu da je Ružić član SPS-a, stranke koja se nije proslavila po demokratiji ali je pažljivije birala reči od svojih radikalsko-naprednjačkih partnera, bilo je logično da ovih dana vidimo i ostavku aktuelne ministarke prosvete Slavice Đukić Dejanović, potkrepljenu daleko pristojnijim sadržajem od onog koje su nam priložili Goran Vesić i Tomislav Momirović. Umesto toga, dobili smo jedno odlučno „ne“ i saznanje da razliku među ministrima ne pravi stranka iz koje potiču nego lični osećaj za odgovornost, moral ili njihov nedostatak.
„Ja ostavku neću podneti… Ne mogu na pokliče onih koji bi želeli, pre svega, političku smrt predsednika države, čitave Vlade, premijera pa i mene kao ministra prosvete, ne mogu se obazirati na njih jer me oni nisu ni motivisali da prihvatim poziciju na kojoj sam“, objasnila je svoj stav.
Nije primetila ministarka da je dokumentacija koju su studenti tražili od tužilaštva mimo svih važećih zakona stigla do Predsedništva, a da ju je Vučić prikazao kao parizer na kome piše „dobra cena“
Iz toga bismo mogli da zaključimo da je njena jedina odgovornost da služi vrhu SNS-a, a ne prosveti, pa je i njena odluka da mesecima ignoriše proteste sindikata i njihove opravdane razloge koji se odnose na obećana ali nikad neostvarena primanja, sasvim razumljiva. Ipak, malo manje je razumljiv odnos prema studentima jer je komentarišući njihovu pobunu ispalila jednu od rečenica koje zvuče kao da su osmišljene na akademiji za naprednjake – nema tu mnogo studenata, samo su jako glasni.
Vučić kao množina
„Glasni su oni koji u nedostatku argumenata ističu zahteve koji nisu usmereni na studentska pitanja već imaju političke primese“, zaključila je na osnovu zahteva da se zaustave i zakonski procesuiraju oni koji ih biju i da se odvoje veća novčana sredstva za rad fakulteta. Nema šta, čista „politička primesa“ ako imamo u vidu da su batinaši visoki funkcioneri SNS-a, pa da bi valjda bilo normalno ćutati i trpeti njihove udarce jer su kao „država“ nadležni za vaspitavanje mladih naraštaja. Nešto poput roditelja koji mlate decu, ali je u tom slučaju nejasno gde nestade ona Slavica koja se svojevremeno borila protiv fizičkog kažnjavanja dece i tvrdila da ono predstavlja „grubo kršenje prava dece, koje izaziva patnju i ugrožava razvoj“? Izgleda da je zanela funkcija, mada joj nije prva imajući u vidu da je bila poslanicu u šest saziva, četiri godine predsednica Skupštine, dva meseca vršilac dužnost predsednika Srbije i četiri puta ministarka u četiri različita ministarstva. Ali ovo joj je izgleda baš priraslo za srce. Toliko da je bez ikakve zadrške rekla da studenti protestuju iako su im svi zahtevi ispunjeni i da traže „da institucije sistema rade svoj posao i to one institucije koje već to čine“. Nije primetila da je dokumentacija koju su studenti tražili od tužilaštva mimo svih važećih zakona stigla do Predsedništva, a da ju je Vučić prikazao kao parizer na kome piše „dobra cena“ iako bi u njoj trebalo da se nalaze dokazi (ukoliko nisu sklonjeni pre nego što su „institucije počele da rade posao“) o korupciji i diletantizmu vlasti koji je doveo do ubistva 15 ljudi. Takođe, nije primetila da je umesto Skupštine koja je donela budžet, Vučić odobrio da se davanja za materijalne troškove fakulteta podignu za 20 odsto, baš kao što nije primetila ni da umesto premijera Vučevića, on vodi Vladu u kojoj sama sedi. Ili kada kaže da „institucije rade“ u množini, misli da je Vučić sam po sebi množina?
U duhu takvog poimanja stvarnosti uputila je i dobronamerni savet, očito nesvesna da se zemlja trese pod naletom pobune i naletom batinaša koji pokušavaju da je uguše, da očekuje da će akademska zajednica, koja se uvek poziva na autonomiju, shvatiti šta joj je dužnost i da radi ono zbog čega univerziteti i postoje. I pojasnila: „Očekujem da će unutar akademske zajednice doći do stabilizacije inače uzdrmanog dela i studentske i profesorske populacije. Mlad čovek, student, ima pravo na svoja uverenja, ubeđenja, ali univerzitet ne treba da bude mesto za takva činjenja.“
Međutim, taj stav da student ima prava na svoja ubeđenja, ali kod kuće i između svoja četiri zida (verovatno nikada nije čula za globalni pokret iz 1968), zvuči tolerantno u odnosu na ono što je imala da kaže povodom pobune srednjoškolaca.
Gde su simboli krvi
Navučena na priču premijera Miloša Vučevića da je njegovog sina naterala da protestuje profesorka koja mu čak i ne predaje, zapretila je oštrim kaznama i istakla da su direktori škola odgovorni za sprovođenje zakona. „Roditelj šalje dete u školu da stekne obrazovne i vaspitne vrednosti i da napreduje na tom planu i očekuje da se obezbedi bezbednost dece. Bilo koja vrsta manipulacije u ideološke i političke svrhe detetom je zakonom zabranjena i kažnjiva“, pojasnila je komentarišući dešavanja u gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu i dodala da je obrazovanje u školskim klupama a da nikako ne može da bude tamo „gde su simboli krvi, razdora među pojedinim grupama ljudi i gde se smena legalno izabrane vlasti promoviše kao vrednost“. Naravno, u tom naletu kritike nije objasnila kako da direktori škola od dece u klupama sakriju činjenicu da je krv već prolivena, da je razdor među građanima realnost i da je posao vlasti da taj problem reši a ne da ga sakrije od dece, a da su „legalno izabrane vlasti“ nešto što pobunjeni srednjoškolci nisu imali priliku ni da vide za svog života. Pa čak nije našla za shodno da odgovori na pitanje nastavnika o kojoj to bezbednosti u školama priča samo 24 časa nakon smrti učenika u Leskovcu, a ni na otvoreno pismo Foruma beogradskih gimnazija u kom je između ostalog rečeno:
„Zar mislite da decu nismo naučili empatiji i odgovornosti, pravdi i poštenju? Zar mislite da je posle još jedne tragedije koja nas je zadesila neko te mlade ljude morao da isteruje na ulicu? Ne, draga gospođo Đukić Dejanović, nastavnici su svoj deo posla uradili onda kada su ih naučili svim onim vrlinama koje krase odgovorne građane, poput empatije, odgovornosti, poštenja i pravde, a učenici su juče sami izašli na ulicu i to vam odgovorno tvrdimo.“
Uz Slobodana Miloševića je ostala do kraja, čak i onda kada mu je stranka okrenula leđa, a istu vrstu lojalnosti iskazuje i Vučiću
Ostala je pri svome – svima će im poslati prosvetnu inspekciju jer je nedopustiva „zloupotreba učenika u političke svrhe“. Interesantan stav, imajući u vidu da je pre nego što se učlanila u SPS bila član Komunističke partije koja se ponosila svojim podmlatkom i koja je tokom vladavine stvorila školski sistem koji je veličao petnaestogodišnjake koji su išli u rat i ginuli za svoje ideale.
Taj deo njene ideologije se izgleda menjao, ali jedan drugi nije – ostala je apsolutno pokorna vođama, ko god oni bili. Uz Slobodana Miloševića je ostala do kraja, čak i onda kada mu je stranka okrenula leđa, a istu vrstu lojalnosti iskazuje i Vučiću. Za razliku od svojih stranačkih kolega koji balansiraju između želje da ostanu na vlasti ali i da se suzdrže od veličanja Vučića (to radi samo Ivica Dačić u ime cele stranke), ona taj posao obavlja na dobrovoljnoj bazi, pa je do sada izjavila baš sve što se očekuje: „Najoštrije osuđujem sramne i morbidne napade na Aleksandra Vučića“, „Zameraju Vučiću da se previše oglašava, a svi mu se obraćaju kada imaju problem“, „Čast i ugled predsednika proističe iz njegove posvećenosti za dobrobit Srbije i svih njenih građana“…
A što se pobune tiče imala je poruku i za građane, valjda kao psihijatar a ne režimska uvlakača – ne valja vam ta empatija, to se radi na dostojanstven način a ne u haosu. Srećom, psihijatra bar možemo da promenimo.
