Šta god nam poručivali provladini propagandisti, nema dileme da vlast nastoji da eskalira krizu nastalu nakon pada tek rekonstruisane novosadske nadstrešnice, kada je stradalo 15 ljudi a još dvoje se bore za život. Ono što nije jasno je šta tim potpirivanjem želi da postigne? Da li je zaista cilj samo skretanje pažnje javnosti sa saznanja o posledicama koruptivne vladavine – dok se sve dobro ne zataška i ne zaboravi, kao bezbroj puta do sada?
Ili je u planu širenje straha i novo sužavanje građanskih sloboda sa neograničenim delovanjem, kako bi bio moguć nastavak jednako neograničene vladavine Aleksandra Vučića i saradnika?
Sprema li se, možda, teren za uvođenje vanrednog stanja, zgodnog za lakše sprovođenje planova koji izazivaju otpor?
Da li, kao što deo javnosti strahuje, vlast zaista želi građanski rat, o kome često govori i koji se pominje i u novom sloganu lansiranom kroz usta Aleksandra Vučića lično, u jednom od neumereno učestalih Instagram obraćanja: „Srbija neće rat, već rad“?
Hoće li nas zadesiti iznenadni izbori, bez ikakvog unapređenja izbornih uslova i to pre nego što opozicija uspe da se za njih valjano pripremi?
Provokatori na zadatku
Onima koji redovno prate političke događaje jeste očigledno, ali ipak valja zabeležiti činjenice na kojima je zasnovana tvrdnja da vlast nastoji da eskalira krizu – i to nakon što joj, u prvim danima posle pada nadstrešnice, nije uspela akcija zataškavanja, pokušana uz brojne izrečene laži, poput tvrdnje da nadstrešnica nije rekonstruisana (što je tvrdio i sam Vučić).
Jasno je, recimo, bilo da će selektivna hapšenja – kojima nisu obuhvaćeni najekstremniji napadači na Gradsku kuću u Novom Sadu, ali je zato u direktnom prenosu bilo moguće gledati ljudski gest Gorana Ješića koji ga je koštao 18 dana zatvora – samo iznervirati iole obaveštene građane i dodatno podstaći njihov otpor.
Pa onda – stari metod slanja provokatora na demonstrante ovoga puta dokumentovan je i dokazan bolje nego ikad ranije. Tako su, recimo, tokom druge akcije komemorativnog ćutanja širom Srbije, u petak 22. novembra, incidenti uočeni samo na lokacijama na kojima su skupovi unapred najavljeni, ali ne i na mnogo drugih mesta na kojima je bilo okupljanja, što je bilo dovoljno za sumnju o organizovanim provokacijama. Neformalna istraga na društvenim mrežama, potom, dovela je do identifikovanja svih snimljenih „iznerviranih građana“ koji su izazvali incidente – i gle čuda, svi su članovi SNS-a, često zaposleni u javnim ustanovama. Jedan je, čak, dejstvovao na dve lokacije – na jednoj je Informeru objašnjavao kako je sprečen da ide u vrtić po bolesno dete, a na drugoj je fizički nasrtao na mlade ljude u blokadi.
Kriza u Srbiji dugo traje – litijum, „Ribnikar“, Dubona i Malo Orašje, izborna krađa, pa opet litijum, nadstrešnica… Faza u kojoj se nalazimo, međutim, razlikuje se od dosadašnjih
Najočigledniji je, ipak, bio način na koji je vlast, kroz postupanje Ane Brnabić, „ugasila“ Skupštinu Srbije: predsedavajuća je, naime, zbog navodnog falsifikovanja potpisa, odbacila zahtev opozicije da se u dnevni red uvrsti rasprava o nadstrešnici, odnosno o poverenju premijeru Milošu Vučeviću. I ostala je pri toj odluci i nakon što je Sonja Pernat, „odbegla“ poslanica Stranke slobode i pravde, na čiju se izjavu pozvala, više puta ponovila da nikakvog falsifikovanja nije bilo.
Sigurno da je i njoj neko objasnio ono što je više pravnika tumačilo za javnost – da je opozicija, čak i bez dva (ne)sporna potpisa, ispunila uslov za stavljanje predloga o poverenju vladi na dnevni red (skupljeno je bilo 85 potpisa, a prema članu 130. Ustava potrebno je 60). Kao što joj je, verovatno, neko objasnio i da od zahteva da se raspravlja o najvažnijoj temi u zemlji opozicija baš nikako ne može da odustane – baš kao što je i saopštila.
Drug Vesić
I bez onog otužnog proguravanja tačaka dnevnog reda bez ikakve rasprave, uz zvuke pištaljki i vuvuzela i tenziju koja je pretila nastavkom tuče poslanika vlasti i opozicije, jasno je da je Skupština već bila dovoljno obesmišljena da bi, na unutrašnjem planu, skandal koji se desio u ponedeljak zaista izazvao značajan politički potres. Mučne scene iz parlamenta, međutim, nikako ne idu u prilog nekoliko dana ranije izrečenim Vučićevim ambicijama o ubrzanom ispunjavanju uslova za priključenje EU, koje ionako ne deluju osnovano, čak i bez vesti da nema saglasnosti zemalja članica EU oko očekivanog otvaranja Klastera 3.
Kriza u Srbiji dugo traje – litijum, „Ribnikar“, Dubona i Malo Orašje, izborna krađa, pa opet litijum, nadstrešnica… Faza u kojoj se nalazimo, međutim, razlikuje se od dosadašnjih: koliko god tri s mukom i zakašnjenjem podnete ostavke bile obesmišljene (Goran Vesić, Tomislav Momirović, Jelena Tanasković) i koliko god rašireno bilo uverenje da su hapšenja Vesića i još 12 osoba neka vrsta prevare javnosti („poljubi i pusti“, reče Predrag Voštinić) jasno je da je vlast dala neke ustupke zato što je na to bila prinuđena.
Iako je i sam Vučić nastojao da relativizuje hapšenja, pre svega „svog druga“ Gorana Vesića, teško da je, čak i njegovim biračima zamislivo da iza svega stoji samo „Đilasov“ tužilac, kako tvrde tabloidi. Zato su, bar naizgled, sadašnja povlađivanja besnoj javnosti (dve ostavke, „krupna“ hapšenja i oslobađanje uhapšenih aktivista za manje od dva dana) po vlast neprijatnija od raznih dosadašnjih.
Vidi to i onaj deo društva na čije glasove naprednjaci računaju, pa zato i dobijamo Vučićeve nastupe više puta dnevno (čak i po tri obraćanja na Instagramu u jednom danu). I u svima njima zabeležen je samo jedan njegov pokušaj da glumi predsednika svih građana – u ponedeljak, kada je, u društvu dve saradnice sa TV Pink, govorio o potrebi da se „razgovara“.
Nova žarišta
Za vlast kakva je naprednjačka, sada je najvažnije „svojima“ poslati poruku da je sve u redu, da se piramida ne raspada, da nema „puštanja niz vodu“, pa se svi mogu i dalje osećati zaštićenim dok stiču one milione o kojima predsednik sad i javno govori. „On je moj drug, ja se drugova ne odričem“, reče Vučić o Goranu Vesiću, koji se, kako tvrdi, dobrovoljno predao Tužilaštvu 21. novembra, potom započeo neobrazložen štrajk glađu, da bi u utorak, u vreme pravljenja ovog Radara, već bio u zdravstvenoj ustanovi.
Nije za naprednjake problem samo to što su nezadovoljni počeli da dižu glavu, što se bune mladi, oglašava Univerzitet (zbog namere da se dozvoli rad stranih fakulteta bez akreditacije) i pojedini fakulteti (zbog hapšenja i maltretmana studenata), ni što pozorišne predstave počinju čitanjem protestnog teksta, dok se strah od novih nesreća zbog nekvalitetnih radova raširio celom zemljom…
Poslednje što je Vučiću potrebno jeste podizanje glave opozicije iznad ranije viđenog nivoa, pa odatle i različiti načini pružanja pomoći u negovanju opozicionih raskola
Osim što postoji kumulativni efekat brojnih dosadašnjih kriza i niko unapred ne zna šta će biti kap koja će preliti čašu još većeg broja ljudi, čini se da valja računati i na sve učestalije otvaranje novih žarišta. Jedno je već tu: prebijanje Ilije Kostića, starog 74 godine u policijskoj stanici, zbog čega je podvrgnut teškoj operaciji i obeležen trajnim invaliditetom. Najnoviji slučaj torture nad starim, slabim čovekom, prirodno izaziva bes svakog normalnog čoveka, ali i postavlja pitanje odgovornosti Ivice Dačića – još jednog ministra čija se ostavka sada traži.
Vučić sada ima veći spisak otvorenih problema nego ikad ranije, o čemu smo 20. novembra pisali u tekstu „Represijo, dobar dan“: klimava su dva velika posla (litijum, Generalštab), očigledni su problemi sa članstvom na lokalu pa je Branko Malović, u javnosti poznat po brojnim optužbama za nasilje, dobio nove zadatke, o „Brutu“ da ne govorimo. U toku su oštri sukobi stranačkih klanova, što je dovelo čak i do problema sa organizovanjem kupovine glasova na sledećim izborima. O problemima sa ispunjavanjem kriterijuma za ulazak u EU već je mnogo govoreno i pre nego što je vlastima omraženi Tonino Picula dobio ulogu izvestioca Evropskog parlamenta – jasno je da bi unapređivanje oblasti medija i pravosuđa bio direktan put u pad sa vlasti. A valja naći i rešenje za činjenicu da Vučić nema prava da se kandiduje na predsedničkim izborima 2027…
Bušenje opozicije
Poslednje što Vučiću u takvim okolnostima treba jeste podizanje glave opozicije iznad ranije viđenog nivoa – što se desilo nakon akcija ispred novosadskog Suda, u kojim su demonstrirani istrajnost, zajedništvo i spremnost na ličnu žrtvu.
Odatle i različiti načini pružanja pomoći u negovanju opozicionih raskola i raspirivanju sumnje u namere cele tradicionalne opozicije: tako, recimo, Vučić priča o „dvojici“ koji mu uvek dođu da kažu šta je na sastancima dogovoreno – kao da ne znamo da su stranke odavno „izbušene“, o čemu svedoče svi oni preleti, ponekad i krajnje komični (novonaprednjaku Radoslavu Milojičiću Keni se na Pinku otela rečenica „neće moći dok su ovi ludaci na vlasti“, da bi samo dan kasnije držao uvredljiv transparent, bukvalno preveden s engleskog, na račun „bivše vlasti“ čiji je član bio).
Priča o „opoziciji koja radi za Vučića“, onako đuture, bazirana na očiglednoj upućenosti vlasti u opozicione planove, podrazumeva i da se pravimo blesavi pred svim informacijama o postupanju BIA,
Ili: Ana Brnabić nam saopštava da je „Đilasov plaćenik Nemanja Šarović najavio incidente“ u Skupštini, iako su iste najave i pre Vučićevog dugogodišnjeg saradnika iz SRS stigle od provladinih medija i poslanika SNS Vladimira Đukanovića.
Priča o „opoziciji koja radi za Vučića“, onako đuture, bazirana na očiglednoj upućenosti vlasti u opozicione planove, podrazumeva i da se pravimo blesavi pred svim informacijama o postupanju BIA, u koje spadaju i optužbe za prisluškivanje „unutrašnjih neprijatelja“ (vlasti, ne države). Javnost „koju su zmije ujedale“ lako je, međutim, zaplašiti raznim gušterima, pa bi, ukoliko želi da deluje kao ozbiljan izazivač donekle uzdrmanoj vlasti, opozicija morala da se koordiniše bolje nego što je to viđeno u ponedeljak, kada su dva njena dela održala zasebne konferencije za novinare.
Jaz stvoren različitim stavovima o junskim lokalnim izborima očigledno nije prevaziđen, pa su jedan nastup imali poslanici SSP, stranke SRCE, i koalicije Nada, a drugi Zeleno-levi front, demokrate, Narodni pokret Srbije, Pokret slobodnih građana i manjine. Ako znamo da koordinacija nije isto što i ujedinjenje, pitanje je zašto je onda nema dovoljno i da li nam opozicija sama poručuje da su tvrdnje o kolaboraciji jednog njenog dela sa naprednjacima tačne? Bez jasnih dokaza, u tom slučaju, svi postaju sumnjivi.
