Režim je zastao i zanemeo od bola. Naravno, ne zbog stradanja petnaestoro nevinih ljudi usled pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, već zbog smrti koalicionog partnera, jednog od stubova vlasti – Dragana Markovića Palme. Ova vest je odjeknula bolno u svim tabloidnim medijima, Jagodinu je na tri dana zavila u crno, dok su se viđeni režimski političari oglasili tim povodom. Isti oni političari koji su se nedeljama skrivali nakon novosadske tragedije.
Maja Gojković, pokrajinska premijerka, izašla je iz svoje rupe potresena smrću „hrabrog borca za bolju i uspešniju Srbiju“. Svoju tronutost nije krio ni ministar zdravlja Zlatibor Lončar, koji je zakukao glasno za „velikim čovekom, patriotom i domaćinom“, a onda se povukao u svoje kliničke odaje kako bi nastavio sa friziranjem lekarskih izveštaja o povredama uhapšenih demonstranata.
Palma je na svetlo dana izmamio i Aleksandra Vulina, koji je oduvek cenio jagodinskog političkog genija, iako je sam ostao bliži stanovištu da se „patriotizam ipak može sipati u traktor“. Njegovo naricanje za Markovićem obojeno je pre svega gubitkom ozbiljnog rodoljuba, „zbog čega je Palma zaslužio zahvalno sećanje srpskog naroda“. Da se Vulin pita, napravio bi spomenik Palmi ispred sedišta BIA na Banjici.
Palma je oduvek bio politički realan, od koalicionih partnera je tražio nemoguće. Zato je mogao da bude neobrazovan a gradonačelnik, neupućen u teoriju relativiteta a korisnik 25. sata u kolubarskom danu, srpski domaćin a nedodirljivi zlostavljač devojčica
Za Palmom je zaplakao i premijer Miloš Vučević koji se, inače, posle tragedije u Novom Sadu danima krio na sajmu uvoza u Šangaju, čekajući spokojno prijem kod kineskog premijera sa kojim je trebalo da potvrdi duboko razumevanje oko zajedničke izgradnje i rekonstrukcije infrastrukture u Srbiji. Tom prilikom je javno izražavanje bola i bunta u Novom Sadu okarakterisao kao „antikinesku hajku“ a sam pad nadstrešnice kao „kompleksno pitanje“. Zato je svoj poslednji pozdrav nekompleksnom Palmi uputio kao „iskrenom prijatelju i partneru s kojim se borio da Srbija bude još snažnija i naprednija“.
Neprevaziđene su reči saučešća predsednika Aleksandra Vučića koji je pustio olovci na volju, objasnivši pritom da je Palma bio „legenda srpske politike“ čijem se „narodskom umu“ iskreno divio. Istakao je na kraju kako će Markovićev način bavljenja problemima običnog čoveka – po sistemu „tri hiljade za gospođu“ – kao i neki udarci u kik-boksu, ostati primer i inspiracija za nove naraštaje srpskih političara, kao što su Vladimir Đukanović i dr Uglješa Mrdić.
Ipak, Ana Brnabić je nadmašila svog šefa i partijske drugove, kada je na početku skupštinskog zasedanja pozvala prisutne da minutom ćutanja odaju poštu nastradalima u Novom Sadu kao i Draganu Markoviću Palmi. Kako je moguće ovako razmišljati i izjednačiti žrtve korupcije sa njenim simbolom, ostaće zagonetka za sve buduće generacije, koje će se baviti logikom naprednjačkog uma. Neki od opozicionih poslanika (ZLF) su na sreću uvideli ovo izvitoperenje ljudskosti, pa su napustili sednicu pre nego što je režim zastao na jedan minut kako bi se oprostio, ne od nastradalih pod nadstrešnicom u Novom Sadu, već od svog druga i brata, saradnika na svim koruptivnim poslovima.
Palma je oduvek bio politički realan, od koalicionih partnera je tražio nemoguće. Zato je mogao da bude neobrazovan a gradonačelnik, neupućen u teoriju relativiteta a korisnik 25. sata u kolubarskom danu, srpski domaćin a nedodirljivi zlostavljač devojčica. Prisustvo njegovog duha u parlamentu najbolje je demonstrirao poslanik Igor Bečić koji je Palmi posvetio uvrtanje ruke Marinike Tepić. I to na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.
