Neobavezujuća rezolucija UN o Srebrenici je usvojena sa 84 glasa za, 19 protiv i 68 uzdržanih, što je prema kriterijumima koje je vladajuća koalicija postavila „pobeda“ jer je „uspeh sve ispod 90 glasova“. To što su sve demokratske zemlje bile za, a autokratske protiv, nije bilo u igri, baš kao ni činjenica da uz Srbiju nije bila nijedna zemlja bivše Jugoslavije (dobri odnosi sa njima su ono što obezbeđuje mir, a ne podrška Severne Koreje). Ana Brnabić je prvo preventivno izjavila da Ujedinjene nacije gube svaki smisao nakon ovog (to valjda znači da Srbija više neće sprečavati pristup Kosova kada UN prestaje da bude bitna), a potom uskliknula: „Ponosni smo na Aleksandra Vučića! Hvala što ne daš da nam gaze Srbe i Srbiju“. Njenu sreću su podelili i građani koji su „spontano“ izašli na ulice naoružani tek kupljenim zastavama i u automobilima koji su organizovano počeli da se kreću gradom. Ad hoc je upriličeno veličanstveno slavlje, mada nije baš najjasnije šta se slavi – usvojena je Rezolucija koja nas po njihovom tumačenju karakteriše kao „genocidni narod“. Ali imajući u vidu da smo slavili i Kosovski boj i pobedu nad NATO, što ne bi i ovo, šta god to bilo.
Toj šizofrenoj atmosferi svoj doprinos je dao i Aleksandar Vučić. Prvo je pre sednice isukao svoj primerak zastave pred kamerama i odaslao poruku: „Ovo je zastava časti, zastava hrabrih, zastava slobode! Upravo sam je poneo sa sobom u zgradu UN. Braniću je i čuvati. I ponosiću se njom. Mi nismo genocidan narod! Živela Srbija!“. Možda je to većinskom biračkom telu zvučalo pompezno, ali teško da bi iko uspeo da objasni ko je to imao nameru da Srbiji otme zastavu ili da uvede kategoriju „genocidnog naroda“, koja niti je ikada postojala, niti će postojati. A onda je situacija eskalirala kada je Rezolucija usvojena i kada se predsednik Srbije u sali UN ogrnuo tom istom zastavom, a na opomenu predsednika Generalne skupštine odreagovao kao trogodišnjak: „Niko na svetu mi neće oduzeti moju zastavu“. U Srbiji njegov čin podržala je cela vlada, kolektivno se zaogrnula zastavom a premijer Miloš Vučević je objasnio: „Sloga biće poraz vragu! Uvek slobodni i nikada poraženi!“
Situacija je eskalirala kada je Rezolucija usvojena i kada se predsednik Srbije u sali UN ogrnuo zastavom, a na opomenu predsednika Generalne skupštine odreagovao kao trogodišnjak: „Niko na svetu mi neće oduzeti moju zastavu“
Deluje pomalo blamantno, ali tako nešto je moglo i da se očekuje nakon uvertire. Tačno u podne, četiri sata pre odlučujućeg dvoboja na Ist Riveru, u svim pravoslavnim hramovima zvonila su zvona i to po blagoslovu patrijarha Srpske pravoslavne crkve Porfirija, a za „spasenje srpske države i naroda“. Sveukupan utisak je bio da je tim činom SPC besplatno potpomogla Vučićevu predizbornu kampanju u Njujorku, za razliku od bilborda i svetlećih reklama sa besmislenom porukom da „Srbi nisu genocidni narod“, koju su iz budžeta platili svi građani. Pa i oni koji se stide jer je „bitku“ u Ujedinjenim nacijama vodio isti čovek koji je devedesetih plasirao tezu „100 muslimana za jednog Srbina”, koji je 12 godina nakon Srebrenice prelepljivao naziv Bulevar Zorana Đinđića u Bulevar Ratka Mladića, besan jer je Haški tribunal upravo zbog Srebrenice podigao optužnicu protiv Mladića i koji je na čelu države koja je trenutno ponovo oblepljena plakatima „Sloboda za Ratka Mladića“.
Srećom, Anu Brnabić nije bilo blam, ona je ocenila da će njegov govor (održao ga je u odelu a ne u zastavi) na sednici Generalne skupštine UN ostati upisan u istoriji. A u njemu je poručio: „Govorili su o individualnoj pravnoj odgovornosti, pominjući ovde crnogorske amandmane. I pitam vas, ako je tako, zašto se ova rezolucija uopšte i donosi? Zato kada je reč o individualnoj pravnoj odgovornosti, ona je već urađena, isporučena kroz optužnice, kroz presude i svi ti ljudi koji su bili optuženi, oni su već i osuđeni na zatvorske kazne“.
Ako je za utehu, prilikom brojnih prozivanja Nemačke, zemlje koja je na sednici predstavila rezoluciju, bar nije postavio pitanje koje je postavio na Pinku – kako se zemlja koja je počinila najveći genocid usuđuje da ga nekom drugom spočitava
Odgovor bi mogao da bude krajnje jednostavan – zato što su demokratske zemlje koje su glasale za rezoluciju, baš kao i susedi, želeli da se nakon 29 godina (dakle, uoči tridesetogodišnjice) konačno upriliči Međunarodni dan promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici, a možda i zato da bi se građani Srbije koji priznaju da je to bio genocid a ne „strašan zločin“ zaštitili od odmazde državnih i paradržavnih progonitelja. Ali, nije to odgovor za kojim je tragao Vučić, već samo performans u kom je on lamentirao nad prvom tačkom Rezolucije, pokušavajući da izbegne treću na kojoj je država više nego zakazala. U njoj se zahteva osuda veličanja dela osoba osuđenih pred međunarodnim sudovima za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid. Uključujući i one odgovorne za genocid u Srebrenici, u koje spada Mladić, ali i oni koji su postali istaknuti članovi vladajuće koalicije, poput Šljivančanina i Šainovića, pa sve do poslednjeg primera – Vojislava Šešelja, novog koalicionog partnera SNS-a.
Ako je za utehu, prilikom brojnih prozivanja Nemačke, zemlje koja je na sednici predstavila rezoluciju, bar nije postavio pitanje koje je postavio na Pinku – kako se zemlja koja je počinila najveći genocid usuđuje da ga nekom drugom spočitava. Umesto njega to je uradila, verovatno bez unapred pripremljene koreografije, Rusija. I gle čuda, ni Rusija, baš kao ni Vučić i njegovi glasnogovornici o Nemačkoj se nisu setili da je Vili Brant još 1970. klekao ispred spomenika žrtvama u Poljskoj i da država koja ima snage da se suoči sa svojim zločinima i da se pokaje za njih i te kako ima prava da isto traži i od drugih.
