Uzaludno je SNS obasipao počastima i funkcijama Svetislava Goncića, pokazalo se da je njihov upravnik Narodnog pozorišta apsolutno nemoćan kada glumci, baletani ili operski pevači podignu crvenu šaku ili podrže studente. Mogao je, recimo, da iskoristi recept koji je Igor Žeželj primenio u slučaju veb urednice modnog časopisa Elle Tare Đukić, koja je dobila otkaz nakon što je objavila tekst pod naslovom „Pitali smo studente šta za njih predstavljaju novi počeci“, ali se suočio sa spoznajom da je na čelu deficitarnog kadra. Pokazalo se da u režimskim medijima posao urednika može da obavlja bilo koji polupismeni politički podobnik, pa čak i najobičniji bot, ali da sa baletom ide malo teže – izgleda da Dejan Ristić, Nikola Selaković i Slavica Đukić Dejanović, mada dokazani kao podoban kadar, još nisu savladali da otplešu role u Krcku Oraščiću.
Pritom se za Ristića ne može reći da je bio mnogo zauzet drugim obavezama – u njegovom resoru je, osim Tare Đukić, otpuštena još samo novinarka Večernjih novosti Vojislava Crnjanski Spasojević, koja je na svom Instagram nalogu objavila fotografiju sa protesta, a ogradila se i od objavljivanja ličnih podataka studenata FON-a Lazara i Luke Stojakovića. Možda ga čeka malo više posla nakon što je SNS ukazao da je vreme za pročišćavanje kadrova jer se RTS skandalozno stavlja „na stranu političara koji bi da ruše ustavni poredak Srbije“, ali to će verovatno podrazumevati da i dalje ćuti dok se otpuštaju ljudi o čijoj sudbini bi trebalo da brine. Baš kao što ćuti i Selaković dok se glumcima otkazuju uloge u serijama zbog objava na društvenim mrežama (Stevan Piale je 11 sati nakon objave priče o studentima izbačen iz serije Igra sudbine) ili učestvovanju na protestima.
Režim trenutno povećava pretnje i pritiske u svim institucijama. Pre svega na ljude zaposlene u javnom sektoru, koji već godinama žive u strahu od otkaza jer su na radnim mestima koja su pogodna za udomljavanje naprednjačkog kadra
Međutim, za Đukić Dejanović je više nego jasno zašto nije plesala u Narodnom pozorištu, imajući u vidu da je odigrala neprevaziđenu ulogu u zastrašivanju, kažnjavanju i upućivanju pretnji prosvetnim radnicima. Ne samo da je u sve škole koje su u štrajku poslala inspekcije, već je to učinila sa namerom da se utvrdi nezakonita obustava rada koja se sankcioniše otkazom. A za sve koji ne budu otpušteni (i tu postoji manjak kadrova, mada se pokazalo da Aleksandar Martinović i Vladimir Orlić mogu da predaju u 10 škola u isto vreme, pa čak i medicinskim sestrama), predviđeno je umanjenje ili potpuni izostanak plate.
Solidarne je teško zastrašiti
„Ono što je naše iskustvo pre svega sa prosvetnim radnicima je da se uglavnom radi o pretnjama i zastrašivanju nekim potencijalnim ishodom sa ciljem da ljude odvrate od toga što rade. Recimo, da direktori škola zahtevaju od nastavnika da se pojedinačno izjašnjavaju i potpisuju iako su već dostavili odluku o obustavi ili da se roditelji izjašnjavaju zašto im dete ne ide u školu, mimo uobičajene procedure pravdanja časova. Isto je i u slučaju kada je Ministarstvo prosvete slalo direktorima da moraju da pokreću disciplinske postupke, s obzirom na to da nemamo informaciju da su pokrenuti. Dakle, sve je ostalo i dalje na nekakvim pretnjama, jer je zaštitni znak čitave ove situacije međusobna solidarnost. Kada postoji solidarnost između nastavnika, roditelja i učenika onda je teško sve njih zajedno zastrašiti“, kaže Jelena Jerinić, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union i članica pravnog tima Zeleno-levog fronta koji je ponudio pomoć prosvetnim radnicima.
A u mestima gde solidarnost izostane, kao u OŠ „Desanka Maksimović“ u Bačkoj Palanci, situacija se bitno razlikuje. Nastavnica biologije Maja Tarbuk Rokvić je bila prinuđena da da otkaz jer nije mogla da izdrži brojne pritiske i konstantne kritike kojima je bila izložena od „diktatorskih rukovodstava“ u prosveti. „Koleginica i ja koje smo uz studente, ostavljene smo na vetrometini bez reči podrške ostalih. Čast i poštenje nemaju cenu, nisu vredni nikakvih novaca i savijanja pred drugima“, rekla je.
Međutim, destruktivni arsenal režima se ne iscrpljuje samo u vidu takvih pritisaka, već koristi i tužilaštvo kao jedan od alata. Recimo, Više javno tužilaštvo je 27. januara izdalo saopštenje o postupanju u predmetima povodom krivičnih prijava protiv četiri direktora škola (tri su u Šapcu a jedna u Bogatiću) zbog „zloupotrebe službenog položaja“ i neobezbeđivanja nastave. Iako nijedan od tuženih direktora nije imao informaciju ni da je tužen, predsednik Aleksandar Vučić ih je „pomilovao“.
Lekarska komora Srbije je jedna od retkih koja je odbila ne samo da podrži zahteve studenata već i da stane uz one koje zastupa. Zbog toga je epidemiološkinja Mila Paunić dala otkaz u Studentskoj poliklinici
„To je još jedna prilično čudna situacija. Krivičnu prijavu može da podnese svako, ja sam ih podnosila u velikom broju i ni po jednoj tužilaštvo nije počelo tako brzo da postupa. Kao i dekanica Filozofskog fakulteta u Nišu, i direktori su bili iznenađeni pomilovanjem jer nisu bili informisani da se protiv njih vodi postupak. Čitava ta serija od 13 pomilovanja je dosta diskutabilna zato što većina tih ljudi nije osuđena. Unapred mi je bilo čudno kada sam čula da se na spisku predsednika nalaze studenti i nastavnici, jer nisam čula da je ijedan profesor, osim kolege Radivoja Jovovića, u nekakvom krivičnom postupku. Mislim da su to prijave koje je podneo ko zna ko i koje su iskorišćene za ovu situaciju, ako nisu i podnete samo da bi se zamazale oči i da bi izgledalo kako je jedan od studentskih zahteva ispunjen. Bilo bi i logičnije i više u skladu sa zakonom da je tužilaštvo odbacilo prijave, pa onda ne bi bilo ni krivičnog postupka ni potrebe za pomilovanjem“, kaže Jerinić.
Ali, u tom slučaju ne bi bilo ni straha od toga ko će sledeći biti krivično gonjen, a predsednik se neće naći u nevolji, jer je smisao čitave te farse u kojoj su učestvovali i pravosudni organi bio da se dokaže kako za nešto ipak jeste nadležan.
Međutim, za otkaze koje ovih dana dobijaju roditelji studenata nije, mada nema sumnje da ako i nije njihov direktni inspirator, bar uživa u njima. Sredinom januara je general policije Bogoljub Živković penzionisan samo zbog toga što njegov sin Petar, student Pravnog fakulteta, učestvuje u blokadama. Tim povodom je BCBP najoštrije osudio „osvetnički čin režima“ usmeren ka čitavim porodicima i dodao da je to očekivano nakon što je stranka SNS „zarobila sektor bezbednosti“ smenama profesionalaca i postavljanjem svojih poslušnika. I nikom ništa. Baš kao ni u slučaju smene Biljane Šebek sa funkcije direktora u Direkciji za građevinsko zemljište (prebačena je na tri stepena nižu poziciju) samo zbog učešća sina Pavla u blokadama, ali i objave njegovog imena nakon što je pretučen u napadu režimskih batinaša na Pravni fakultet u Beogradu. Uz to su obe porodice danima blaćene u režimskim tabloidima, a u jednom od njih je objavljen naslov: „Pujdaju sina na proteste, a oni u državnim foteljama: ko su roditelji Pavla Šebeka koji glumi pretučenog studenta“.
Samo bi još nedostajalo da su i ostavku Miloša Vučevića doveli u vezu sa tim što mu se sin nije suprotstavio imaginarnoj profesorki već je otišao na protest, pa da se kompletira medijska odbrana svih represija ranjene vlasti.
Bilo je više nego dovoljno da studenti dođu do zgrade Elektroprivrede Srbije, da ih sačekaju radnici Radnog tela „Jedinstvo Kolubara“ i da im obećaju „još veću podršku“, pa da se krene sa direktnim pritiscima na zaposlene
A možda bi mogli i da se prisete da je sličan način za obuzdavanje protesta primenio i režim u Makedoniji kada je tokom studentskih i srednjoškolskih protesta 2015. zapretio roditeljima pobunjenih učenika otkazima, ali se sve ipak završilo samo na pretnji. Ali ni taj manji stepen represije nije pomogao s obzirom na to da je vlast pala, a da se nakon toga odigrao kompletni politički zaokret u Makedoniji.
Nedavno je Aleksandar Sedlar, kompozitor, dirigent Pozorišta na Terazijama i profesor Fakulteta umetnosti u Nišu, izjavio da nema nikakav problem ukoliko dobije otkaz, i pojasnio: „Mi smo skup individualaca, i mora svako od nas da kaže da neće i ne želi da živi u ovakvoj zemlji i ako to znači da ću zbog toga da dobijem otkaz, donesite ga odmah. Nemam nikakav problem da neću dobiti platu zbog toga.“
Nažalost nisu svi Sedlar i to je ono sa čim režim trenutno računa i zbog čega povećava pretnje i pritiske u svim institucijama. Pre svega na ljude zaposlene u javnom sektoru koji već godinama žive u strahu od otkaza jer su na radnim mestima koja su pogodna za udomljavanje naprednjačkog kadra. Recimo, zaposleni u Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu čija su sva odeljenja dobila istovetni dopis – da pauzu mogu da koriste samo od 10 do 10 i 30 minuta, da bi im se onemogućilo da kao do sada umesto na doručak odu na 15 minuta tišine. A potrebno je vreme da i taj deo građana shvati da protest nije nešto na šta može da se pobegne u pauzi, već pobuna u kojoj se rizikuje uz duboku svest da to i te kako može da košta.
Upravo tu slabost režim maksimalno koristi dok još može. Iako se medicinski radnici, a posebno lekari, na protestima pojavljuju na nivou statističke greške (čak ni nakon terorističkog napada u Palmotićevoj kada se vozač zaleteo i pukim slučajem udario samo dve lekarke, struka se nije organizovala i pružila podršku povređenim koleginicama), politički komesari Zlatibora Lončara predano rade na suzbijanju i takve pobune. U skladu sa tim direktor Zdravstvenog centra Užice dr Aleksandar Lazić naredio je v. d. direktora Opšte bolnice Užice i svim načelnicima službi u toj ustanovi da se pisanim putem izjasne o tome da li je učešće zdravstvenih radnika bolnice u tom okupljanju uticalo na pružanje zdravstvene zaštite pacijentima i da pojedinačno dokumentuju svaki slučaj. Iako i sam zna da ih nije bilo i da su svi pacijenti bili zbrinuti, njegova naredba je za cilj imala ne samo da zastraši medicinare već i da u građanima proizvede bes prema njima. „To je pokušaj pritiska Ministarstva zdravlja na ZC Užice, a taj pritisak ZC prenosi na zaposlene“, objasnio je dr Željko Bacotić. I pokazalo se da taj pritisak deluje – Lekarska komora Srbije je jedna od retkih koja je odbila ne samo da podrži zahteve studenata već i da stane uz one koje zastupa.
Pobuna kapilarnih glasova
Zbog toga je epidemiološkinja dr Mila Paunić dala otkaz u Studentskoj poliklinici samo nekoliko meseci pre odlaska u penziju, uz prigodne reči koje je uputila njoj nadređenom političkom komesaru, direktoru dr Vladanu Đorđeviću: „Zapanjena činjenicom da ste zaustavili inicijativu lekara, medicinskih sestara i tehničara ZZZZ studenata, koji su pokrenuli javnu podršku studentima u ispunjavanju njihovih zahteva za poštovanje zakona, ovim putem vas obaveštavam da želim da raskinem ugovor o radu“.
Kao i dekanica Filozofskog fakulteta u Nišu, i direktori su bili iznenađeni pomilovanjem jer nisu bili informisani da se protiv njih vodi postupak
Iako iz makedonskog iskustva vlasti nisu naučile ništa, iz Miloševićevog pada jesu, tako da su se na vreme organizovale da preduprede štrajk u Kolubari, ali i na nivou celokupnog EPS-a. Bilo je više nego dovoljno da studenti dođu do zgrade Elektroprivrede Srbije, da ih sačekaju radnici Radnog tela „Jedinstvo Kolubara“ i da im obećaju „još veću podršku“, pa da se krene sa direktnim pritiscima na zaposlene. Zaposleni Goran Perišić i sindikalac Dragoslav Ljubičić dobili su upozorenje pred otkaz jer je Perišić pred Novu godinu čestitao praznike svima, računajući i studente, sa šakom obojenom u crveno, a Ljubičić je na ličnom Fejsbuk nalogu objavio snimke sa protesta.
Ne bi se reklo da su uradili išta što bi trebalo da se tiče preduzeća u kome rade, ali očito više nego dovoljno da uznemire vlast koja EPS doživljava kao nepresušni izvor kapilarnih glasova i statista za mitinge SNS-a. A budući da se Vučićeva kampanja za samo nedelju dana survala od mlakog pokušaja pariranja velikim protestima u Jagodini, preko obilaska deset puta manjih opština, do intimnih razgovora sa radnicima uz pljeskavice, makar jedno pokorno javno preduzeće dalo bi nadu da nije još gotovo.
