Medijska nezavisnost jedan je od preduslova građanskog društva jer, kako kaže Habermas, „građaninom se postaje u procesu komunikacione socijalizacije“. Ali u društvima nezrele demokratije princip nezavisnosti se relativizuje do potpunog obesmišljavanja. Neuki, nekompetentni, diletanti vole da naglašavaju da nezavisnost u javnom informisanju ne postoji jer niko nije potpuno nezavisan. U pravu su; svi smo zavisni od gravitacije, kiseonika, sunčeve svetlosti i topline…
Oni koji banalizuju raspravu o samostalnosti i autonomiji u novinarstvu i delovanju medija, zapravo hoće da kažu da ako su jedni zavisni od vlasti i pod njenim uticajem, oni koji su naspram njih i dopuštaju kritičko mišljenje, zavise od onih koji su protivnici vlasti. I to je kamen spoticanja koji može da zavara i dobronamerne, jer mnogi ne razumeju da je pomenuta „ravnoteža“ zavisnosti, zapravo odobravanje režimskog uticaja na novine, televizije i ostale profesionalne komunikatore. Suština medijske nezavisnosti u teoriji, praksi i međunarodnim dokumentima zapravo je nezavisnost prema centrima moći među kojima je vlast na prvom mestu.
U prvom stavu Člana 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima zapisano je da sloboda izražavanja i slobodan tok informacija treba da se obezbede „bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice“. Nemešanje javne vlasti podrazumeva da se vlast ne meša u uređivanje medija, njihovo dnevno izveštavanje, ni, naravno, u to ko će biti gost programa, a ko ne i šta će ko da bude pitan, a koja pitanja treba da izostanu. Vlast, međutim, nije oslobođena svake odgovornosti, naprotiv, ona treba da podstiče i garantuje samostalan rad medija.
Medijska strategija
Niko nije tako ogoljeno demaskirao stav režima o pitanjima nezavisnosti medija kao nedavno poslanik SNS Dušan Marić kada je povodom rasprave o izboru novih članova Saveta REM-a konstatovao: „kada vi pobedite na izborima, onda ćete vi imati presudan uticaj na izbor članova i na rad Saveta REM-a“. Vlast, dakle, misli da je legitimno da se utiče na rad nezavisnog regulatornog tela. Po takvom rezonu uticaj na nekoga i njegova nezavisnost, idu zajedno. Ne shvataju vlastodršci da je izbor članova Saveta jedno, a uticaj na njegov rad sasvim drugo i dokazuju da nisu čitali ni zakone za koje su glasali.
Savet REM-a i delovanje ove institucije, godinama su jedna od najfrekventnijih tema s mnogo razloga. Opšta i stručna javnost odavno imaju primedbe na rad, odnosno nerad, Regulatora elektronskih medija, a konsenzus o opravdanosti tih primedaba postignut je Medijskom strategijom za period od 2020. do 2025. godine. Ovaj dokument pripremili su zajedno predstavnici organa vlasti, novinarskih udruženja, fakulteta na kojima se studira novinarstvo i mediji, sudova, javnih preduzeća i ostalih kompetentnih organizacija i on ima potpis tadašnje predsednice Vlade Ane Brnabić. Strategijom je bio predviđen izbor novog sastava Saveta REM-a posle donošenja novog Zakona o elektronskim medijima. Već prilikom rada na zakonu, vlast je pružila otpor realizaciji tog stava, koji je sročen kao zakonska odredba tek kada je Misija OEBS-a u Srbiji omogućila razgovor na tu temu.
Nema ko da reaguje na nepristojno ponašanje predsednika i uvrede koje je izrekao na račun RTS-a gostujući u njegovom programu, ali i na privilegije koje mu je i pre i posle toga omogućio taj isti RTS, odustajući od svoje uloge javnog medijskog servisa
U ovom trenutku je ćutanje Regulatora posledica činjenice da ključnog aktera koji je ovlašćen da donosi odluke, reaguje, reguliše: Saveta – nema. Istekao mu je mandat po sili zakona, a nadležni Odbor za kulturu i informisanje u Skupštini Srbije nije reagovao u zakonskom roku i procedura za izbor novog Saveta nije završena. Već dva meseca je Regulator elektronskih medija umrtvljen, u stanju potpune hibernacije, uz potpunu neizvesnost koliko će takvo stanje trajati. Nema ko da reaguje na izričita kršenja medijskih zakona, na pojavu klasičnog stranačkog reklamiranja predsednika države u spotu – kratkom filmu u kome se nabrajaju svi njegovi uspesi, putevi, pruge, bolnice, citiraju stihovi Jovana Dučića i čuju reči Aleksandra Vučića sa neizbežnim „živela Srbija“.
U ta dva meseca Aleksandar Vučić je izrazitije nego bilo koji državnik u nekoj drugoj zemlji dokazao „prekomerno prisustvo nosioca javne funkcije u medijima“ i to posebno na televizijama koje, po standardima demokratskog sveta, ne bi smele nikome da „pružaju neopravdanu prednost“ u odnosu na ostale političke aktere. Nema ko da reaguje na nepristojno ponašanje predsednika i uvrede koje je izrekao na račun RTS-a gostujući u njegovom programu, ali i na privilegije koje mu je i pre i posle toga omogućio taj isti RTS, odustajući od svoje uloge javnog medijskog servisa.
Bez reakcije Regulatora
O dvogodišnjoj ratnoj propagandi strane države na jednoj od televizija sa dozvolom za nacionalno pokrivanje i o jednonedeljnom odustajanju od pružanja programskih usluga TV Palma, zbog smrti njenog vlasnika, da ne govorimo. I servisiranje predsednika države od strane Informera, koji je, kako je potvrdio njegov urednik Vučićević, postigao rekord u istovremenom prisustvu Vučića na 112 televizija, proći će bez ikakve reakcije Regulatora.
Da li bi bilo drugačije da je REM trenutno ekipiran, da ima Savet? Na ovo pitanje svi znaju odgovor. I kada je organ koji donosi odluke postojao vozovi su prolazili, zakoni zaboravljani, a usluge vlastima i podobnim televizijama bile neupitne. Izostanak reagovanja REM-a i mera koje su mu na raspolaganju u odnosu na pojave ugrožavanja medijskog i političkog pluralizma, prisustva medijskog monopola, pojava govora mržnje i ugrožavanja drugih prava u oblasti javnog informisanja, osnovna su ilustracija njegovog rada. Ono što je odavno konstatovano, da je REM servis vlasti i poslovni partner komercijalnih televizija, ne menja se godinama i u tome je razlog sadašnjeg odugovlačenja sa izborom novog sastava Saveta REM-a. Treba naći one koji će koliko-toliko zadovoljiti mnogo strože kriterijume za kandidovanje i izbor, ali koji će obezbediti kontinuitet lojalnosti vlasti.
Nezavisno regulatorno telo za elektronske medije i javni medijski servis, dva su osnovna stuba medijske nezavisnosti u razvijenim društvima, mada se i od medija kojima je profit cilj, očekuju politička korektnost i ponašanje po profesionalnim i etičkim standardima. Nezavisnost i institucionalna autonomija medija, regulatornih i samoregulatornih tela su osnovni indikatori slobode medija, ali i ukupne slobode i nivoa demokratije. Pomenuta dva stuba nezavisnosti kod nas nikako da se učvrste i to nije slučajno, ali nije ni moguće bez volje onih koji donose odluke.
Đavo je često u proceduralnim pitanjima. Nije samo nadležni odbor Skupštine propustio da na vreme pokrene postupak izbora, nego i kada je postupak pokrenut, ovlašćeni predlagači su vrlo tromo i nezainteresovano pristupili tom poslu oglušivši se od zakonske obaveze da zajedničkim dogovorom predlože po dva kandidata, od kojih Skupština bira jednog. Ovlašćeni predlagači su kolektivni entiteti koji se sastoje od više organizacija, institucija, udruženja, a neko je tendenciozno protumačio da svaki od tih segmenata može da predloži dva kandidata, što se i dogodilo pa se time procedura produžava i sa izborom odugovlači, što opet ide naruku onima koji imaju moć da utiču. Predlagači su ugledne institucije i organizacije i trebalo bi da pokažu više spremnosti da se svi zajedno konačno izborimo za javni interes.
