„Pojačana represija uvek, skoro bez izuzetka, govori o nemoći vlasti. Vučić je godinama izbegavao da joj pribegne jer je svestan da ona izaziva samo još veće nezadovoljstvo i dodatno urušava legitimitet režima. Sada joj je pribegao jer je suočen sa masovnom neposlušnošću koja se širi Srbijom poput šumskog požara“, kaže u intervjuu za Radar Rastislav Dinić, docent na Filozofskom fakultetu u Nišu i poslanik Zeleno-levog fronta.
Osvrćući se na masovna hapšenja studenata i građana, on, takođe, naglašava da naprednjaci više nemaju legitimitet da upravljaju društvom i da im građani to poručuju na svakom koraku.
Upad na Pravni fakultet u Beogradu tokom koga je policija upotrebila brutalnu silu je nešto što do sada nije viđeno. Šta je, po vašem mišljenju, razlog za ovakav obračun i da li je time narušena autonomija univerziteta?
Po onome što znam, iza samog upada stoje zapravo neznanje i nedovoljna obučenost te policijske jedinice. Ako pogledate, neki od najgorih činova nasilja na ovim blokadama rezultat su samostalnih odluka policajaca ili onih koji se tako predstavljaju. Pogledajte samo ono što se desilo fotografu Aleksi Stankoviću, koji se našao na meti odmazde policajaca koje je prethodno snimio kako upućuju seksističke komentare studentkinjama. Ova činjenica, međutim, ne skida odgovornost sa vlasti, već samo pokazuje u kojoj meri su, upravo njihovom zaslugom, institucije erodirale tokom poslednjih 13 godina.
Neki od najgorih činova nasilja na ovim blokadama, rezultat su samostalnih odluka policajaca ili onih koji se tako predstavljaju
Istovremeno, Aleksandar Vučić pomilovao je aktiviste svoje partije koji su batinali studente a jednoj studentkinji slomili vilicu. Kakva poruka se šalje ovim činom – da li je reč o legalizaciji režimskog nasilja?
Naravno, jasno je da niko od „lojalista“ ne sme da bude kažnjen za ono što je učinio u ime partije. Analiza Aleksandra Ivkovića iz Centra za savremene politike pomogla mi je da shvatim i zašto je tako. Naprednjačkom režimu očigledno preti osipanje tvrdog lojalističkog jezgra i oni moraju stalno da šalju poruke da su spremni na sve i da neće žrtvovati nikoga. To ih navodi na poteze koji utvrđuju lojalističku bazu, ali alijeniraju prosečnog birača: od crvenog srednjeg prsta, preko Ćacilenda i kukastih krstova, pa sve do ovih pomilovanja. Vučić sve manje nastupa kao glas razuma i stabilnosti, iznad aktuelnih podela i sukoba, a sve više kao ono što zaista jeste: vođa jednog kriminalnog klana.
Naprednjačkom režimu preti osipanje tvrdog lojalističkog jezgra i oni moraju stalno da šalju poruke da su spremni na sve. Vučić sve manje nastupa kao glas razuma i stabilnosti, iznad aktuelnih podela i sukoba, a sve više kao ono što zaista jeste: vođa jednog kriminalnog klana
Da li se režim, po vašem mišljenju, nalazi u terminalnoj fazi, koliko ona može da potraje i koliko je opasna?
Sve što smo do sada pomenuli govori u prilog toj tezi. A koliko će ova faza trajati zavisi u velikoj meri i od nas i toga kako se mi budemo ponašali. Kada kažem „mi“, mislim na ceo antirežimski front.
Imajući u vidu da režim ne preza od nasilja, hapšenja, kidnapovanja građana, studenata, pa i maloletnika, možemo li govoriti o njegovoj transformaciji iz autoritarnog u totalitarni? Ili, pak, možemo govoriti o tiraniji, s obzirom na to da sve odluke donosi jedan čovek – predsednik države?
Mislim da smo daleko od totalitarizma, to je sasvim drugačiji tip režima. Totalitarni režimi idu na masovnu mobilizaciju građana za svoj ideološki projekat, a Vučićev režim sve vreme ide na demobilizaciju i pasivizaciju građana. Tiranija je već prikladniji izraz, jer vidimo kako jedan pojedinac i mala grupa ljudi oko njega potpuno instrumentalizuju državu za lične interese i koriste represiju kako bi kaznili svakoga ko se pobuni. Aristotel kaže da se tiranin brani od popularnog nezadovoljstva između ostalog i angažujući plaćenike. Dovoljno je baciti jedan pogled na Ćacilend pa videti da je bio u pravu.
Aristotel kaže da se tiranin brani od popularnog nezadovoljstva između ostalog i angažujući plaćenike. Dovoljno je baciti jedan pogled na Ćacilend, pa videti da je bio u pravu
Kada većina građana i vlast različito vide društvene ciljeve, a čini se da je tako, da li govorimo o gubitku legitimiteta takve vlasti i šta je rešenje u takvoj situaciji?
Mislim da nije presudno razilaženje oko ciljeva, nego oko procedura odlučivanja i vladanja. Vlast je izgubila legitimitet jer građani u ogromnom broju više ne veruju da ju je stekla na pravičan način (na fer i slobodnim izborima), niti da ona vlada u skladu sa ustavnim i zakonskim ograničenjima. Slučaj nadstrešnice je to pokazao na naročito upečatljiv i tragičan način. Najbolje rešenje bi svakako bili vanredni izbori, jer izbori su uvek najbolje rešenje za mirnu smenu vlasti. Naravno, režim je već puno puta pokazao da ga ne zanimaju najbolja rešenja, i da je spreman da kompromituje najvažnije državne institucije samo da ostane na vlasti.
Najbolje rešenje za izlazak iz krize su vanredni izbori, ali režim je već puno puta pokazao da ga ne zanimaju najbolja rešenja, i da je spreman da kompromituje najvažnije državne institucije samo da ostane na vlasti
Na vidovdanskom protestu videli smo kraj jedne faze u protestima i prelazak na konkretnije akcije. Očekujete li još takvih mena imajući u vidu represije kojoj svedočimo i kako bi one, eventualno, mogle da izgledaju?
Zanimljiv je način na koji ste mi postavili ovo pitanje, kao da je reč o Mesečevim menama, ili nekom drugom prirodnom fenomenu. I zaista, čini se da svi ponekad vidimo ove proteste kao nešto što ima neki svoj ritam koji mi možda možemo da predvidimo, ali ne i da na njega utičemo. Mislim da bi ipak bilo bolje da krenemo da razmišljamo o njima, ali i šire o borbi protiv režima, ne kao o nekim misterioznim prirodnim pojavama, nego kao o nečemu što svi zajedno oblikujemo i usmeravamo. Jer ovi protesti se tiču svih nas koji u njima učestvujemo, i u kom god pravcu dalje išli, bilo bi dobro da odražavaju prioritete koji su prihvatljivi svim učesnicima. U tom smislu, ne bih da se bavim predviđanjem budućih „mena“, već bih radije da uputim poziv da se dogovaramo oko narednih poteza.
Nije malo onih koji su imali primedbe i na izbor govornika na Vidovdan, ali i na sadržaj govora. U delu javnosti to je protumačeno kao ozbiljno skretanje udesno? Da li je zaista reč o tome ili o strategiji da se Vučiću iz ruku izbije adut zaštitnika nacionalnih interesa?
Slike studentkinja iz Novog Pazara, kako u maramama nose zastavu Srbije, jedna je od najlepših i najupečatljivijih poruka studentskih protesta: poruka inkluzivnog patriotizma, čiji je smisao da je Srbija ponovo zemlja svih svojih građana i građanki. Mislim da je neke poruke sa vidovdanskog protesta veoma teško pomiriti sa ovom porukom i da su ljudi s pravom uznemireni zbog onoga što su imali prilike da čuju, jer to potencijalno ugrožava sam osnov inkluzivnosti i jedinstva studentskih i građanskih protesta.
Istovremeno, ne mislim da je bilo šta što se čulo na tom skupu razlog za malodušnost, razočaranje ili odustajanje od borbe. Oko studentske pobune je izgrađen jedan vrlo širok antirežimski front koji predstavlja celo, vrlo heterogeno, društvo. Normalno je da će u takvoj situaciji biti i povremenih disonantnih tonova i neslaganja, važno je samo da razvijemo načine da komuniciramo i kroz komunikaciju rešavamo ta neslaganja u hodu. Dakle, u redu je biti zabrinut i to otvoreno reći: jedino tako i možemo doći do dogovora koji odgovara svima. Ali ne treba odustajati, niti gubiti nadu.
Slika studentkinja iz Novog Pazara, kako u maramama nose zastavu Srbije, jedna je od najlepših i najupečatljivijih poruka studentskih protesta: poruka inkluzivnog patriotizma. Ne mislim da je bilo šta što se čulo na vidovdanskom skupu razlog za razočaranje ili odustajanje od borbe. Oko studentske pobune je izgrađen vrlo širok antirežimski front koji predstavlja celo, vrlo heterogeno, društvo
Odavno je jasno da je naprednjačka vlast podelila društvo na dva nepomirljiva pola, da li nas sadašnjim postupanjima gura u građanske sukobe?
Ja zapravo ne mislim da je društvo podeljeno. Suštinski nema nikoga ko je spreman da izađe na ulicu da brani ovaj režim, a da nije plaćen ili ucenjen. Već sam pomenuo Ćacilend, to mesto gde bi navodno trebalo da se nalaze prorežimski studenti, a zapravo se nalaze samo plaćenici. U tom smislu mi je teško da shvatim ozbiljno apokaliptična upozorenja poput onog koje je pre nekoliko dana izneo Branko Milanović, da je Srbija na ivici građanskog rata, da može da se pretvori u novu Libiju, itd. Srbija nije „podeljeno društvo“, nego društvo koje je uzurpirala kriminalizovana oligarhija.
Građani traže raspisivanje vanrednih izbora i ne pristaju na ono što im Vučić nudi – izbore za godinu i po dana. Kako vidite rasplet ove duboke krize?
Ukratko: u izbornoj pobedi antirežimskog fronta. Moramo da budemo spremni i na to da će režim, kao i uvek do sada, manipulisati datumom raspisivanja izbora i gledati da to učini kada njemu najviše bude odgovaralo. Na nama je da osiguramo da mu nikada ne bude odgovaralo i da na kraju u nedostatku bolje opcije mora da ih raspiše čak i kada nije siguran u pobedu (jer su sve druge opcije još gore po njega). Imam utisak da su mnogi ljudi sa naše strane bili sigurni da idemo ka brzom rešenju: brzim prevremenim izborima na kojima će režim biti ubedljivo pobeđen. Sada je jasno da neće biti tako, i da nas čeka igra čekanja i razvlačenja, ali to ne sme da nas obeshrabri. Ključna stvar je konsolidacija antirežimskog fronta koji će u svakom trenutku biti spreman da izađe na izbore.
Kako razumete upadljivo ćutanje ili mlake reakcije koje dolaze iz onog što kolokvijalno nazivamo međunarodnom zajednicom, pre svega, izostanak reakcije iz EU?
Ne mislim da iz svih delova EU dolazi ćutanje. Imali smo prilike više puta da vidimo da je Evropski parlament i te kako zainteresovan za demokratiju i vladavinu prava u Srbiji, a drago mi je što mogu da kažem da su među najglasnijim u podršci studentskim zahtevima upravo evropski Zeleni, grupa kojoj pripada i Zeleno-levi front. Takođe, ne vidim da izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, Tonino Picula, ćuti u vezi sa situacijom u Srbiji, naprotiv, mislim da je vrlo objektivan i kritičan.
Studenti su se prvi put od početka protesta obratili opozicionim partijama, zahtevajući bojkot rada parlamenta bez vraćanja mandata. Vidite li to kao nagoveštaj buduće saradnje i kako opozicija da priđe studentima a da se ne naruši kohezija protesta?
Da, mislim da je to obraćanje dobar znak, ali ne mislim da opozicija treba da „prilazi“ studentima, već da svi delovi antirežimskog fronta treba da sednu za sto i krenu da se dogovaraju oko daljih poteza. U našoj javnosti dominira slika političara kao prodavca koji pokušava slatkorečivošću da uvali svoj proizvod naivnim kupcima. Zaista se ne prepoznajem u ovoj slici, niti verujem da je to moja uloga. Ni ja, a ni moja partija, Zeleno-levi front, ne delimo ovu konzumerističku viziju politike. Mi verujemo da je politika učešće građana u odlukama koje se tiču cele zajednice. Naša partija je organizovana po ovom principu i borimo se za to da i cela država bude tako ustrojena i ima znatno više prostora za građansku participaciju u odlučivanju, od mesne zajednice, do nacionalne politike. Kada se obraćam građanima ne obraćam im se kao kupcima mog proizvoda, nego kao saborcima u zajedničkom poduhvatu. Masovni protesti koji su nedavno ušli u svoj deveti mesec, tiču se svih nas, i svi bi trebalo da budemo u stanju da o njima razgovaramo i dogovaramo se o njihovom daljem toku.
U javnosti dominira slika političara kao prodavca koji pokušava slatkorečivošću da uvali svoj proizvod naivnim kupcima. Ne prepoznajem se u ovoj slici. Ni ja, a ni moja partija, Zeleno-levi front, ne delimo ovu konzumerističku viziju politike
Na lokalnim izborima u Kosjeriću videli smo jednu zajedničku listu. Da li je to rešenje za neke buduće izbore?
To je jedno moguće rešenje, možda je i najbolje, ali o tome treba odlučiti u inkluzivnoj i otvorenoj diskusiji između svih antirežimskih aktera. Kosjerić je svakako vrlo inspirativan primer, ali ja bih voleo da ne zaboravimo i Zaječar, gde se pokazalo da su dve opozicione liste (uslovno rečeno, „leva“ i „desna“) zajedno osvojile zvanično preko 42 odsto glasova (nasuprot SNS-ovih 47 odsto), a zapravo bi bile na rubu pobede, baš kao i lista u Kosjeriću, da im bez dobrog obrazloženja nije odbijen čak 71 prigovor na izborni proces. To je sjajan uspeh! Ja sam lično bio baš involviran u izbore u Zaječaru, jer sam zajedno sa mnogim saborcima iz ZLF, učestvovao u kampanji koalicije „Promena u koju verujemo“, a kasnije sam bio i posmatrač na sâm dan izbora. Tom prilikom sam upoznao puno ljudi iz ove koalicije i bio oduševljen njihovom posvećenošću, elanom, kao i kvalitetom kampanje koju su vodili: dvoje mladih ljudi sa integritetom kao nosioci liste i jasan program sa nekoliko precizno formulisanih i dostižnih ciljeva važnih za lokalnu zajednicu. Dakle, ima više sada već relativno uspešnih modela. Trebalo bi razmotriti svaki od njih, uzeti u obzir iskustva iz Kosjerića i Zaječara, ali i sa prethodnih republičkih izbora, kao i iz država u regionu koje su se nalazile u sličnim situacijama (poput Crne Gore i Severne Makedonije) i u otvorenoj i argumentovanoj diskusiji doći do najboljeg rešenja. Često imam utisak da ljudi misle da postoji neki magični put ka sigurnoj pobedi, ali nema magičnog puta, magija je u razgovoru i dogovoru. Dogovor je ono što nam omogućava da dođemo do optimalnog rešenja i da ga sprovedemo u delo.
S druge strane, pokazalo se da kada Vučić sam organizuje izbore, on ih i dobija. U tom smislu, da li je olako u stranu gurnuta ideja o prelaznoj – ekspertskoj vladi i popravljanju izbornih uslova?
Verujem da je ova ideja imala svojih prednosti, ali je trenutak za nju naprosto prošao, između ostalog i zato što različiti delovi antirežimskog fronta nisu uspeli na vreme da se dogovore. Ne treba plakati za prosutim mlekom, ali treba izvući jednu važnu pouku: antirežimskom frontu je neophodna bolja i efikasnija koordinacija, a ona je moguća samo uz otvorenu i dvosmernu komunikaciju. Ne smemo ponovo da se nađemo u situaciji u kojoj treba da nagađamo šta naši saveznici žele i nameravaju. Protiv sebe imamo bandu, ali strogo hijerarhijski organizovanu i homogenizovanu bandu, u kojoj odlučuje samo nekoliko ljudi na vrhu, a ostali bespogovorno slušaju. „Naša strana“ fronta je mnogo difuznija, heterogenija i horizontalnije ustrojena, i dobro je što je tako, jer to može biti naša najveća snaga, ali onda moramo stalno da se dogovaramo i koordinišemo i na taj način pariramo moći kojom raspolaže režim. U suprotnom ćemo stalno kasniti i propuštati ključne trenutke za preokret.
Kako, naposletku, vidite budućnost ovog režima, jasno je da je reč o duboko kriminalizovanoj, klijentelistički organizovanoj grupi ljudi koju jedino povezuje interes?
Ovaj režim nema budućnost. Imamo posla sa grupom prevaranata koja je unoseći međusobno nepoverenje i podele među građane Srbije previše dugo uspela da vara celo društvo, ali tome je sada kraj. Važnije pitanje je kako vidimo budućnost Srbije jednom kada ih smenimo, što je već tema za ceo jedan intervju.
