Mučenje, prebijanje i gaženje protivnika vlasti se baš dopalo režimu, ali mu sreću kvari pravosuđe koje tu i tamo ipak kaže – dosta. Dok Vučić ne smisli kako da ga ukine, razgovaramo sa tužiocem Apelacionog suda u Novom Sadu Radovanom Lazićem o mogućnostima treće grane vlasti da se tome suprotstavi.
Ovih dana smo svedoci baš surovog postupanja policije. Ima li tužilaštvo mehanizam da uradi nešto u slučajevima prekoračenja sile?
Već više meseci izvršna vlast pribegava represiji kao sredstvu i načinu očuvanja svoje vlasti i očuvanja svoje pozicije u društvu, a tužilaštvo već dugo nije sposobno da u potpunosti ostvari svoju ustavnu ulogu. Ne samo da se nije pokazalo sposobnim da procesuira i da se suprotstavi zloupotrebi represivnih mehanizama kojima država raspolaže, kao što su policija i druge službe koje imaju prerogative sile, već je i samo podleglo tome da bude zloupotrebljeno u funkciji represije. Ne samo tužilaštvo, nego i pravosuđe, jer bez suda tužilaštvo praktično ne može ništa da uradi. Tužilaštvo je organ, kako su to neke kolege teoretičari rekli, koji pokreće točkove pravde, odnosno koji pred sudom inicira odgovarajuće postupke.
Pa kako ga pokreće u trenutnim okolnostima?
Ne samo što delovi tužilaštva, ne mogu da kažem celo tužilaštvo, nisu imali odgovor prema represiji nego su se i sami stavili u službu te represije. To se vidi prilikom predlaganja i određivanja pritvora, ali i prilikom vrlo teških kvalifikacija dela, kao što su pozivanje na nasilno rušenje ustavnog poretka ili napad na ustavno uređenje, koje praktično ne mogu da opstanu kada su u pitanju učesnici protesta protiv aktuelne izvršne vlasti. Ako pratite narativ koji nameću režimski tabloidi, onda možete da vidite prilično glasan pritisak da se i te, već preterano jake pravne kvalifikacije, dodatno pojačaju i da se učesnici protesta tretiraju i gone kao teroristi. Paralelno sa tim imamo situaciju da ne znamo da li je neko procesuiran od pripadnika policije koji su vršili otvoreno i direktno nasilje prema demonstrantima, a što smo videli na skoro svim televizijama i portalima. Slike iz Valjeva su jezive, zastrašujuće, a ne znamo da li je sproveden neki predistražni postupak. Ne mogu da kažem da nije, ali jednostavno nismo dobili potvrdu ni da jeste. Pritom, tužilaštvo ne mora da čeka krivičnu prijavu, ono može da prikuplja dokaze i nezavisno od policije, što je u ovom slučaju bitno jer je vrlo teško prikupljati dokaze protiv pripadnika policije od strane policije, posebno kada se radi o prekoračenju policijskih ovlašćenja.
Postoji mnogo načina da tzv. osetljive predmete ili one za koje je vlast ili javnost zainteresovana, ne dobije slučajno izabran tužilac, nego onaj za koga se zna da će ga voditi, hajde da tako kažem, na način koji „neće bosti oči“ vlastima ili nekome ko je vrlo uticajan
Na osnovu izjava mnogobrojnih svedoka imamo pretvaranja zgrade Vlade u mučionicu u kojoj su pripadnici JZO prebijali privedena lica, ponižavali ih, pa i pretili silovanjem. Da ste vi nadležni, šta biste kao tužilac mogli da uradite?
Tužilaštvo može da podnese policiji zahtev za prikupljanje obaveštenja, ali s obzirom na to da se tu pojavljuje jedan visoki policijski funkcioner, sasvim je realno očekivati da na njega nikada neće biti odgovoreno ili bar ne potpuno odgovoreno. Ali tužilaštvo svakako može da utvrdi da li postoje snimci tog događaja i da ih pribavi ukoliko postoje. Ako ne postoje, može da utvrdi da li to nije pokriveno video-nadzorom ili nisu radile kamere. Ako nisu – zašto nisu. Ako jesu – zašto onda nema snimaka, da li ih je neko uništio. Takođe, tužilaštvo može, i ja bih u takvoj situaciji to radio sam, da prikupi obaveštenja od onih koji su prisustvovali tom događaju, kako od studenata tako i od onih policajaca za koje je utvrđeno da su bili prisutni. U takvim situacijama bi tužilaštvo trebalo da deluje proaktivno i da sve ono što je tehnički moguće, uradi samo i bez policijske asistencije.
Kolike su šanse da neki nadležni tužilac samoinicijativno sprovede istragu i dođe do rezultata koji nisu po volji vlasti, a da ne bude sklonjen sa predmeta?
Kada prvostepeni tužilac, po sopstvenoj inicijativi, otvori predmet, on ne može sam odmah i da postupa u njemu. Taj predmet se mora zavesti u delovodne knjige i mora da dobije neki broj, a onda se po tom broju kompjuterski određuje ko će postupati. Nažalost, postoji mnogo načina da se taj algoritam izbegne i da tzv. osetljive predmete ili predmete za koje je vlast ili javnost zainteresovana, ne dobije slučajno izabran tužilac, nego tužilac za koga se zna da će ga voditi, hajde da tako kažem, na način koji „neće bosti oči“ vlastima ili nekome ko je vrlo uticajan a zainteresovan za predmet.
Da li se tako nešto dogodilo i u slučaju Milice Stojanović koju je tužiteljka optužila za pokušaj ubistva, a onda je na scenu stupila desna ruka Nenada Stefanovića – Miodrag Marković i prekvalifikovao delo u lakše?
Nešto drugo je tu u pitanju. U tužilaštvu postoje hijerarhijska ovlašćenja koja zakon o javnom tužilaštvu reguliše, a Marković je kao zamenik glavnog tužioca preuzeo predmet od koleginice i izvršio promenu kvalifikacije. Ne znam detalje jer ne radim u tom tužilaštvu i ne znam da li je Marković sa preuzimanjem predmeta postao i obrađivač predmeta ili je samo izvršio prekvalifikaciju. Ali ono što znam je da je zaključio da postoji delo, a potom je javno tražio pomilovanje. E to je nešto što mislim da do sada nije zabeleženo. Da javno pozivate predsednika da dodeli pomilovanje okrivljenom u vašem predmetu, mislim da je skandalozno i ozbiljno kršenje načela nepristrasnosti. On je kao tužilac imao pravo da odustane od krivičnog gonjenja ako je smatrao da nema krivičnog dela u postupcima okrivljene ili da nema dovoljno dokaza da bi se nastavio krivični postupak protiv nje. S tim što bi odustajanjem od gonjenja u toj fazi postupka, oštećena studentkinja mogla da preuzme krivično gonjenje. Posle pomilovanja okrivljena je slobodna, ne može više da joj se sudi i država više nema nikakvih instrumenta da zaštiti prava oštećene. Ako je to bio motiv Markovića, onda bi to moglo da bude i zloupotreba. CEPRIS je zajedno sa Sindikatom sudske vlasti i više od 200 sudija i tužilaca podneo disciplinsku prijavu protiv Markovića, ali tu raspravu nismo imali priliku da vidimo. Videli smo saslušanje tužiteljke Bojane Savović jer je Marković podneo prijavu protiv nje.
Posle pomilovanja okrivljena Milica Stojanović je slobodna, ne može više da joj se sudi i država više nema nikakvih instrumenata da zaštiti prava oštećene. Ako je to bio motiv tužioca Markovića, onda bi to moglo da bude i zloupotreba
Znači li to da tužilački organi imaju svoje omiljene i neomiljene tužioce?
Prijava protiv Markovića je podneta u avgustu i rano je da sudimo da li će disciplinski tužilac reagovati ili ne. S obzirom na dosadašnju praksu postupanja disciplinskih organa, nemam prevelika očekivanja, ali možda će se čekati neki pogodniji trenutak da se to pitanje pokrene. Što se tiče koleginice Bojane Savović, od kada je počela javno da govori o dešavanjima i sukobima u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, režimski tabloidi vode izrazitu kampanju protiv nje, a prinuđena jeda trpi i druge vrste pritisaka. Više i ne znam koliko je disciplinskih prijava podneto protiv nje, a sve dolaze iz jednog centra – bliskog okruženja glavnog tužioca Nenada Stefanovića. I u ovom najnovijem činu, a nažalost sam siguran da neće biti poslednji, protiv nje je pokrenut disciplinski postupak po prijavi Markovića koji je sam uradio nešto što je nezabeleženo u tužilaštvu. On joj stavlja na teret da je prekršila etičke norme i narušila poverenje i ugled javnog tužilaštva, a ona je jedna od retkih koji čuvaju i ono malo poverenja u tužilaštvo. Ako je neko odgovoran za nizak nivo poverenja javnosti i nizak nivo ugleda, to su ljudi koji su na čelu javnog tužilaštva: u prvom redu vrhovni javni tužilac, predsednik Visokog saveta, članovi VST, sa izuzetkom nekoliko kolega, pa i šef najvećeg i po predmetima najznačajnijeg prvostepenog tužilaštva u Srbiji, a to je VJT u Beogradu. Koleginica Savović je onim što je do sada uradila mogla samo da popravi ugled javnog tužilaštva i da bar predstavi javnosti da nisu svi tužioci isti i da ima onih koji zaslužuju poverenje javnosti.
Već mesecima predsednik najavljuje da će smeniti nepodobne tužioce, pre neki dan je javno jadikovao jer su Vesić, Momirović i Dimoska u pritvoru, uz obećanje da će uskoro biti tu… Gde su tužilački organi da reaguju na to?
Organi koji su u obavezi i koji imaju svoju ustavnu obavezu i ustavnu nadležnost da štite nezavisnost sudstva i nezavisnost sudija, odnosno samostalnost javnog tužilaštva i javnih tužilaca, ne funkcionišu. To su Visoki savet tužilaštva i Visoki savet sudstva. Same sudije i tužioci su reagovali, više od 600 kolega, od kojih je kasnije nastala neformalna zajednica Odbrana struke, samoorganizovalo se i ukazalo da predsednik takvim izjavama direktno vrši nedozvoljeni pritisak na pravosuđe. Problem je što VST nije reagovao, a nije reagovao ni poverenik za samostalnost, iako je bio u obavezi da po službenoj dužnosti reaguje kada nedozvoljeni uticaj dolazi spolja. Mi smo čak imali prilike da gledamo prenos sednice Visokog saveta tužilaštva gde je ta izjava potpuno minimalizovana, pa je rečeno da nisu u obavezi da komentarišu političke izjave.
Da je tužilaštvo u službi represije vidi se prilikom predlaganja i određivanja pritvora, ali i prilikom vrlo teških kvalifikacija dela, kao što su pozivanje na nasilno rušenje ustavnog poretka ili napad na ustavno uređenje
Međutim, nisu sve političke izjave iste i nemaju istu težinu. Jedna je stvar kada politička izjava dolazi od nekog ko nema mogućnost da utiče na izbore sudija ili javnih tužilaca, a druga je stvar kada dolazi od predsednika Republike koji ne samo što je politički najmoćnija figura u našoj zemlji (što inače nije baš u skladu sa njegovim ustavnim nadležnostima), nego je po svom političkom uticaju posle njega 30 mesta prazno. Na osnovu njegovih izjava Vlada predlaže promene zakona i Skupština donosi te zakone, a svi funkcioneri izvršne vlasti momentalno reaguju na njegove izjave. I kada se njegove izjave odnose na sud i na tužilaštvo, to svakako ima neuporedivo veću težinu nego izjave nekih drugih političara i zbog toga su mnogo opasnije. Ako predsednik najavi promene zakona i promene Ustava, to bi mogao da bude i blef u cilju političkog marketinga, a moglo bi da bude i ozbiljna namera. Njima nije problem da promene zakon, da razreše tužioce i sudije iako je to protivustavno, jer će proći godine dok Ustavni sud njihove žalbe ne reši.
A ko bi trebalo da razreši situaciju u Zaječaru gde je sud proglasio nelegitimnim novi saziv skupštine, a vlast uzvratila – baš nas briga?
Ne mogu da kažem da sam se bavio tom temom, ali mi to liči na neku vrstu mini državnog udara. Kada izvršna, lokalna ili zakonodavna vlast ignoriše i ne postupa po odluci suda imamo oblik narušavanja ustavnog poretka. Neizvršenje sudske odluke je krivično delo za svako službeno ili odgovorno lice koje je u obavezi da sprovede sudsku odluku, a to ne uradi. Za lokalnu samoupravu u Zaječaru, dakle, postoji sumnja da je izvršeno krivično delo i tužilaštvo u Zaječaru bi imalo osnova da to ispita i pokrene odgovarajuće postupke protiv odgovornih lica, ako ima uslova.
Stiče se utisak da vlast uvek pronalazi prostor da krši Ustav, ali i da paralelno sa tim zahteva da se svi demonstranti procesuiraju zbog „rušenja ustavnog poretka“?
Da bismo govorili o krivičnom delu rušenja ustavnog poretka, ono mora da ima obeležje nasilja. A svako ima pravo da demokratskim, mirnim putem i pravnim sredstvima menja i ustavni okvir i zakonodavstvo. To nije sporno i problem je samo ako se to radi nasilnim putem. Međutim, ako zaista pratimo ove događaje od 1. novembra prošle godine, kada se srušila nadstrešnica i kada je tragično izgubilo život 16 ljudi, svi zahtevi koji su upućeni bili su legitimni i u njima nema ni naznake rušenja ustavnog poretka. Prva četiri studentska zahteva predstavljaju zahtev za pravdu – da sudovi i tužilaštva rade svoj posao i da se odgovorni procesuiraju i da odgovaraju za to. A neko jeste odgovoran. Kasnije, studenti su dodali jedan novi zahtev – za raspisivanje vanrednih izbora. Zar može biti nasilno rušenje ustavnog poretka kada se sve svodi na zahtev za raspisivanje izbora?
Ako predsednik najavi promene zakona i promene Ustava, to bi mogao da bude i blef u cilju političkog marketinga, a moglo bi da bude i ozbiljna namera. Njima nije problem da promene zakon, da razreše tužioce i sudije iako je to protivustavno, jer će proći godine dok Ustavni sud njihove žalbe ne reši
Tu nema nasilja, tu nema poziva na revoluciju, tu nema poziva na oružanu pobunu. To što se ponekad blokira rad nekih državnih organa, pa i rad sudova i tužilaštva, možda nije legitimno i demokratsko pravno sredstvo i ono može da se kvalifikuje kao nedozvoljen pritisak na državne organe, ali svakako nije napad na ustavno uređenje. Takve kvalifikacije su u stvari teška zloupotreba pre svega tužilaštva, ali i pravosuđa generalno, jer se na osnovu njih određuje pritvor. Inače, jedno od glavnih obeležja čitavih studentskih protesta u prvim mesecima je bilo nenasilje, a nasilni oblici protesta su stigli tek kasnije i pritom ne znamo ko ih je izazvao – da li su to učesnici protesta, da li su to neke grupe provokatora ili su to sami organi reda koji su svojim postupanjem uticali na pojavu nasilja.
Studenti su tražili odgovornost za pad nadstrešnice, kako vam izgleda odgovor pravosuđa na to?
U postupku koji se vodi u Novom Sadu je nekoliko puta podizana optužnica i sud ju je uvek vraćao na dopunu. Vi ne možete u ovakvim predmetima koji su izazvali stravične posledice da optužnicu pripremite preko noći i nije slučajno što zakon predviđa šest meseci za istragu. Postoji veoma mnogo složenih dokaznih radnji i vrlo složenih veštačenja, a imate i veliki broj okrivljenih i svedoka koje morate da saslušate. Ono što je problem je što se od početka nije krenulo i sa ispitivanjem finansijske pozadine, odnosno koruptivne pozadine, jer mnogo toga ukazuje da u čitavom postupku izgradnje i rekonstrukcije pruge, ne samo rekonstrukcije železničke stanice u Novom Sadu, ima koruptivnih elemenata. Mislim da je Javnotužilaštvo za organizovani kriminal trebalo ranije da se uključi, ali je dobro da je i ta istraga krenula – sprovedene su neke dokazne radnje, a neka lica su u pritvoru. Kada će se to završiti i kada će JTOK imati dovoljno elemenata da podigne optužnicu i protiv kojih lica, u ovom trenutku je nezahvalno prognozirati, pogotovo što vidimo da imamo otvorenu opstrukciju od strane direktora policije, koji je povlačenjem predstavnika policijeiz Udarne grupe praktično onemogućio JTOK da efikasno sprovede tu istragu. Teško je poverovati da se tu radi o tako banalnim razlozima kao što je promena sistematizacije, pre mislim da vrh policije štiti neke elemente u izvršnoj vlasti koji ne žele da se ta istraga efikasno završi.
Nikada nisam mislio da se vrhovna tužiteljka probudila, ali je u slučaju Nenadića stvarno delovalo da se JTOK probudio. I to ne samo na osnovu postupanja u slučaju nadstrešnice već i u predmetu Generalšab, gde je u jednom trenutku javnost zaista bila iznenađena akcijama koje je to tužilaštvo sprovelo
U vreme kada je JTOK otvorio istragu bilo je mnogo napada od strane režima na tužioca Mladena Nenadića, ali je ta hajka utihnula. Nedavno je advokat Jovan Rajić izjavio da je „kratkotrajno buđenje pravosuđa završeno kada su Zagorka Dolovac i Mladen Nenadić došli na sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost“. Da li se slažete sa tim?
Nikada nisam mislio da se vrhovna tužiteljka probudila, ali je u slučaju Nenadića stvarno delovalo da se JTOK probudio. I to ne samo na osnovu postupanja u slučaju nadstrešnice već i u predmetu Generalšab, gde je u jednom trenutku javnost zaista bila iznenađena akcijama koje je to tužilaštvo sprovelo. Ja sam pozdravio te akcije i u punoj meri podržao kolege, ali sada mi deluje da je tu nešto zapelo i da se stalo. Nadam se da su u pitanju spoljni razlozi, kao što je povlačenje predstavnika MUP-a iz Udarne grupe ili neka druga opstrukcija od strane izvršne vlasti. Voleo bih da se nije samo tužilaštvo pokolebalo i da je rešilo da to zatvori bez nekog velikog talasanja. Ali to ne znamo, to će vreme pokazati. Nažalost, ono što se u zadnje vreme događa, daje za pravo kolegi Rajiću.
