Kada je polovinom decembra predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio će Amerika uvesti sankcije Naftnoj industriji Srbije zbog ruskog većinskog vlasništva u nekadašnjem državnom preduzeću, pa do trenutka kada je 10. januara ta vest i potvrđena, postalo je jasno da je izbegavajući da uvede makar simbolične sankcije Moskvi, Vučić sankcije doveo na prag sopstvene zemlje. Gotovo jednovremeno, pokretanje strateškog dijaloga sa Amerikom tokom posete Ričarda Verme, zamenika državnog sekretara za upravljanje i resurse SAD, dodatno je podgrejalo priče da Srbija postepeno diže ruke od Rusije i sve više se okreće Zapadu.
Na ovom mestu smisleno je postaviti pitanje da li stvari zaista stoje tako? Nevolja današnje Srbije posledica je kratkoumne politike vlasti koja je verovala da je trajno rešenje za državu njeno sedenje na više stolica. Štaviše, režim ne samo da ne pojmi realpolitiku, on je jedino u stanju da napravi razliku između pojmova blizu i daleko. Blizu je samo ono čija je batina dovoljno velika da doseže do nas. Dužina batine je jedina mera Vučićeve politike danas. I zato mu se sada Amerika, posebno pod Trampom, od koje ima izvesna očekivanja, čini bližom. Baš kao što mu je tako izgledala Moskva, makar do početka rata u Ukrajini.
Tramp kao uzdanica
Vučić je svestan da se nalazimo u geopolitičkoj zoni dominantnog zapadnog, kako ekonomskog tako i vojnopolitičkog uticaja, kao i činjenice da je Amerika najmoćnija zapadna država. S obzirom na meku i klasičnu moć kojom u Srbiji i oko nje raspolaže, od Vašingtona umnogome zavisi dalji opstanak ovdašnjeg autokratsko-mafijaškog režima, kaže za Radar politikolog Dragomir Anđelković. „Sada kada se očekuje novo veliko globalno (geo)političko mešanje karata, a Vučiću gori protestna vatra ispod fotelje, on pokušava da uradi sve što može kako bi SAD još neko vreme omogućile da nastavi da vlada na dosadašnji način. Nada se da će mu u tome pomoći sukcesivno žrtvovanje ruskih čipova koje još drži u ruci, Vučić je sa Amerikancima dogovorio sankcije NIS-u, i mogućnost da se u njima, ako to bude neophodno, u narednom periodu prave rupe kako njegova vlast ne bi bila poljuljana. On se uzda u Trampa i potencijalne unosne kombinacije sa njim i njegovim okruženjem, a ima šta da ponudi – od izgradnje Trampovog tornja u centru Beograda, do prvorazrednih energetskih projekata kakvi su elektrane Bistrica i Đerdap 3. Naš spin diktator veruje da samo Vašington može da ga izbavi iz problema u koje je upao posle početka studentsko-građanskog mirnodopskog ustanka“, ističe Anđelković.
Vučić je sa Amerikancima dogovorio sankcije NIS-u, i mogućnost da se u njima, ako to bude neophodno, u narednom periodu prave rupe kako njegova vlast ne bi bila poljuljana
Dragomir Anđelković
On dodaje da pojedine zemlje Evropske unije, poput baltičkih država i Poljske, insistiraju na distanciranju od Rusije, te da je to uslov za otvaranje Klastera 3, kao i da je Vučiću iz propagandnih razloga važno da se to desi kako bi građanima poslao poruku da za Srbiju još postoji evropska perspektiva. „NIS je za to pogodan jer pruža mogućnost da se i sa Rusima napravi neki kompromis, u vidu prebacivanja dela njihovog udela na neku, na primer, azerbejdžansku firmu sa kojom imaju dobru saradnju, a i da se Zapad zadovolji. Čak i tamošnji najžešći protivnici Rusije shvataju da je njeno potiskivanje iz Evrope dug proces te su spremni da prihvate polovična rešenja koja ka tome polako vode, ali su odmah upotrebljiva za njihovu javnost kao simbol izvesne pobede nad Moskvom“, smatra Anđelković.
S druge strane, Ivan Vujačić, nekadašnji ambasador Srbije u SAD, za Radar kaže da uvođenje sankcija NIS-u i sporazum o strateškom dijalogu sa Amerikom mogu izgledati kao koordinisani potezi, ali i da priča o partnerstvu male zemlje poput Srbije sa najmoćnijom zemljom sveta ima pre svega propagandni karakter. „Ono na čemu će se očigledno raditi je energetska diversifikacija i smanjenje zavisnosti od Rusije. Dakle, intencija je da se gas kupuje negde drugde, a ne u Moskvi. Što se tiče sankcija NIS-u, siguran sam da je Rusija znala unapred za takve namere i da su se spremili za takav scenario. Ovakav udar, na kraju krajeva, očekivao se odmah po izbijanju rata u Ukrajini. Moguće je da se čitava stvar odlagala jer su neke zemlje energente mogle da nabavljaju samo od Rusije.“
Znakovi pored puta
Ali, čini se da strateški dijalog sa Amerikom nije jedini pokazatelj Vučićevog geostrateškog zaokreta ka Zapadu, posebno ako u njegovoj jednačini to znači dozvolu za još jedan đir uništavanja Srbije. U julu prošle godine, Vučić se u Beogradu ponašao kao lični batler nemačkog kancelara Olafa Šolca, tokom potpisivanja Memoranduma o strateškim sirovinama, kojim se daje saglasnost za kopanje litijuma po Srbiji. Bez da nam je Šolc pokazao kako se to ekološki bezbedno radi u njegovoj zemlji, koja je ovim metalom bogatija od Srbije. Samo mesec i po dana kasnije, Makron je u paketu „Luj Viton“, Vučiću uvalio i 12 borbenih aviona rafal za 2,7 milijardi evra. Prvih dana ove godine saznali smo i da ćemo od Izraela kupiti oružje vredno 335 miliona evra. Dodamo li tome činjenicu da je srpsko oružje, preko posrednika i maglovitim putevima, završavalo u Ukrajini, postaje jasno da zaokret ka Zapadu niti je novost, niti je od juče.
Siguran sam da je Rusija znala unapred za se spremaju sankcije i da su se spremili za takav scenario. Intencija je da se gas kupuje negde drugde, a ne u Moskvi
Ivan Vujačić
Dragomir Anđelković ovakav sled događaja vidi kao procenu režima da im takav pristup trenutno donosi najviše koristi i manevarskog prostora za opstanak na vlasti. „Vučić je sada NATO igrač, blizak Vašingtonu, dok je u srcu pre sklon Pekingu i Moskvi, jer bi u njihovom zagrljaju mogao još samovoljnije da vlada. Ali drži se narodne mudrosti: bolje vrabac u ruci nego golub na grani.“
Opet, Ivan Vujačić smatra da sve pobrojano ne znači promenu geostrateške paradigme. „Vučiću je rečeno da će biti ozbiljnih posledica ukoliko se ne obavi vlasnička transformacija u NIS-u. To znači da mu je predočeno da bi moglo biti sankcija za pojedince, kompanije i gubitak evropske perspektive. A to što je sa Evropskom unijom postignut Memorandum o strateškim sirovinama i što su kupljeni rafali je jeftino potkupljivanje Unije, Nemačke i Francuske kao njenih najmoćnijih zemalja.“
Ono što, međutim, Vučić ispravno razume je da će, pre ili kasnije, velike sile sesti za sto, za kojim će deliti svet, i to što Srbija geografski duboko u zapadnoj sferi, lako može postati ruski ustupak Zapadu. Razumevajući takav poredak stvari, on zaključuje da više nema prostora za poteze na sopstvenu štetu, kojima će čekati ruski povratak na Balkan ili konačni trijumf Zapada nad Rusijom. Sasvim svejedno. U tom ključu valja posmatrati i nedostatak političke koordinacije Beograda i Moskve. I otuda Vučić sredinom prošle godine poručuje da se sa Vladimirom Putinom nije čuo dve i po godine, a na samit BRIKS-a u Kazanj šalje delegaciju sa notornim rusofilima na čelu, potpredsednikom vlade Aleksandrom Vulinom i ministrom Nenadom Popovićem.
Anđelković ističe da bi se u tom smislu predsednik Srbije odavno odrekao Rusije da i ona nema mogućnost da mu zagorča život. Njena direktna moć na našim prostorima je značajno manja od američke, ali je respektabilna, polazeći od velike srpske rusofilije, koja je izrazito prisutna kod njegovih glasača staroradikalske provenijencije, smatra on. „Njih on i dalje laže da je ’lukavi nacionalista’ i zagovornik istočnog geopolitičkog kursa, iako primarno vodi računa o volji Vašingtona i Brisela. To ne radi zbog privrženosti demokratskim vrednostima, jer njih gazi u Srbiji, već iz svog vlastodržačkog računa. Kakogod bilo, Vučiću je važno i da izbegne frontalni sukob sa Moskvom jer bi on izazvao ozbiljno osipanje njegovih birača. Zato dok igra vašingtonski valcer, Ruse pokušava da zamajava uz pomoć svojih sluga koji imaju zadatak da glume sistemske rusofile. To su Nenad Popović i Vulin. Uporedo, iza kulisa, on na razne načine plaća i danak Kremlju, kao što je pomoć delu tamošnje elite u vezi sa izbegavanjem ličnih sankcija.“
Abdikacijom i povlačenjem u korist vlade uglednih ljudi, onog sveta koji je možda izvan neposredne politike i koji je još u stanju da razlikuje korisno od štetnog, dobro od zla, režim bi zemlju poštedeo nesnosnih obligacija koje je preuzeo u nameri da opstane
Pogrešna je kalkulacija vlasti da će ulaskom Donalda Trampa u Belu kuću biti brzo okončan sukob u Ukrajini i da će se Rusija vratiti u međunarodnu arenu kao dobrodošao igrač, smatra Vujačić. „Tramp svakako želi da se rat okonča što pre, ali čini mi se da je u ovom trenutku više zaokupljen odnosima sa Kinom. Čak i kad bi se rat brzo završio, ne bi odmah pale sve sankcije. To se posebno odnosi na zemlje Evropske unije, koje bi sankcije Moskvi ukidale ’na kašičicu’.“
Hoće li biti sukoba?
Frontalnog sukoba sa Moskvom, koji pominje Anđelković, po svemu sudeći neće biti, slažu se sagovornici Radara. On napominje da je Rusija svesna da se Srbija nalazi van zone njenog „lakog“ uticaja. Otuda se prema nama ponaša kao prema moneti za potkusurivanje, te to radi kako bi sukcesivno prodavala svoje ovdašnje aktive umesto da uđe u skupu bitku, sa po sebe neizvesnim ishodom. S druge strane, Vujačić je mišljenja da je Moskvi stalo do toga da zadrži sopstveno prisustvo i uticaj na Zapadnom Balkanu, te da bi sukob sa režimom posledično značio i gubljenje pozicija.
„Kada bi Rusija energično nastupila protiv Vučića razobličavajući ono što radi, to bi ozbiljno potkopalo biračko tlo na kome stoji. Ništa, međutim, ne ukazuje da je to realno. Čak i ruski mediji u Srbiji saučestvuju u režimskoj prljavoj propagandi. Verovatnije je da će se Rusija cenkati sa Vučićem i Zapadom oko uticaja u Srbiji, nego što će krenuti u ofanzivu protiv njih“, smatra Anđelković.
Sledstveno tome, Vučiću će možda u toj partiji sa velikima biti i dozvoljeno da svojim biračima prodaje priču o politici „više stolica“. Ali će se zauzvrat tražiti ustupci. I to oni koji sve manje proizvode dejstvo i kojima država produžava svoje trajanje, a sve više kaste na vlasti, koja njima dokazuje lojalnost. I to onu vrstu lojalnosti koja nikada ne prestaje. Svejedno, kome se bude davalo – Amerikancima ili Rusima.
Vučiću će možda u partiji sa velikima biti i dozvoljeno da svojim biračima prodaje priču o politici „više stolica“. Ali će se zauzvrat tražiti ustupci. I to oni ustupci kojima se dokazuje lojalnost
Šta dakle preostaje? Pa, još jedna stvar mogla bi da spreči užasan scenario. Sopstvenom abdikacijom i povlačenjem u korist vlade uglednih ljudi, onog sveta koji je možda izvan neposredne politike i koji je još u stanju da razlikuje malo od velikog, korisno od štetnog, dobro od zla, režim bi zemlju poštedeo nesnosnih obligacija koje je preuzeo u nameri da opstane.
Ali, gledajući ovih dana šta vlast čini po srpskim gradovima kako bi izbegla odgovornost, kakve su zaista šanse da se tako nešto dogodi?
