Za slučaj da je neko poverovao da pozivanje pripadnika vlasti na savest može imati efekta u aktuelnoj borbi za pravdu nakon pogibije 15 ljudi zbog pada novosadske nadstrešnice, evo demantija: premijer Srbije Miloš Vučević, nekadašnji gradonačelnik tog grada, lično je uveo čak i sopstveno dete u politički obračun i time najjasnije moguće pokazao da je spreman da učini sve da sačuva poziciju. Ili, bar, da udovolji svom „šefu“, čiji su interesi propagandom sada potpuno izjednačeni sa interesima Srbije.
Stvar se, međutim, otela kontroli.
Nek ostane zabeleženo, zbog mnoštva vesti koje nam opterećuju memoriju: nakon što su učenici novosadske Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ treći put učestvovali u komemorativnoj akciji petnaestominutnog ćutanja za 15 žrtava, Vučević je optužio „dvoje, troje profesora“ da su odgovorni zato što je njegov 16-godišnji sin „isteran praktično iz škole“ da „sa svojim kolegama navodno oda počast poginulim“.
Izražavajući poverenje u ličnosti ocenama na skali od 1 do 5, mladi su ove godine Vučiću dali jadnu ocenu 1,36, Vučeviću još jadniju 1,33 a Ani Brnabić najjadniju 1,24
Ne znamo šta je mladi Vučević rekao svome ocu, ali druga deca su javno saopštila da su samoinicijativno odavala počast žrtvama nedavno rekonstruisane stanice. A sve i da je premijerov sin trpeo prisilu – što, sudeći prema svedočenjima, ne deluje verovatno – zar ne bi bilo logičnije da takvu stvar roditelj prvo pokuša da reši sa školom i njenom upravom, umesto da sopstvenog sina izlaže javnosti i dovodi ga u poziciju da bira između sopstvenog stava, drugova iz razreda i tatine političke karijere?
Pobuna mladih
Vučevićev pritisak na profesore, ojačan pretnjom ministarke prosvete Slavice Đukić Dejanović, jeste rezultirao pokajničkim pismom koje su potpisali direktor Jovine gimnazije Radivoje P. Stojković i predsednica Školskog odbora Nataša Budimir, ali teško da se propagandna vrednost tog teksta, poslatog medijima pola sata pre ponoći, može meriti sa efektima bure koju je premijer izazvao: ne samo sadašnji, već i nekadašnji đaci voljene novosadske škole okupili su se da brane njenu i svoju čast, ne samo od vlasti, već i od (na iznenađenje mnogih) naprednjacima poslušnog direktora.
Ne deluje, posle svega što se saznalo o događajima u Gimnaziji koju je posetila i policija, da je vlasti bilo baš pametno da otvori sukob i sa đacima, makar „samo“ novosadskim. I to nakon što su se i studenti probudili, demantujući ocene o generaciji nezainteresovanoj za društvene probleme. A zapravo im i nije mnogo trebalo, s obzirom na vrlo nisko poverenje koje su mladi imali u vladajući trio i pre novosadske katastrofe i svega što je usledilo, uključujući skandal u Jovinoj i napade na učenike Karlovačke gimnazije: prema istraživanju KOMS-a, naime, mladi od 15 do 30 godina ove godine su, izražavajući poverenje u ličnosti ocenama na skali od 1 do 5, Vučiću dali jadnu ocenu 1,36, Vučeviću još jadniju 1,33 a Ani Brnabić najjadniju 1,24.
Ne bi, ipak, bilo pravedno previše kritikovati premijera kome, kako je već neko primetio, baš i ne ide sa gimnazijama (aluzija na činjenicu da je, iako Novosađanin, pohađao gimnaziju u Bačkom Petrovcu). Jer, čak i Aleksandru Vučiću, najmudrijem, najmarljivijem, najodgovornijem i najpristojnijem od svih, zna da se omakne potez koji se brzo vrati kao bumerang. I to sve češće.
Znamo odavno da se nikakvi važni potezi ne mogu povući bez njegovog „amina“ – što i sam predsednik stalno potvrđuje, toliko da je čak i uz pohvalu Ani Brnabić za prošlonedeljno skupštinsko zaurlavanje preko vuvuzela i pištaljki morao da istakne da je dosledno ponovila sve što je dobila u čuvenom mesidž-boksu. Zato je opravdano smatrati ga autorom svih poteza kojima je vlast, tokom prošlih mesec dana, pokušala da sanira političku štetu od novosadske tragedije koju mnogi zovu zločinom. A to dalje znači i da je glavni krivac za to što su se mnogi pokazali kao pogrešni čak i sa stanovišta interesa same vlasti. O šteti nanesenoj celom podeljenom društvu da ne govorimo.
Stub srama
Reklo bi se, na primer, da je postojalo uverenje da će istovremenim otvaranjem mnoštva frontova i zatrpavanjem javnosti neprekidnim nizom šokantnih vesti sa efektom zastrašivanja, nejaka i prilično dezorijentisana opozicija biti razvučena, sluđena i ekspresno neutralisana.
Desilo se, međutim, suprotno – vlast je dobila bezbroj malih pobuna i kriza, čiji se broj iz dana u dan uvećava. Ne zna se šta je teže pohvatati – raspored sad već redovnih protestnih skupova (od 15-minutnih komemoracija na kojima se traži pravda za žrtve, preko skupova koje organizuju branioci Starog savskog mosta, do protestnih „pozdrava“ institucijama koje donose, ili češće ne donose bitne odluke) ili listu segmenata društva koji pružaju otpor (studenti, umetnici, advokati, prosvetni radnici…).
Sudeći prema ponašanju naprednjaka u nedelju, tokom protestnog skupa u Novom Sadu kojim je obeleženo mesec dana od pada nadstrešnice, i u utorak, u vreme opozicione buke i incidenata kojima je obeležena sednica Skupštine tog grada posvećena (uzaludnoj) raspravi o smeni gradonačelnika Milana Đurića, izgleda da je vlast na putu da shvati da joj se takvo izazivanje sukoba ne isplati. Ili bar ne u svim situacijama.
Jasno da će Vučić nastaviti da radi isto što i do sada – da se obraća isključivo svojim pristalicama i da im nudi sebe u ogromnim količinama, jer je to jedino što ima
Teško je, uostalom, bilo ne primetiti da su slanjem svojih ljudi da provociraju i napadaju učesnike protesta izazvali samo novi problem u sopstvenim redovima. Ne samo da je neformalna građanska istraga na društvenim mrežama, zahvaljujući kojoj su identifikovani snimljeni nasilnici, dokazala pretpostavke o ugaslom entuzijazmu u redovima naprednjačkog članstva (zadatku su se odazvali uglavnom samo funkcioneri, među kojima i više predsednika opština) već je, izgleda i u samoj funkcionerskoj populaciji, koju je stranka zadužila položajima, loše primljena vest o otkrivanju istine o njima i neka vrsta javnog stavljanja na stub srama.
O tome govori Vučićevo uznemirenje zbog „pravljenja spiskova“, iskazano nakon što su predstavnici opozicije najavili podnošenje prijava protiv napadača na demonstrante. Da situacija nije ovoliko mučna i opasna, moglo bi čak biti zabavno gledati koliko ga je zabolela činjenica da se javno sramoćenje, kao jedna od bitnih poluga njegove vladavine, sada vraća pošiljaocu – s tim što je razlika između pravljenja spiska nasilnika i medijskog čerečenja političkih protivnika zasnovanog uglavnom na izmišljotinama, kojim se koriste naprednjaci, velika makar koliko i njihova potreba da sačuvaju vlast.
Otkako je došao na vlast Vučić je posebnu pažnju posvećivao uništavanju opozicije i uspevalo mu je: naročito je voleo da se hvali posedovanjem informacija o opozicionim planovima, o čemu je govorio i nakon prvog beogradskog protesta zbog pada nadstrešnice. I to mu se vratilo – ne samo da su Lokalnom frontu iz Kraljeva iz redova samog SNS-a dostavljeni spiskovi članstva, sigurnih glasova ali i onih koji ne podržavaju naprednjake, sa uključenim podacima o ličnosti, već je morao da reaguje i na otkriće Marinike Tepić, koje očigledno predstavlja još jedan dokaz o curenju informacija iz poljuljanih naprednjačkih redova.
Snimak na kome se čuje kako potpredsednik Skupštine Vojvodine Damir Zobenica daje zadatak SNS aktivistima da izazovu incidente i vređaju opozicione lidere na lokacijama koje su planirane za blokadu u Novom Sadu 29. novembra, doveo je Vučića u situaciju da demantuje samog sebe: prvo je tvrdio da je snimak kreiran uz pomoć veštačke inteligencije, da bi, potom, morao da pribegne metodu „pa šta“, tvrdi da „ne razume smisao snimka sa Zobenicom“ i objašnjava da svi imaju pravo na organizovan dolazak. Pride je, iako pravnik po obrazovanju, opravdao nasilan prolazak automobilom kroz masu ljudi, dajući, praktično, dozvolu za buduće slične akte nasilja.
Ostala je samo sila
Ako želi da sačuva vlast, Vučić zapravo i nema mnogo opcija sem da nastavi obračun sa svim neposlušnim „elementima“ i učini sve da spreči osipanje onog dela društva na čiju podršku se oslanja – bilo zahvaljujući interesnim vezama, bilo zbog toga što te ljude drži u propagandnoj okupaciji. Bilo šta konstruktivno i u opštem interesu – od otvaranja medija, popuštanja kontrole nad institucijama do formiranja prelazne vlade i pripremanja izbora pod fer uslovima, za vlast ogrezlu u korupciji, značilo bi početak brzog pada.
Bilo šta konstruktivno i u opštem interesu – od otvaranja medija, popuštanja kontrole nad institucijama do formiranja prelazne vlade i pripremanja izbora pod fer uslovima, za vlast ogrezlu u korupciji, značilo bi početak brzog pada
Zato je jasno da će nastaviti da radi isto što i do sada – da se obraća isključivo svojim pristalicama i da im nudi sebe u ogromnim količinama, jer je to jedino što ima. Nikakvih „puštanja niz vodu“ ne može biti, osim u eventualnim slučajevima jasnog dodeljivanja „zlatnog padobrana“, tako da svakom, i najmanjem deliću koruptivne piramide bude jasno da će i on biti zaštićen, jer bi, u suprotnom, cela konstrukcija bila ugrožena.
Nastaviće i da nas bombarduje sve neverovatnijim rezultatima „istraživanja“ koje je samo on video – pa bi, tako, nakon morbidne tvrdnje da mu je rejting posle tragedije porastao i navoda da građani kao jedan od glavnih problema navode nasilne proteste, mogao da nam složi i neku priču o masovnim zahtevima da bude proglašen za doživotnog predsednika. Ili da otkrije Jetija u Pionirskom parku, svejedno.
Ne bi bilo veliko iznenađenje da, nakon subotnjeg skupa sa naprednjačkom omladinom, pokuša da narastajući bunt mladih potkupi nekom novom finansijskom ponudom. Mogao bi i da najavi izgradnju svemirske stanice ili srpske silicijumske doline, bilo šta, dok, istovremeno, bude nastavljao da radi na širenju straha novim pokaznim hapšenjima ili predlozima restriktivnih zakona kroz usta Aleksandra Vulina ili nekog sličnog. Kupovaće vreme do novogodišnjih praznika i nadati se da će do tada sve nekako da se smiri, pratiće istraživanja javnog mnjenja i na osnovu njih prilagođavati poruke, sklapaće nove štetne dogovore ispod žita, zataškavati nove nadstrešnice (na rekonstruisanoj železničkoj stanici u Ćupriji u utorak je pao plafon, srećom, bez žrtava)…
Dovoljno je politički iskusan da zna da njegova vladavina, osim što uništava zemlju i građane, neminovno postaje problem za mnoge od milionera za koje sam kaže da im je omogućio da se obogate. I biće sve svesniji da, koliko god se nadao geostrateškim promenama koje mu idu u prilog, ono na šta zaista može da računa jesu instrumenti brutalne propagande, koju već primenjuje i brutalne sile, za koju se još nije odlučio. Možda samo zato što se plaši bumerang efekta.
