Znamo šta sledi, već je viđeno: zatrpavanje, zataškavanje, relativizacija odgovornosti, skretanje pažnje, spinovanje, zastrašivanje, besomučna propaganda, potkupljivanje novim tranšama našeg novca, novim obećanjima…
I tako sve dok tragična smrt 14 ljudi i borba za život njih još troje, unakaženih padom neodgovorno tretirane nadstrešnice novosadske železničke stanice, ne postanu samo privatni problem porodica, korisnih za razne zloupotrebe.
Čak i to je već viđeno: zar nije slikanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića pored grobova dvoje dece i njihovog dede, tokom obeležavanja „prve subote“ nakon pogibije, tradicionalno rezervisane za najbližu rodbinu, zapravo, sasvim logičan potez nakon dovođenja očeva poginulih u masakru u Duboni na prošlogodišnji predizborni skup SNS-a?
Moglo bi se, ipak, ispostaviti da nije baš sve isto kao u slučajevima dosadašnjih zataškanih tragedija, za koje niko nije odgovarao, koliko god Ana Brnabić pokušavala da nas uveri u suprotno. Ali se razlike koje postoje neće ispoljiti same od sebe, naročito kad se vešto zataškavaju.
Poruke naprednjacima
A razliku ne čini samo (zakasnela) ostavka jednog ministra, Gorana Vesića i najava novih sličnih poteza – koji, uprkos porukama sa Glavnog odbora SNS-a, čak i ne moraju da se dese, ukoliko pritisak javnosti počne da jenjava.
Novosadska tragedija poremetila je, međutim, same temelje konstrukcije na kojoj počiva kult ličnosti Aleksandra Vučića: na priču o velikom „graditelju“ koji menja Srbiju, sada se lepi zlokobno podsećanje na fušeraj koji ubija, a uglavnom očajan kvalitet naprednjačkih radova postaje uočljiv i mnogima od onih koji radije ne vide očigledno.
Najviše se to, naravno, oseća u direktno pogođenom Novom Sadu – toliko da je bio neophodan Vučićev hitan izlazak iz uloge predsednika svih građana i noćni dolazak u sedište stranke u Novom Sadu da, okružen sa nekoliko redova telohranitelja, ohrabri sopstvene pristalice i uveri ih da naprednjačka kula nije počela da se ruši.
Novosadska tragedija poremetila je temelje konstrukcije na kojoj počiva kult ličnosti Aleksandra Vučića: na priču o velikom „graditelju“ sada se lepi zlokobno podsećanje na fušeraj koji ubija
Ista poruka, samo sa širim planiranim dometom, odaslata je, potom, sa hitne sednice Glavnog odbora SNS-a: stranka je jaka, članstvo je od nje mnogo dobilo, toliko da je potrebno čak i upozorenje o neophodnosti obuzdavanja potrebe da se bogatstvo javno prikaže („Bobane, odvratne su ti slike iz Dubrovnika“).
Vučić, naime, dobro zna ono što drugi često zaboravljaju, iako se lepo videlo na kontramitingu SNS 26. maja prošle godine: ne samo da ni uz izuzetno jake pritiske tada nije uspeo da iz cele Srbije u Beograd dovede ni približno onoliko ljudi koliko se samoinicijativno okupljalo u protestima podstaknutim masakrima u „Ribnikaru“, Duboni i Malom Orašju, već je dobar deo putnika naprednjačkih autobusa tada zapucao preko Brankovog mosta ka parkinzima znatno pre nego što im se predsednik obratio. Slika je bila upečatljiva, a pouka jasna – značajan deo njegovih glasačkih pristalica spreman je da mu, na uverljiv znak slabosti, okrene leđa.
Represija i podmetačine
Zato ojačavanje stranačke mašinerije nije moglo da čeka završetak akcije gašenja besa koji je preplavio čak i tradicionalno mirne Novosađane. A možda, čak, nije bilo ni naročite potrebe: metode delovanja u slučaju bunta vlast je proverila bezbroj puta, samo ih je valjalo prilagoditi konkretnom povodu i pojačati intenzitet.
Posezanje za represijom i raznim oblicima podmetačina moglo se, zato, očekivati i pre početka novosadskog mitinga prošle srede, kada je tihi gnev verovatno najvećeg broja ikada okupljenih građana u tom gradu, ostao u senci tročasovnog iživljavanja nad Gradskom kućom u kome su, kako se sumnja, učestvovali prvenstveno „ubačeni elementi“, navijačkog i drugog sličnog porekla.
Nesnađenost opozicije, ali i nerealna očekivanja i slaba politička pismenost građana deluju kao idealan koktel za anesteziranje otpora
Osim od batinaških grupa i drugih tradicionalnih pomagača raspoređenih po medijima i institucijama, pomoć u izlasku iz krize naprednjacima, međutim, stiže i iz naizgled neočekivanog pravca: nedopustiva nesnađenost opozicije, ali i nerealna očekivanja i slaba politička pismenost građana deluju kao idealan koktel za anesteziranje otpora.
Kritikovana zbog toga što za novosadski protest nije obezbedila redarsku službu, opozicija je za beogradski skup taj propust ispravila, ali je zato uspela da pošalje gomilu zbunjujućih poruka koje je teško i prepričati, a kamoli razumeti: od pomeranja datuma zakazivanja skupa sa prvobitno odabrane srede na ponedeljak (verovatno pod uticajem gunđanja na društvenim mrežama), preko davanja novog roka za ispunjavanje zahteva koji su u Novom Sadu već bili oročeni i ništa se nije desilo, do planirane predaje zahteva ne zna se kome u zgradi za koju se, međutim, zna da je prazna (Predsedništvo u prazničnom danu). O javnim sukobima (Miran Pogačar – beogradske stranke, Aleksandar Jovanović Ćuta – SSP) da ne govorimo.
Radikalizacija
Istovremeno, društvene mreže preplavili su zahtevi za radikalizaciju protesta, bez jasne ideje šta bi to moglo da znači. Upad u neku zgradu i onda šta? Opkoljavanje neke zgrade (Predsedništvo, Vlada) i čekanje da njen stanar/stanari urade šta? Postide se i povuku se? Možda uz prethodni „prelazak policije na stranu naroda“? I sve to uprkos činjenici da nema ni nagoveštaja objedinjavanja bezbroj pojedinačnih protesta (od prosvetara do poljoprivrednika) u jedinstvenu snagu koja bi zahtevala promene, a ideje o generalnom štrajku i drugim oblicima građanskog otpora činilo realnim.
I uoči Petog oktobra provladini mediji satanizovali su opoziciju, ali nije postojalo uverenje (iluzija) javnosti da su političke promene moguće bez političkih partija
Nije bilo previše davno, ali izgleda da je potrebno i podsećanje da ni 5. oktobra 2000. vlast Slobodana Miloševića, u kojoj je učestvovao i Aleksandar Vučić u svojoj prirodnoj, radikalskoj koži, nije pala u jednom danu, zbog masovnog građanskog protesta. Desilo se to na izborima, a građani su „samo“ na ulicama branili pobedu ujedinjene opozicije. Činjenica da policija i vojska nisu upotrebljene za odbranu crveno-crne vladajuće koalicije bila je, takođe, posledica izbornim rezultatom potvrđene promene odnosa snaga. O postojanju međunarodne podrške izbornom pobedniku da ne govorimo.
Sve to, naravno, ne znači da su protesti potpuno besmisleni onda kad nema izborne pobede koju valja braniti na ulici ili kad broj okupljenih ne odgovara očekivanjima, kao što se desilo u ponedeljak u Beogradu. Protesti su deo široke slagalice poteza koji mogu dovesti do željenog rezultata, njima se vrši pritisak, širi se svest o postojećem problemu, iskazuje solidarnost, osnažuje volja, pojačava poruka…
Čak i protesti održavani poslednjih godina, iako u momentima očajanja kritičkog dela javnosti, kakav je današnji, deluju kao potpuno promašeni, doneli su neke rezultate, koje je uredno popisao i prokomentarisao Aleksandar Ivković, urednik na portalu European Western Balkans: od 2020. do danas, protesti su, navodi, doveli do ukidanja policijskog časa, odlaganja projekta Jadar bar nekoliko godina, ostavke Branka Ružića (posredno), ostavke Gorana Vesića (posredno), značajnih parlamentarnih ustupaka opoziciji u maju 2023. (poništeni kad je vlast došla do vazduha), raspisivanja novih izbora u Beogradu 2024. (opozicija se tu raspala, ali to je već druga priča), a vlast je prinuđena i da se povuče nekoliko koraka unazad u promociji projekta Jadar 2024. (šta će dalje biti sa tim, naročito sada, videćemo).
„Neko će reći da je lista postignuća preskromna, ja bih rekao da je uglavnom realna. Možda je uz neku bolju strategiju moglo da se postigne nešto više, ali ne značajno više. Protesti pre 2020. su se manje-više svodili na zahtev ‘Vučiću, odlazi’ što je, naravno, bilo nerealno“, smatra Ivković. Ljudi su, dodaje, nezadovoljni zato što svaki put očekuju novi 5. oktobar, što je događaj koji se dešava jednom u generaciji.
Antipartizam
Kad smo kod fascinacije Petim oktobrom, valjalo bi imati u vidu još nešto: iako su provladini mediji i tada satanizovali opoziciju, nije postojalo uverenje (iluzija) javnosti da su političke promene moguće bez političkih partija. Tu „grešku“ ispravili su propagandisti i botovi sadašnje vlasti, radeći na širenju antipartizma – kome je i opozicija dala ogroman doprinos svojim pogrešnim odlukama, nedoslednošću, samoživošću, nedostatkom vizije i hrabrosti, atomiziranjem koje se nastavlja. Rezultat je masovni stav „nećemo političare“ (sa nastavkom „svi su isti“) i posledično povlačenje opozicije u drugi plan.
Sve to moralo bi da se promeni jasnom reformom opozicije, nakon čega bi proces vraćanja poverenja u partije mogao da počne. A tek tada biće moguće raditi na objedinjavanju svih društvenih snaga, u koje spadaju razni pokreti, sindikati, profesionalna udruženja – što je preduslov za promenu vlasti za čiji dobar deo pripadnika bi gubitak funkcije mogao biti put ka gubitku slobode.
Do tada, sve će biti isto. Možda će se i održati skupštinska sednica, što će biti inicijativa opozicije u slučaju neispunjavanja zahteva iznetih na protestu (ostavke premijera Miloša Vučevića i gradonačelnika Novog Sada Milana Đurića, krivična odgovornost za pad nadstrešnice, objavljivanje svih tajnih ugovora o rekonstrukciji stanice i vanredna kontrola svih infrastrukturnih projekata započetih ili rađenih u poslednjih deset godina). Jasno je, međutim, da skupštinska rasprava u postojećim uslovima ne može doneti suštinsku promenu, baš kao što promenu neće značiti ni zamena jednog podobnog funkcionera drugim istim takvim.
Vučić će, zato, nastaviti da seiri („dobro sam procenio da će protest biti neuspešan, nek se koncentrišu i ponude planove i programe“), javnost će se dodatno naljutiti i razočarati u opoziciju, a Srbija će se suočavati sa novim katastrofama, kao neizbežnim posledicama korupcije, bahatosti i nestručnosti koja je postala pravilo. Novosadske žrtve oplakivaće porodice, isto kao i one koje tek slede.
