Skoro da nema veće nevolje u današnjoj srpskoj jezičkoj praksi od utvrđivanja značenja fraze „baviti se politikom“. U prvom, i čini se dominantnom značenju, ona podrazumeva „bavljenje stranačkom (dnevnom) politikom“. To značenje favorizuju predstavnici vladajuće stranke i njihovi propagandni mediji. Recimo, kada su se prošlogodišnji majski protesti omasovili, ključna negativna poruka koju su tabloidi slali u vezi s njima bila je: to nisu građanski, već politički protesti! Ono što se implicitno poručivalo jeste da je protest građanski sve dok ga ne organizuju i u njemu ne učestvuju predstavnici političkih partija, a čim se oni pojave, protest, postajući politički, nužno prerasta i u stranački. Ista poruka se šalje i u izmenjenom kontekstu u kojem pojedinci, koji nisu stranački angažovani i ne učestvuju u dnevnoj politici, iznose određene političke tvrdnje i kritike. Tada im se, po pravilu, spočitava da to ne mogu da rade kibicerski, sa strane. Kada je, na primer, Zoran Drakulić, sa mesta predsednika Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“ nedavno izjavio da Srbija neće imati nikakvu ekonomsku korist od kopanja litijuma, odgovorio mu je ministar unutrašnje i spoljne trgovine, Tomislav Momirović, sledećim rečima: „Ne postoji nijedno zakonsko ograničenje da se kroz Klub ‘Privrednik’ aktivno uključite u politički život Srbije. Legitimno je da, ukoliko imate tu ambiciju, uđete u političku borbu, izađete na izbore i pokušate da pridobijete poverenje naroda i preuzmete vlast u Srbiji.“
Velika je obmana i podmetačina ovog režima da se politikom čovek može baviti isključivo u svojstvu aktivnog činioca partijske i izborne utakmice. Naprotiv, svaki vid javnog angažmana jeste bavljenje politikom
Velika je obmana i podmetačina ovog režima da se politikom čovek može baviti isključivo u svojstvu aktivnog činioca partijske i izborne utakmice. Naprotiv, svaki vid javnog angažmana jeste bavljenje politikom. Potpis na onlajn peticiji bavljenje je politikom. Javna objava ili komentar na društvenim mrežama bavljenje je politikom. Prisustvo na skupu ili demonstracijama bavljenje je politikom. Učešće u protestnoj manifestaciji bavljenje je politikom. Volontiranje u dobrotvornim i humanitarnim akcijama bavljenje je politikom. Članstvo u kakvom udruženju građana bavljenje je politikom. Sindikalni aktivizam bavljenje je politikom. Čin građanske neposlušnosti – poput blokade saobraćajnice – tek je to bavljenje politikom! Ne samo da nema ničeg problematičnog u takvom bavljenju politikom, već bez tih vidova građanskog aktivizma nema ni istinske demokratije. O tome je još u prvoj polovini 19. veka pisao Aleksis de Tokvil, uverljivo pokazajući da je to jedan od stubova američke demokratije.
„Društvo bez političara“
Ako se građani politikom mogu baviti i mimo političkih partija, da li to znači da su nam stranke nepotrebne? Nezadovoljstvo vladajućom partijom u Srbiji i razočaranost u dostupnu alternativu na opozicionoj sceni neretko sugeriše i takvo rezonovanje. Tako se na sajtu jedne novostvorene organizacije kao primarni cilj delovanja navodi „društvo bez političara“. Pažljivim pregledom sajta, posetilac, međutim, shvata da organizacija ima svoj politički i ekonomski program, da se zalaže za neke vrlo konkretne zakonske mere, te da ju je, stoga, teško ne videti kao političku organizaciju. Ono što je, ipak, izdvaja od drugih jeste opredeljenost za direktnu demokratiju: „Država će se kontrolisati preko direktne demokratije. Profesionalnih političara nećemo imati. Građani direktno odlučuju o svim važnim društvenim pitanjima.“
Koliko god možda bila plemenita, ta ideja je naivna i, otuda, utopistička. Nemali broj građana, najpre, nije voljan ni da u periodičnim razmacima prošeta do svog izbornog mesta i glasa, o čemu svedoče podaci o izlaznosti (čak i pod pretpostavkom da je Jedinstveni birački spisak „prenaduvan“, realna prosečna izlaznost teško da je veća od 75 odsto). Nadalje, kada su 2022. na ustavnom referendumu i imali priliku da se neposredno izjasne o tako važnoj promeni pravno-političkog sistema, kao što je reforma pravosuđa, građani Srbije su pokazali malu zainteresovanost da odluku uzmu u svoje ruke. Tako je, prema zvaničnim podacima, izlaznost bila najniža od ponovnog uvođenja parlamentarizma 1990. godine, svega 30 odsto upisanih birača. To nas, najzad, dovodi do zaključka da savremenih demokratija nema i ne može biti bez organizovanih političkih aktera – stranaka, pokreta, grupa građana – i bez predstavničke demokratije. Još polovinom 18. veka, Ruso je sa žaljenjem konstatovao da „ogromnost država“, kao i „oživljavanje privatnih interesa“, te posledično „slabljenje ljubavi prema otadžbini“, upućuju na nužno zlo – predstavničku demokratiju. Taj se točak istorije u skorije vreme neće okrenuti.
Da li smo, onda, od Rusoa naovamo osuđeni na profesionalne političare koji bavljenje politikom ne doživljavaju kao borbu za javnu stvar i opšte dobro, već kao poligon za namirenje privatnih interesa i lično bogaćenje? Da li, još šire gledano, bavljenje stranačkom politikom podrazumeva ikakve etičke obzire? Često se, u tom pogledu, navodi Đinđićeva kontroverzna izjava da „ko hoće da govori o moralu“ u vezi s bavljenjem politikom, „neka ide u crkvu“. Kao radikalan antipod toj, tobož makijavelističkoj tezi, na sajtu Nove srpske političke misli se ponosno ističe moto: „Kome je do morala u politici, neka ide u NSPM.“
„Ja se ne bavim politikom“
Čini se da je izgovarajući rečenicu, „ja se ne bavim politikom“, nemali broj građana Srbije uveren da time šalje jasnu poruku da se ne bavi nekim prljavim i nečasnim rabotama koje su svojstvene profesionalnim političarima. Stvari su, međutim, daleko od tako uprošćene, crno-bele postavke. Niti je politika kao umeće kompromisa i mogućeg – na šta je Đinđić prevashodno upućivao svojom izjavom – lišena bilo kakvih etičkih skrupula, niti je u postupanju u zamršenim političkim prilikama svagda moguće i opravdano voditi se najvišim moralnim idealima – u šta nas uverava uredništvo NSPM. Etičnosti u dnevnoj politici – čija je jasna manifestacija briga za javno dobro, a ne za ličnu dobit ili partikularni interes – biće taman toliko koliko se dato društvo i njegove institucije za to postaraju. Pa tako, ukoliko mediji, a pogotovo javni servis, ne služe tome da otkrivaju nedopušteno postupanje političara, prvenstveno onih na vlasti, i o tome ne izveštavaju građane, ako se Agencija za sprečavanje korupcije ne bavi svojom zakonskom obavezom da skrupulozno predupređuje da se u bavljenju politikom „javni interes ne podredi privatnom“, ako se oni koji se bave politikom preko noći enormno i vidno obogate, a poreska uprava ne pokreće postupak prema Zakonu o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu, ako umesto krivičnopravnog gonjenja, tužilaštvo podupire nekažnjivost nosilaca vlasti, vodeći se zloglasnom krilaticom da „svaki predmet ima svoje vreme“ – onda je malo verovatno da će i sami građani takvo duboko neetično i protivzakonito bavljenje politikom kažnjavati u izbornom procesu. I onda nikoga ne treba da čudi što fraza „baviti se (profesionalno) politikom“ postaje sinonim za bavljenje nečasnim radnjama.
* * *
ProGlas se od trenutka svog javnog angažovanja – a tome je ovih dana puna godina – suočio sa svim gorenavedenim nijansama značenja fraze „baviti se politikom“ u današnjoj Srbiji. Najpre nam je predočeno da jedna takva inicijativa javnih ličnosti i intelektualaca ima šanse na uspeh upravo zato što nije reč o profesionalnim političarima; naša inicijalna misija borbe za sistemske promene je u uslovima raspisanih izbora brzo u javnosti svedena na preusku perspektivu go to vote kampanje, koja je čak u funkciji određene stranačke opcije; nakon fijaska opozicije na junskim „izborima“, ProGlasu se prebacivalo da, umesto što docira sa strane, treba da preuzme odgovornost i preraste u političku partiju, itd.
Stranke, pokreti, grupe građana – nezaobilazni su činilac savremene demokratije. Bez njihovog izbornog uspeha je, naprosto, nemoguć prvi korak u demontaži ovog naopakog režima
ProGlas se od svog osnivanja aktivno bavi politikom. To čini na način da afirmiše upravo ona značenja bavljenja politikom koja su od neprocenjivog značaja za normalno funkcionisanje jedne demokratije. ProGlas, najpre, ohrabruje građane na aktivizam i javni angažman, jer je njihovo postojano i predano učešće u političkom životu neophodno za demokratski oporavak Srbije. Tako šalje jasnu poruku da se građani mogu baviti politikom, čak i kada nisu stranački angažovani. S druge strane, ProGlas je sve vreme isticao i da su organizovani politički subjekti – stranke, pokreti, grupe građana – nezaobilazni činilac savremene demokratije. Bez njihovog izbornog uspeha je, naprosto, nemoguć prvi korak u demontaži ovog naopakog režima. ProGlas je to uvažavanje stranačkog bavljenja politikom demonstrirao pokušajem da, nakon pokradenih decembarskih izbora, okupi sve opozicione političke partije u jedinstven front borbe za što bolje izborne uslove. Sada to čini nastojanjem da pod kapom jednog saveza okupi što je moguće veći broj lokalnih grupa građana i organizacija koje su se širom Srbije potvrdile kao najkredibilnija opozicija ovom režimu. Naši dosadašnji susreti sa tim ljudima uverili su nas da među njima ima vrlo talentovanih političara, koji mogu predstavljati istinsko osveženje na političkoj sceni Srbije. Šira javnost, otuda, treba da se upozna sa tim novim licima srpske politike, istovremeno od njih zahtevajući da snažno afirmišu ono minimalno etičko značenje bavljenja politikom koje u središte stavlja borbu za opšte dobro i javni interes. Jer, bez takve politike ne može biti sistemskog pretemeljenja Srbije.
