Život i priključenija, odnosno naše kolektivno iskustvo i traume u poslednje tri i po decenije i odabrana pozicija političkog sociologa – nekoga ko se i profesionalno bavi dinamikom i razlozima političkih i širih društvenih promena, doveli su me do uverenja da se radi o četiri grupe faktora koji o(ne)mogućuju promene. Ključno pitanje je i da li se onda, na osnovu njih, može napraviti neka vrsta „mustre za revolucije“?
Fabrikovanje pokornosti
Prvu, uokvirujuću odrednicu čini odgovor na pitanje u kakvoj to Srbiji (i svetu) živimo – konkretno kakva je priroda režima u Srbiji i šta su poluge njegove moći? Poluge koje onda treba neutralizovati i/ili preuzeti. Režim je uzurpirao sve, od aparata prinude do režima upravljanja medijima i pažnjom – ima kontrolu nad poslovima, parama i publicitetom. On opstaje na fabrikovanom osećaju straha i pokornosti, na donjoj, i pohlepe i zavisnosti na drugoj, gornjoj strani socijalne piramide. On se dakle ne može promeniti parcijalnim promenama ekipe na vlasti, on zahteva sistemsku i strukturalnu promenu režima.
Sveprisutni vođa vlada kombinovanjem strahova i obećanja i drži nas u stanju političkog nepunoletstva širenjem uverenja da se on do zadnjeg atoma snage bori za naše interese koje on bolje razume od nas samih
Njegovi oponenti i izazivači moraju stvoriti uverenje da su sposobni da realizuju celovit projekat promena – od vladavine prava i borbe protiv već kriminalizovane, sistemske korupcije, preko temeljnih reformi izbornog i političkog sistema do alternativnog modela ekonomskih, poreskih i socijalnih politika. Dugo već traje pad u režim od klijentelističkih mreža zarobljene države, režim u kome je nestala i tanka opna koja razdvaja državni aparat i službe od partijskog aparata i interesa, režim koji svoju suštinu ima u uzurpatorskom položaju sveprisutnog vođe. Vođe koji vlada kombinovanjem strahova i obećanja i koji nas drži u stanju političkog nepunoletstva širenjem uverenja da se on do zadnjeg atoma snage bori za naše interese koje on bolje razume od nas samih. Za demontiranje takvog režima nema palijativnih lekova.
Druga velika tema su, logično, oaze otpora koje treba uvezati i mobilisati. Pitanje je da li postoje? A reč je o robusnom civilnom društvu, uključujući autonomne medije, sindikate i inicijative poput ProGlasa i odgovarajući, dovoljno širok i bar taktički efektivan, koalicioni opozicioni politički kišobran. Bitna je zapravo priroda zahteva koji se uspostavljaju, ali i poverenje u aktere, nosioce promena. Šta, recimo, sa opozicijom koja ne ume ni da dobijene izborne bitke pretvori u održivu vlast, saplićući se o sopstvene razlike a svesna da je samo usaglašena jedinstvena strategija i ponuda moguće rešenje? Rasipa li se i naš osećaj sopstvenog prkosa, nade i samodostojanstva, odnosno prezira i otpora prema drugoj strani?
Šamar i opozicija
Pokradeni izbori kao neka vrsta šamara u lice, nakon poslovičnog (post)izbornog opozicionog nejedinstva, nemaju (sami) više snagu pokretača bunta. Demokratija jeste važna, ali se „ona ne maže na hleb“. Snagu dovoljnog razloga nemaju više ni otpor nasilju, primitivizmu i već kriminalizovanoj visokonaponskoj korupciji koja razjeda državu i društvo. Kako, recimo, zaustaviti koruptivni pir oko preraspodele plena u poslovima vrednim dvadesetak milijardi evra unutar „kvantnog skoka u budućnost“ najavljenog do 2027? Prekid omerte, zavere ćutanja u epizodi Šapić protiv Vesića je, po mom mišljenju, signal da je sukob oko raspodele dobiti unutar vrha klijentelske hidre već počeo. I da ga može primiriti samo autoritet „neprikosnovenog“, odnosno rizik da se može izgubiti pozicija miljenika vlasti. Naravno i dovoljnost veličine plena, uvećanog i konverzijom iz prava korišćenja u pravo vlasništva nad zemljištem, recimo. Kao i smanjeni rizik od poslovnog gubitka kroz leks specijalise i direktne pogodbe, koji nas lišavaju konkurencije. O mehanizmima i akterima rasipanja javnih resursa govori i protivzakonito držanje direktora velikih javnih sistema u v. d. stanju, odnosno držanja na kratkoj uzici koje omogućuje bespogovornu poslušnost.
Prekid zavere ćutanja u epizodi Šapić protiv Vesića je signal da je sukob oko raspodele dobiti unutar vrha klijentelske hidre već počeo
Sindikalni i širi ekonomski i socijalni protesti mogu imati snagu okidača samo ako se radnici i penzioneri „bezobrazno razmaze“ i prestanu da se zadovoljavaju onim što nam je „Vučić dao“. Režim treba usloviti njegovim sopstvenim neispunjenim obećanjima o rastu i blagostanju i pozivom na uspešnije prakse i u zemljama u okruženju sa kojima se još možemo porediti. Može li, recimo, ključni argument da bude ostvarenje sindikalnog zahteva da unižavajuća minimalna zarada stigne i prestigne ni preživljavajuću minimalnu potrošačku korpu, te da njihovo poređenje bude sa obećanom minimalnom i prosečnom zaradom u „zlatnoj“ 2027. godini?
Ili će kap koja će preliti čašu biti upravo odigrana prevarna igra sa ponovo aktuelizovanim iskopavanjem litijuma i na njemu obećani „kvantni skok“, odnosno „prilika koju ne smemo propustiti“ i po cenu potencijalnih ekoloških razaranja?
Ekološki protesti su možda i najvidljiviji, aktuelni primer u prilog tezi da i relativno uspešni protesti moraju prerasti u objedinjavajući pokret za promene koji onda nudi i rešenja i predstavlja platformu za objedinjavanje i artikulisanje brojnih nezadovoljstava.
Licemerje Evrope
Treća pretpostavka je (ne)postojanje imitativnog „uzor“ modela koji kao strateški cilj želimo da sledimo i koji ujedno odgovara na pitanje u kakvoj bismo Srbiji želeli da živimo. Je li to negda obećani Miloševićev švedski socijalizam, odnosno postoktobarska demokratija i evropske vrednosti? Je li problem danas i to što EU kao uzor gubi na poželjnosti i time što nam i poslednjim sporazumom o strateškoj energetskoj i sirovinskoj saradnji, pokazuje svе svoje licemerje i dominacju sopstvenog geostrateškog interesa nad proklamovanom demokratijom i vladavinom prava? Srbiji ne treba neokolonijalni status ni u odnosu na EU kao svoju odabranu spoljnopolitičku destinaciju, što opet znači da se alternativna razvojna strategija ne može temeljiti na copy paste strategiji evropskog modela, koji i sam prolazi kroz evidentnu krizu.
Između superbogatih i despotija
To nas dovodi i do četvrtog faktora – uloge spoljnjeg, kriznog okruženja i podrške. Širenje uverenja da se, recimo, imperijalni ratovi za premoć ne mogu izbeći, da je izbor između vladavine internacionale superbogatih, kolektivnog političkog Zapada i novih despotija jedne Kine i Rusije jedini mogući izbor, da u odnosu na kapacitet lidera u zemljama postdemokratije i politike koje vode, nama i nije tako loše, doprinosi dominaciji rezonovanja da nigde nije bitno drugačije.
Sindikalni i širi ekonomski i socijalni protesti mogu imati snagu okidača samo ako se radnici i penzioneri „bezobrazno razmaze“ i prestanu da sе zadovoljavaju onim što nam je „Vučić dao“
Jesu li uopšte mogući prostori izbora i strateške autonomije u poluperiferijskim zemljama na granici imperija? Ili se samo treba sakriti dok se oluje ne smire, pod skutom svevidećeg vođe. Imamo li, recimo, svest da alternativa može biti socijalno inkluzivnija i participativnija demokratija, odnosno ono što Toma Piketi naziva federalnim, participativnim i ekološkim socijalizmom?
Ako nam ništa od iznetih razloga za pobunu nije razlog da se uspravimo, onda smo zaslužili život koji životarimo.
O samim ciljanim praktičnim promenama u poljima društva i politike, koje onda treba i objediniti u celovitu strategiju promena, u nekim narednim tekstovima.
