Aleksandru Vučiću je pošlo za rukom da reši tek jednu stranu Rubikove kocke. Naime, on je praktično u istom momentu zadovoljnim u Parizu ostavio Emanuela Makrona, ali je zato u Moskvi ozbiljno zabrinuo Vladimira Putina. Do te mere da je ruska Gazeta posetu srpskog predsednika Francuskoj nazvala političkim samoubistvom. A toga do sada nije bilo.
U ciklusu dugom više od decenije, srpski predsednik je bio aboliran od političke prošlosti, pa je mogao da zahvati široko, ali ne i previše duboko. Tako je prolazio kod svih, konstantno im podižući očekivanja. Na Zapadu je Briselskim sporazumom učvrstio uverenje da će učiniti baš ono što je obećao, u Moskvi je probudio nadu odbijajući da se pridruži zemljama koje su Rusiji uvele sankcije, kod građana Srbije održavao je iluziju da se Srbija nekuda kreće, makar to bio i istorijski rikverc.
Sada, nakon posete Francuskoj, ta lagodnija faza njegove vladavine je završena. Ne zato što se Vučić više ne divi Putinovom modelu vladavine, već zbog duboke svesti da njegov opstanak na vlasti zavisi od moćnog evropskog zaštitnika, kakav je do onomad bila nemačka kancelarka Angela Merkel. Odlazak svemoćne mutti i dolazak Šolcove administracije, ostavio je Vučića na brisanom prostoru. Odjednom stabilokratija više nije bila karta koja garantuje dalje bitisanje na vlasti.
Vučićeva Luj Viton torba puna problema
Naravno, sve ono što se dogodilo u Parizu reflektovaće se na Srbiju, čija vlast poslednjih meseci ne pita za cenu, kupujući stabilnost na dane, čak i sate. I to doslovno. Otuda je Vučić rešio da spiska tri milijarde dolara na francuske avione rafal, ponovo otvorio priču u atomskoj energiji, letećim automobilima, kulturnoj saradnji… Svet to, uključujući i očekivanje Makrona da odgovorni za napad u Banjskoj budu privedeni pravdi, upakovano mu je u Luj Viton torbu koju građani Srbije ni sa obećanom prosečnom platom od 1.400 evra neće moći da priušte ni famozne 2027. godine. Čak i ako modni gigant zaista otvori radnju u Beogradu. Dakle, Vučićeva torba je napunjena sa toliko robe da je neko pomalo cinično, ali i duhovito, primetio da se predsednik iz Pariza vratio kao „Aca Francuz“.
Sad, da li je „francuski ključ“ za Vučićevo držanje na kratkom lancu sadržaj Skaj aplikacije, koja je mesto gde su pohranjene najveće i najprljavije tajne ovog režima – tog komplota ovdašnjih vlastodržaca, pandura i istaknutih članova podzemlja, znaju Vučić i Makron. Ali da su neki od Vučićevih najbližih saradnika deo te prepiske više i nije neka tajna. Opet, s druge strane, moguće je da je srpski predsednik našim parama u Parizu kupio kartu za bar još jedan đir uništavanja Srbije.
„Vučiću se mnogo toga gleda kroz prste, dok se u potpunosti ne završi priča sa Kosovom. Čini mi se da se sada fokus sve više pomera na Republiku Srpsku. Od njega se očekuje da kroti Dodika ili da mu bar ne pomaže u njegovim kalkulacijama. Osim toga, Vučić će morati da proguta najavljeni dolazak NATO bataljona u Bosnu“, kaže u izjavi za Radar Radomir Diklić, bivši ambasador Srbije u Francuskoj.
A da li će Vučić uspeti da „ukroti“ Dodika, pokazaće i odnos prema Rezoluciji o Srebrenici čiji tekst treba da bude predstavljen u Savetu bezbednosti UN 17. aprila. U međuvremenu, Dodik najavljuje da će kao odgovor na Rezoluciju, RS pokrenuti proces osamostaljenja. U prvim istupima Vučić nije pokazao mnogo državničkog takta, čak ni prema Francuskoj, koja je, interesantno, kosponzor Rezolucije postala tek nakon Vučićevog povratka iz Pariza. Postavlja se pitanje da li je predsedniku zaista još jedino preostalo poneko zaostalo radikalsko znamenje i ponešto nacionalnog kiča, nakon što je shvatio da Pariz neće zbog sopstvenih interesa postati zaštitnik interesa Srbije?
Geopolitičko lutanje od vrata od vrata
A kada već pominjemo NATO, britanski Fajnenšel tajms je, odmah nakon Vučićeve posete Francuskoj u opširnoj analizi zaključio da kupovinom rafala Srbija pravi zaokret od Rusije. „Od ruske invazije na Ukrajinu u punom obimu 2022. godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je ‘frustrirao’ evropske zvaničnike odbijanjem da se pridruži zapadnim sankcijama protiv režima Vladimira Putina, držeći Srbiju otvorenom za ruske poslove – istovremeno zadržavajući svoju kandidaturu za pridruživanje EU. Ali kako se pritisak iz Evrope i SAD povećavao, Vučić je počeo da dozvoljava isporuke municije srpske proizvodnje u Ukrajinu i da kupuje zapadno oružje, pored kineskih i ruskih sistema koje trenutno koriste srpske oružane snage“, stoji u analizi britanskog lista.
Od Vučića se očekuje da kroti Dodika ili da mu bar ne pomaže u njegovim kalkulacijama. Osim toga, Vučić će morati da proguta najavljeni dolazak NATO bataljona u Bosnu
Radomir Diklić
„Jasno je da Vučić u Makronu traži zaštitnika, budući da je Nemačka promenila odnos prema njemu, a i Šolc nema uticaj koji je imala Angela Merkel. Ali kada je reč o usklađivanju spoljne politike i odnosa prema Rusiji, nema velike razlike između Francuske i Nemačke. Makron se nije ustezao da kaže da više ne možemo da sedimo na dve stolice. Neuvođenje sankcija Rusiji je kamen u cipeli Evropske unije, uz sve razumevanje da Srbija zavisi od ruskog gasa. Moram reći da sam bio iznenađen informacijom da će Srbija kupiti rafale. Posebno nakon što smo od Rusije dobili šest MiG-ova 29. Ovaj aranžman sa Francuskom znači stratešku preorijentaciju“, ističe u izjavi za Radar Ivo Visković, nekadašnji ambasador Srbije u Nemačkoj.
S druge strane, Diklić veruje da će odnos Vučića prema Rusiji biti određen odnosima u koaliciji koju je sklopio za predstojeće izbore i podseća da među partnerima SNS-a i te kako ima zagovornika ruskih interesa. „Ne verujem da će Vučić okrenuti leđa Rusiji, tim pre što je kupovina francuskih aviona na dugom štapu i, kako čujemo, uslovljena je političkom situacijom u Srbiji, koju će Francuska pratiti. Opet, Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu i dalje dobro radi.“
Kada je reč o usklađivanju spoljne politike i odnosa prema Rusiji, nema velike razlike između Francuske i Nemačke. Makron se nije ustezao da kaže da više ne možemo da sedimo na dve stolice
Ivo Visković
Dakle, u dramatične nedelje koje mogu da uslede Srbija ulazi nespremna i sluđena. Vučić isto tako. Ta nespremnost se danas očituje u nepostojanju baze otpora u javnosti, koja bi srpskom predsedniku jasno pokazala strateški put. Sam Vučić, razume se, ne samo da nije doprineo stvaranju te baze, nego je obilato doprinosio njenom razaranju. Zato je sada osuđen da udara u dovratke velikih igrača, neurotično nesiguran koja vrata mu otvaraju mogućnost za opstanak.
Čini se da je za Vučića došao onaj trenutak da se izmeri šta je ostalo od mita o mangupu koji je uvek umeo da ukrade malo više od drugih i prevari malo bolje od ostalih. Uostalom, ne vlada on već drugu deceniju zato što je nahranio državu, niti zato što joj je doneo točak i vatru, već zato što je toliko vremena bio tačka oslonca za svaku stranu batinu koja je imala interes da premeri Srbiju.
„Makronu stabilokratija nije cilj. On želi da Francuska ostvari svoje interese na Balkanu i privoli Srbiju da se priključi spoljnoj politici EU. Zato Vučić sa njim nikada neće imati odnos kao sa Merkelovom“, zaključuje Ivo Visković.
Ali, o tom potom. Najpre mu valja da preživi Dodika, Radoičića i posebno Ruse. A to nije mala zajebancija.
