Sasvim je moguće da će ocena da su Starograđani koji su na junskim izborima podržali Marka Bastaća verovali da tako glasaju protiv naprednjačke vlasti, ostati samo logički zaključak, bez činjeničke potvrde. Ipak, da su bar neke želje stanovnika centralne beogradske opštine izneverene, priznao je doktor Dejan Žujović: on se javno izvinio zato što je jedini odbornik sa njegove liste Za zeleni Beograd doprineo opstanku Starog grada u naprednjačkim rukama. Što bi, doduše, nakon izbora Bastaća za predsednika Skupštine opštine, tek trebalo da bude potvrđeno i izborom cele opštinske uprave.
Žujović je objasnio i da ne postoji pravni način da situaciju popravi, jer je odbornik zakonski vlasnik mandata, pa je zato najavio „kaznu“ u vidu isključenja iz organizacije. To će, kaže, čekati svakoga ko se ne bude držao ranijeg dogovora prema kome saradnje sa SNS ne sme biti. Recimo – ono dvoje odbornika iste grupacije koji su na Zvezdari podržali izbor nove naprednjačke vlasti?
Postizborno preletanje je, uostalom, pojava na koju smo navikli, samo je ovog puta više šuma, stvorenog javnom svađom između opozicionih stranaka koje se međusobno optužuju da su njihovi predstavnici omogućili formiranje vlasti SNS. Čini se da je, posle svega, samim građanima ostalo da odluče kome će verovati – i to na osnovu ličnih preferencija, a ne jasnih dokaza.
Kome verovati
Recimo – da li je u pravu Zeleno-levi front kad tvrdi da su odbornici pokreta Kreni-promeni glasali za predstavnike SNS u Zemunu, o čemu jasno govori i snimak govora njihovog odbornika Milana Ljutovca za skupštinskom govornicom? Ili valja, ipak, verovati demantiju upućenom iz Kreni-promeni, sa naznakom da se o celom slučaju više neće oglašavati?
Ili, na primeru Vračara – da li je (opet) u pravu ZLF kad optužuje Narodnu stranku da je podržala SNS, ili Narodna stranka, koja demantuje navode te partije o tome šta se dešavalo na tajnom glasanju? I da li je ulazak Bojana Šurkalovića u opštinsko Veće dokaz tvrdnji ZLF-a, s obzirom na činjenicu da je Šurkalović 17. decembra bio na listi Narodne stranke za odbornike Skupštine grada i njen kandidat za poslanika, ali i tvrdnju NS da poseduje pisane dokaze da je tu partiju napustio dva dana kasnije?
Slično se desilo i u Užicu – tamo je nova, a zapravo stara, naprednjačka vlast na tajnom glasanju dobila dva „opoziciona“ glasa, koja joj, čak, nisu ni bila potrebna, jer od 67 mesta u užičkoj skupštini ionako ima većinu od 37 odbornika. Optužbe su u tom gradu pale na račun koalicije Nova DSS-Novo lice Srbije, što je predsednik lokalnog odbora Novog DSS-a, naravno, demantovao.
Nejasno je samo odakle tolika potreba da se pružanje podrške naprednjacima sakrije kad je političko preletanje u Srbiji odavno normalizovano i nekažnjeno i to na svim nivoima vlasti? Toliko da je bilo čak i proslava zbog napravljenog poteza (posle potpisivanja sporazuma SDA i SDP sa naprednjacima 2017. igralo se kolo) a preletanje celog odbora Nove Srbije u SNS nakon izbora 2016. tadašnji predsednik opštine Brus Milutin Jeličić Jutka okarakterisao je kao – preobraženje.
O tome da „izdaja“ volje birača ne mora da bude kažnjena govori i slučaj Boška Ničića čiji je pokret Zajedno za Krajinu, nakon redovnih izbora u Zaječaru aprila 2017, kolektivno preleteo u naprednjake. Koje je upravo bio izborno porazio i to nakon kampanje temeljene na „političkom obračunu“ sa tom strankom.
Razmere
Ničićev primer lepo pokazuje još nešto – da je političko preletanje pojava starija od naprednjačke Srbije, iako se sada možda čini da je to specifičnost vladavine partije koja u svojim temeljima ima upravo konvertitstvo. Naprednjaci su, podsetimo, stvoreni nakon što je ukupno 24 poslanika Srpske radikalne stranke, u periodu od 2008. do kraja 2009, napustilo tu partiju, da bi svi osim jednog (koji se pridružio Demokratskoj levici Roma) prešli u redove nove stranke.
A pomenuti Ničić, sadašnji član predsedništva SNS-a, bio je, prethodno, član Nove demokratije (ranije Liberali Srbije), Ujedinjenih regiona Srbije i Pokreta za Krajinu. Čak i više od stranaka menjao je saveznike – devedesetih je bio u koaliciji sa DEPOS-om, pa onda na listi SPS-a, pa u DOS-u, a podržao je i Tomislava Nikolića na izborima 2008.
Preletači su uvek bili posebno lojalni i samim tim korisni – više od „originalnih“ članova stranke, oni se dokazuju i iskupljuju zbog eventualnih kritičkih ispada iz vremena pre nego što su „spoznali suštinu“
Kolike su razmere političkog preletanja pokazala je CRTA u maju 2019, kada je zabeležila da su za tri godine od lokalnih izbora 2016. i konstituisanja lokalnih skupština čak 582 odbornika menjala stranački dres, čime je promenjena izborna volja građana u čak 103 opštine u Srbiji. Najčešće se, naravno prelazilo iz opozicije u vlast, a u okviru vlasti iz manjih koalicionih partnera ka vodećim strankama.
Bilo je, doduše, i prelazaka iz (centralne) vlasti u opoziciju – kao, na primer, u Šapcu i Paraćinu, u vreme dok su te dve lokalne samouprave još bile „opozicione“.
Neki „odmetnici“ su čak i zadržavali nezavisni status, dovodeći – donekle – u sumnju zaključak da se u Srbiji partijsko članstvo ne menja zbog ubeđenja, već isključivo iz interesa.
Tu su, međutim, „kapitalci“ da priču vrate na suštinu. I cinici, naravno. A oni bi rekli da je aktuelna vlast toliko „zatrpana“ preletačima da polako nastaje gužva: jedni drugima prave konkurenciju, pa su počeli čak i javno da se sukobljavaju, a ne samo zakulisno, podmetanjem preko tabloida, kao do sada.
Konkurenti
Upravo na to je pažnju skrenuo Aleksandar Šapić, gradonačelnik beogradski, nekadašnji demokrata, pa onda lider SPAS-a, kolektivno utopljenog u SNS: u dosta neobičnom nastupu, u kome je, čak, najavio mogućnost spuštanja garda prema novinarima s kojima je godinama ratovao, požalio se na dvostrukog partijskog kolegu – Gorana Vesića, takođe nekadašnjeg demokratu, koji je brže shvatio vrednost preletanja u SNS, pa se tamo lepo ukorenio, povezao i etablirao još u vreme dok je Šapić bio jedan od retkih opozicionih predsednika opština u Srbiji (konkretno, Novog Beograda).
Tvrdeći da je nekoliko godina ćutao na sve što je radio Vesić, sada ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Šapić je, uz nekoliko neprijatnih insinuacija (plaćanje novinara, „šeme“ i „kombinacije“) rekao da više neće da se „povlači pred pacovima“.
Nama je ostalo da nagađamo na šta bi sve to moglo da izađe. Da li je, možda, tačno tumačenje stranke Dragana Đilasa, kome je Šapić bio pomoćnik (u vreme dok je bio gradonačelnik Beograda) a Vesić nudio „Manifest novih demokrata“ (kad je bio predsednik DS-a)? U saopštenju Stranke slobode i pravde navodi se, naime, da Vučić veruje gradonačelnikovim optužbama na Vesićev račun i da je to pokazao odlukom da Šapić bude deo državne delegacije u Egiptu?
Ili, ipak, Vučićeva izjava da je „apsolutno nedopustivo da govorite o svojim porodičnim i unutarstranačkim problemima u javnosti“ predstavlja packu onome ko je to uradio, odnosno Šapiću?
A možda, zapravo, ponovo gledamo standardno dopušteno gloženje koje nikakav naročit ishod neće imati, jer su obe „zaraćene“ strane beskrajno odane vođi – tako da sve, zapravo, predstavlja neku vrstu zamene za ubijeni politički život? Bezopasni ventil za zaraćene koji donosi zabavu javnosti, dok i jedan i drugi nastavljaju da rade ono što inače rade – jedan vodi najveći grad, a drugi jedno od najlukrativnijih ministarstava?
Svi su dobrodošli
Preletači su, uostalom, uvek bili posebno lojalni i samim tim korisni – više od „originalnih“ članova stranke oni imaju potrebu da se dokazuju i iskupljuju zbog eventualnih kritičkih ispada iz vremena pre nego što su „spoznali suštinu“. Pokazuju to i bezgraničnim ulizištvom vođi, bez obzira na to kom političkom ešelonu pripadaju – onom prvom, najbližem glavnom centru moći, ili nekom od sledećih, pa sve do najnižeg, koji je još uvek u niskom startu za uspon do poželjnije pozicije.
Nema, u toj disciplini, naročitih razlika među „preobraženim“ ni ako se posmatra njihovo političko poreklo, koje obuhvata ceo spektar, od krajnje levice, do krajnje desnice.
Osim pomenutih Vesića i Šapića, nekadašnja orbita Demokratske stranke je u naprednjačkoj vlasti – sa partijskom knjižicom ili bez nje – zastupljena i preko „glavnog ključara“ Siniše Malog, Jelene Trivan, posle više različitih funkcija „zbrinute“ na poziciji direktorke Telekoma Srpske, Gordane Čomić, bivše ministarke za ljudska i manjinska prava, slepe za razbijene glave demonstranata i pretnje nepodobnima, ali posvećene prenošenju znanja naprednjačkom podmlatku, Nebojše Krstića, jednog od glavnih režimskih „analitičara“ propagandnog tipa, Branka Radujka, v. d. direktora Carina Srbije, Radoslava Milojičića Kene, perspektivnog poslanika…
Ne zaostaje ni „konkurentska“ Demokratska stranka Srbije, koja je izrodila talente poput Milenka Jovanova, sada šefa poslaničke grupe SNS u Skupštini Srbije, Nebojše Bakareca, vlasnika jednog od najpoganijih jezika u istoj instituciji, Branislava Nedimovića, novog-starog gradonačelnika Sremske Mitrovice (koji je, doduše, posle DSS-a protrčao i kroz DS), Petra Petkovića, direktora Kancelarije za KiM, Andreje Mladenovića, direktora JKP Beogradski voz i metro…
Dobri za vođu i još bolji za sebe, preletači i „rođaci“ im spavači prave višeslojnu štetu društvu, a posebno su uspešni u ubijanju poverenja u politiku
Svoje usluge naprednjacima na raspolaganje stavili su i nekadašnji članovi Ujedinjenih regiona Srbije Mlađana Dinkića – poput Miroslava Čučkovića, gradskog menadžera ili Zorane Mihajlović, višestruke ministarke čija je zvezda ipak usahla. Ne zaostaju ni stranke novije generacije – poput Zavetnika, čija je liderka Milica Đurđević Stamenkovski odradila opozicioni staž i postala ministarka za brigu o porodici, Stranke moderne Srbije, u kojoj se, posle Dosta je bilo, politički kalila Tatjana Macura, sada ministarka bez portfelja, ali i Stranke slobode i pravde, čiji je član bio sadašnji poslanik i zvezda provladinih medija zadužena za rat protiv opozicije, Dejan Bulatović…
Ubijanje poverenja
O radikalima da ne govorimo – njihov prelazak u SNS, makar i nešto okasneli, kao u slučaju Aleksandra Martinovića, sada ministra državne uprave i lokalne samouprave ili Marine Raguš, posebno elokventne poslanice, nekako je prirodan, uprkos zvanično drugačijoj politici.
Baš kao što je prirodna i činjenica da je Maja Gojković svoj šampionski preletački krug završila sa starim drugovima iz vremena SRS: iako vlast voli da Mariniku Tepić obeleži kao osobu koja je promenila najviše stranaka, a zapravo je bila članica tri opozicione partije (Liga socijaldemokrata Vojvodine, Nova stranka, SSP) Maja Gojković je, daleko istaknutija u toj disciplini, sa čak pet partijskih knjižica (Narodna radikalna stranka, SRS, Narodna partija, URS, SNS).
Dobri za vođu i još bolji za sebe, preletači i „rođaci“ im, spavači (oni koje su, nastavljajući tradiciju devedesetih, namerno „posejani“ po raznim strankama da bi tamo čekali pravi momenat za delovanje) prave, međutim, višeslojnu štetu društvu. I to ne samo uobičajenim stavljanjem partikularnih interesa iznad opštih donošenjem odluka na poziciji na kojoj se nalaze, već i time što uspešno ubijaju svako poverenje u politiku. Prema istraživanju Otvorenog parlamenta iz 2019, recimo, čak 70 posto građana smatra da preletači u Skupštini utiču na poverenje građana u političke stranke i opredeljenje da li će glasati na izborima.
Sasvim razumljivo – niko kao preletači ne može potkrepiti stav „svi su isti“, koji građane efikasno udaljava od učešća u politici, a vladajuću elitu zakucava u poziciji u kojoj joj je dozvoljeno sve.
Jasno je da od skretanja pažnje na to da preletanje nije ni dobro ni pristojno nema vajde – najefikasniji lek bila bi promena političkog sistema koja bi dovela do personalizovanih izbora, tako da kandidati odgovaraju građanima koji ih biraju, a ne strankama koje ih postavljaju. Za to je, međutim, potrebna politička volja, a nje, razume se, nema. I neće je biti bez pritiska – koga takođe nema.
Čekamo, zato, nova iznenađenja. Ovogodišnja sezona tek je počela.
