U prošlonedeljnom velikodušnom deljenju titule „počasnog građanina“ istaknutim naprednjacima, kao srećan dobitnik pojavio se i Darko Glišić. Iako javnost još uvek nije uspela da shvati čime se kao inženjer geodezije kvalifikovao za ministra za javna ulaganja, mimo činjenice da je Vučićev kum i da je zadužen za disciplinovanje stranke i popunjavanje autobusa koji ucenjeno biračko telo transportuju na stranačke mitinge i glasanje, pojavila se nova dilema – a šta je on to učinio da bi dobio ključeve opštine Ćuprija? Nema sumnje da se i tu istakao na uvođenju stranačkog i koalicionog reda, ali to baš nije tekst koji bi naprednjački predsednik opštine smeo da pročita (bar ne još) na svečanoj sednici u okviru obeležavanja Dana opštine Ćuprija, tako da je iz šešira izvučeno malo prikladnije obrazloženje: „Ovo prestižno priznanje dodeljeno je ministru Glišiću za izuzetan doprinos u realizaciji projekata obnove i unapređenja objekata javne namene na teritoriji opštine Ćuprija“.
Kao apsolutna kriza kriterijuma vlasti može se tretirati odluka da direktor JP Putevi Srbije Zoran Drobnjak postane počasni građanin Lučana jer je, gle čuda, gradio puteve
Baš lepo, imamo još jednog naprednjačkog funkcionera koga lokal slavi jer je umesto u svoj džep zavukao ruku u državnu kasu i platio ono što je vlast u obavezi da plaća. Nažalost, pokazalo se da nije čak ni to učinio. Kao najveći infrastrukturni projekat je najavljena rekonstrukcija železničke stanice (to je ono mesto gde se čekaju vozovi kojih u Srbiji uglavnom nema), ali su sredstva obezbeđena od strane Infrastrukture železnice Srbije, koja je pokrenula projekat uređenja zgrada 27 stanica iz sopstvenih sredstava. Drugi bitan projekat za Ćupriju je rekonstrukcija i adaptacija objekta Doma kulture, ali ni u ovom slučaju se Glišić nije istakao – sredstva je obezbedila opština uz podršku EU. Dakle, Glišić je samo uzeo priznanje počasnog građanina i time unizio sam sebe imajući u vidu da je pre tri godine već dobio priznanje počasnog građanina Bele Palanke i to uz valjano obrazloženje, čime je postao jedini naprednjački funkcioner koji je poneo ovu titulu za nešto što je stvarno uradio – kao gradonačelnik Uba je tokom 2021. priskočio u pomoć Beloj Palanci nakon razornih poplava i tom prilikom uručio pet tona pomoći i organizovao zbrinjavanje stanovništva koje je ostalo bez domova.
Mnogo ulizivanja iz Trstenika
Pošto premijer Miloš Vučević i ministar Zlatibor Lončar takve svetle momente u karijeri nemaju, nisu ni imali dilemu da li da se dva dana nakon Glišićevog blistavog trenutka u Ćupriji, upuste u svoj blistavi trenutak u Trsteniku. Nije ih omelo čak ni to što Milena Turk važi za najveću ulizicu među naprednjačkim predsednicima opštine, koja je od dolaska na to mesto 2020. čak četiri ministra častila titulom počasnog građanina (Branislava Nedimovića, Irenu Vujović, Nikolu Selakovića i Zlatibora Lončara), da bi ovog puta dobacila i do premijera uvek uz iste reči da ima „izuzetno kvalitetnu saradnju sa Vladom Republike Srbije i resornim ministarstvima, koja se ogleda u pomoći za realizaciju važnih projekata na području opštine“. Nemajući baš šta da istakne u slučaju Vučevića, dala je jedno uopšteno obrazloženje – za nesebičnu pomoć i veliki doprinos u razvoju privrede i sistema lokalne samouprave, a premijeru je to bilo više nego dovoljno da se lično pojavi, za razliku od Selakovića kome je izgleda bilo ispod časti da lično stane u taj dugački red funkcionera kojima se valja ulizivati.
U tom redu nismo lično videli ni Zlatibora Lončara, ali se pohvalio titulom počasnog građanina (vest je objavljena uz njegovu fotografiju sa Vučićem, a ne sa darodavkom Turk), što je predstavljalo razočaranje i za njegove fanove u Trsteniku, ali i za sve ostale koji su želeli da čuju na koji način će zahvaliti na priznanju koje je dobio zbog „izuzetnog doprinosa razvoju primarne zdravstvene zaštite i opremanju trsteničkog Doma zdravlja“, ali i zbog unapređenja uslova rada i borbe tokom kovida. Imajući u vidu da je Dom zdravlja rekonstruisan zahvaljujući sredstvima EU PRO Plus (programa evropske podrške razvoju opština), deluje da priznanje prima jer nije ukrao ta sredstva i uputio ih na drugo mesto. Još sporniji je deo vezan za njegovu borbu tokom kovida jer je Trstenik prošao prilično loše, među preminulima je i omiljeni trstenički pedijatar Bojan Pecić, a Lončar je bahato umanjivao broj preminulih lekara i tvrdio da ne broji one koji su stradali van crvene zone u šta je spadala i pedijatrija.
Još jednog naprednjačkog funkcionera, Darka Glišića, lokal slavi jer je umesto u svoj džep zavukao ruku u državnu kasu i platio ono što je vlast u obavezi da plaća
Ipak, na primeru Trstenika se videlo da nekontrolisano deljenje titule počasnog građanina nekada i daje rezultate. Recimo, kada je 2021. biran počasni građanin, kao logičan izbor se nametnuo Novak Đoković čija je fondacija finansirala izgradnju vrtića u tom gradu. Gradonačelnica je obavila svoju dužnost i dala mu titulu, ali je zaključila da ni dve nisu mnogo, pa je za počasnu građanku imenovala Irenu Vujović. Ministarka zaštite životne sredine se odužila na adekvatan način – pomogla je u sanaciji deponije u Osaonici, na kojoj je više od 30 godina nepravilno odlagan otpad. Istu zahvalnost je ispoljila i kada je imenovana za počasnog građanina Prijepolja i Rume, gde je takođe odmah rešila problem deponija. Da ne ulazimo u to da li joj je taj posao u opisu radnog mesta pa bi trebalo da ga obavlja i bez podstreka u vidu titule počasnog građanina, ona je bar nešto uradila za gradove koji su joj dali svoje ključeve.
Ana Brnabić je dobila ključeve Šapca za „doprinos ukupnom razvoju i promociji grada“. Obrazloženje zvuči kao da je stvarno nešto uradila
Iako nije sanirao nijednu deponiju, Aleksandar Vučić je čak 19 puta postao počasni građanin. Kako se to priznanje dodeljuje, bar kada su u pitanju zvanično demokratska društva, samo u posebnim situacijama i za posebna dela (uz istorijski otklon), ili zbog dobročinstava, ali od sopstvenih a ne iz budžetskh sredstava, bilo je veoma teško naći valjana obrazloženja da se Vučiću dodeli titula u Leskovcu, Novom Pazaru, Svrljigu, Loznici, Zvečanu, Valjevu… pa su korišćene neke uopštene fraze tipa: „On se spremno suočava sa izazovima koje budućnost nosi“, „Pokazuje kako treba da se ophode političari i ispunjava sva svoja obećanja“, „Neselektivno pokazuje odlučnost državnog sistema da se izbori sa korupcijom i organizovanim kriminalom“ ili „Za posvećenost, izgradnju i funkcionisanje sistema Republike Srbije“. Sve u svemu, priznanje mu se dodeljuje jer ponekad obavlja predsedničku funkciju, ponekad obavlja funkciju iz tuđeg resora, ali najčešće jer voli mnogo ulagivanja.
Vučić protiv vojvode Mišića
Toga je postao svestan i gradonačelnik Gornjeg Milanovca, pa mu je dodelio priznanje za „izuzetan i višegodišnji doprinos u unapređenju i razvoju lokalne samouprave u oblasti građevinarstva i infrastrukture, privrede, zdravstva, prosvete, poljoprivrede, turizma i kulture“, ali je prenebregao da nije na čelu Trstenika u kom se počasni građani ređaju kao na traci, već vodi grad koji je do sada imao samo jednog počasnog građanina – vojvodu Živojina Mišića. Veliki broj građana, aktivista i predstavnika opozicije je poručio da je sramotno da se Vučić izjednačava sa Mišićem i zatražio poništenje odluke, a tokom dvomesečnih pobuna „oglasio se“ čak i slavni vojvoda koji se odrekao titule „jer nije asfaltirao ni metar puta, niti renovirao vrtiće“ i dodao na „svom“ profilu na Instagramu: „Kao najveću prepreku za nošenje titule vidim u tome da nisam napravio ni lift u porodilištu, već se nove majke i dalje nose kao onomad naši ranjenici u toku Kolubarske bitke“.
Za Vučića ništa od toga nije bilo sporno, bez srama je prihvatio titulu kao što je to učinio i kada je postao počasni građanin Novog Pazara, uz veliki otpor građana. Nije se ni obazirao na činjenicu da je pet godina nakon što je postao počasni građanin pokrenuta peticija da mu se zvanje oduzme jer „ni na koji način nije opravdao status“, s obzirom na to da mora još mnogo da radi da bi pobedio svog najvećeg rivala Tita koji je u čak 680 jugoslovenskih opština bio počasni građanin. I ne samo to, već je taj status dobio u više od 20 svetskih gradova, dok je Vučić napabirčio samo nekoliko opština u BiH. Izvisio je i u Pekingu gde je počasni građanin postao njegov prethodnik Tomislav Nikolić, u Turskoj iako je Erdogan počasni građanin Novog Pazara i što je najgore u Rusiji, mada je Putin počasni građanin u 13 srpskih gradova. Pa čak ni u Grčkoj nije našao kutak za sebe iako je Palma počasni građanin Katerinija. Eventualno može da se pohvali da je pretekao svog drugog rivala Slobodana Miloševića koji je bio je počasni građanin Valjeva, Svilajnca, Sremskih Karlovaca, Leskovca, Vranja i Prijepolja, ali ni to nije sigurno. Pritom je laskavo zvanje Milošević obezbedio i svojoj supruzi Mirjani Marković, koja je bila počasna građanka Bujanovca, dok je aktuelna prva dama izabrana samo u svom rodnom gradu za „Ličnost Loznice za ponos“, valjda zato što se dobro udala.
Vučić kaska i za Tomislavom Nikolićem koji je počasni građanin Pekinga i za Palmom koji je počasni građanin Katerinija, dok je on namakao samo par gradova u RS
Međutim, uspeh koji je u promociji svojih kadrova ostvario SNS je zadivljujući ne samo u ovom trenutku, već i ako se vratimo u prošlost. Recimo, u doba Tita osim njega je samo nekoliko aktivnih političara dobilo status počasnog građanina (Edvard Kardelj, Miha Špiljak, Vladimir Bakarić…), ali svi kao narodni heroji a ne funkcioneri. Čak ni u vreme Miloševića nije bio običaj da njegovi premijeri i ministri dobijaju ovo zvanje, tako da je možda bilo iznenađenje kada je tadašnji premijer Mirko Marjanović postao počasni građanin Vranja uz obrazloženje da je imao velike zasluge na obnovi zemlje nakon NATO bombardovanja. Od oktobarskih promena do dolaska naprednjaka nikom nije palo na pamet da časti svoje partijske kadrove ovim zvanjem, a tako nešto nije uobičajeno ni u svetu – uz naučnike, umetnike, pisce i druge istaknute pojedince titulu počasnog građanina dobijaju samo strani političari, a domaći tek kada se povuku iz politike (u Bratislavi je Vaclav Havel postao počasni građanin tek 2009. iako je po nacionalnosti bio Čeh).
Naprednjaci su već 2014. počeli da guraju svoj aktuelni politički kadar, pa je tadašnja potpredsednica vlade Zorana Mihajlović postala počasni građanin Zaječara jer je „pružila pomoć gradu u prošloj grejnoj sezoni“. U isto vreme je Aleksandar Vulin zaređao po Kosovu i postao počasni građanin Kosovske Mitrovice, Leposavića i Vitine, da bi se 2022. proširio i na RS i postao počasni građanin opštine Ribnik. U Srbiji nije našao svoju opštinu, baš kao ni Marko Đurić koji je počasni građanin Zvečana, ali je zato Ana Brnabić dobila ključeve Šapca za „doprinos ukupnom razvoju i promociji grada“. Obrazloženje zvuči kao da je stvarno nešto uradila, ali deluje da su razlozi za dodelu titule daleko prizemniji – od kada su se naprednjaci otarasili Nebojše Zelenovića koji je zbilja promovisao Šabac, titulu su dodeli Vučiću („za poštovanje ljudskih prava“, verovali ili ne), Brnabićki, Vujovićki, ali i voditelju Ognjenu Amidžiću da bi na Pinku promovisao nove šabačke vrednosti.
Kao apsolutna kriza kriterijuma vlasti može se tretirati odluka da direktor JP Putevi Srbije Zoran Drobnjak postane počasni građanin Lučana jer je, gle čuda, gradio puteve, ali to ipak nije vrhunac. Ono što jeste je trenutak kada je osuđen ratni zločinac general Vladimir Lazarević postao počasni građanin niške opštine Pantelej uz obrazloženje da je „skroman, pošten i častan čovek koji je neizmerno odan svojoj porodici, zavičaju i otadžbini“.
A to što je odležao 14 godina zbog zločina počinjenih na Kosovu, izgleda da nije prepreka za vlast – njihova radikalska prošlost upravo cvili baš za takvim likovima.
