Poslednje tri, četiri decenije tragam za odgovorom na pitanje: Zašto glasam, kako glasam ako uopšte glasam? Iza ovog, gotovo naivnog, dečijeg pitanja krije se složena jednačina sa više nepoznatih: od izbornog sistema i uslova, preko odnosa na partijskoj sceni, umeća koalicionih (raz)druživanja, karakteristika izbornih kampanja, do za ideocentrične sladokusce, programskih odrednica i ciljeva.
U Srbiji najbrojniji izborni agregat je 1,9 miliona zaposlenih, od kojih dve trećine prima manje od šestocifrene zarade, a bar četiri petine manje od pristojne plate za komotan život čija vrednost se procenjuje na oko 140.000 dinara. Sledi oko 1,6 miliona penzionera sa samo, tri odsto onih sa penzijom od preko 100.000 dinara (2024), što bi bila sigurna pretpostavka za mirnu starost. Tu je i pola miliona poljoprivrednika i oko 400.000 sitnih vlasnika i samozaposlenih. I kada dobro zarađuju, vlast ih jednako (ne)uvažava, kao ni zaposlene i penzionere i njihova udruženja i sindikate. Izbori su arena na kojoj im se deli milostinja i nude obećanja, ali i prilika da oni što skuplje prodaju svoju kožu.
Po Demostatovom nalazu iz 2023, mnogo i malo nedostaje (41odsto + 29 odsto) za pristojan život za svih sedam od deset, dok na drugoj strani svega četiri odsto ima više nego dovoljno. Između njih je jaka četvrtina onih koji se pretežno i identifikuju sa srednjom klasom.
Najbrojniji izborni rezervoar u Srbiji je 1,9 miliona zaposlenih, od kojih dve trećine prima manje od šestocifrene zarade, a bar četiri petine manje od pristojne plate za komotan život čija vrednost se procenjuje na oko 140.000 dinara
Neubedljiva je očito priča o nestajanju srednje klase, rastu nejednakosti i siromaštva koji se zapravo održavaju na stagnatno visokom nivou. Srbija jeste primer zemlje koja kasni i zaostaje, kao zavisna tržišna postkomunistička ekonomija, u “trci ka dnu” u privlačenju stranih investicija. Cena je plaćena kombinacijom primene niskih zarada i visokih subvencija u razvojno neatraktivnim sektorima.
No, u odnosu na stanje pre 2012. postignuti su učinci u pogledu sporog i nedovoljnog rasta, makrostabilnosti i rasta nekvalitetne zaposlenosti. Pređen je put od blo kakvog posla do zahteva za kvalitetnim poslom,. Zahvaljujući i sve manjim generacijskim kohortama i starenju društva, kao i cirkularnim odlivom izvan i radu na platformama unutar zemlje.
Srednje klase
Iz razloga procene izbornih šansi ovoga puta u fokusu pažnje je ta najviše trećina koja dobro ili bar pristojno živi, poseduje nekakav ekonomski ili kulturni, ili bar socijalni i politički kapital. I time pripada srednjoj klasi. Šta nam teorija i istraživački nalazi mogu reći o srednjoj, ili bolje reći srednjim klasama danas?
Torben Iversen i David Soskice, profesori političke ekononomije, govore o pluralnim apetitima i interesnoj strukturi srednjih klasa. Kapitalizam sada proizvodi novu srednju klasu, čija se životna iskustva i interesovanja umnogome razlikuju od onih stare srednje i radničke klase. Iversen i Soskice insistiraju na tome da su socijalni progresivci i populisti ukorenjeni u različitim delovima ekonomije; stoga je netačno odvajati njihove vrednosti od ekonomske realnosti. Ako položaj u ekonomiji znanja čini pripadnike nove srednje klase društveno progresivnim, njihovi interesi ni životna iskustva ne preklapaju se u velikoj meri sa onima stare srednje i niže klase. Stara srednja klasa je neprijateljski nastrojena prema radnicima i siromašnima, a srednja klasa u usponu je nezainteresovana i za teško stanje srednje klase u opadanju.
U Srbiji vladavina koja počiva, ne samo na polugama represije koja je uvek prisutna, nego i stvaranju saglasnosti građana u odnosu vlast podmićivanjem, ulagivanjem i korupcijom. A ona ruši političke vrednosti, građanske vrline i novac postaje zamena za čast
Ovde je zapravo ključna društvena mobilnost. Kada je društvena mobilnost niska, stare srednje i niže klase postaju podložne populistima koji napadaju simbole nove ekonomije iz koje oni osećaju da su trajno izostavljeni. Drugim rečima, populizam napreduje tamo gde demokratija ne pruža mogućnosti svima. Ako je obrazovni kanal zatvoren, put ka populizmu i kreaciji klijentelističke elite vlasti je širom otvoren. U Srbiji od ogromnog značaja to što su studenti u blokadama i marševima izašli iz svog socijalnog zabrana i dobili široku podršku koja i pripada “onima koji predstavljaju našu budućnost”
Nejednakost i promene
Goldston–Turčinov sociodemografski model propadanja režima sadrži ključnu promenljivu: imovinsku nejednakost. U situacijama (a) kada distanca između srednjeg i najvišeg dohotka raste, i (b) kada se previše aspiranata usmeri na poziciju elite, nastupa predrevolucionarno stanje. Da bi došlo do sloma, različiti segmenti elite moraju ući u sukob u kome će jedna od sukobljenih strana pozvati „narod“ u pomoć.
Model je primenjen na istoriju i današnju američku stvarnost. Tako je, recimo, zanemarena i razočarana niža srednja klasa predmet brojnih istraživanja posle pobede Donalda Trampa.
U međuvremenu je formirana aspirativna elita, koja je ideološki definisana u opoziciji prema imigraciji, globalizaciji i ideologiji „osvešćenosti“. Turčin tvrdi da ta aspirativna elita preuzima Republikansku partiju, koju će koristiti kao političku alatku u daljoj borbi. Tekuće političke borbe u Sjedinjenim Državama tumači kao (očajnički) pokušaj vladajuće klase da odbije napade na svoju ideologiju i, još važnije, ekonomske pozicije.
Uočljivi su mnogi znaci predrevolucionarnog stanja vidimo i u nas: disfunkcionalan politički sistem, duboka međupartijska podeljenost, manjak političke reprezentacije za autsajdere. Pitanje je ko će u Srbiji nadvladati unutar srednje klase a onda i dobiti podršku svih birača – vlast i njene široke klijentelistike i koruptivne mreže ili ka promenama otvoreni okupljeni u podršci studentima?
Kako rade populisti
Populista ima kameleonsku narav: u početku uvek dolazi pod plaštem demokratije i pobune protiv elita. Međutim, kada dođu na vlast populiste počinju da uništavaju ključne demokratske mehanizme, tvrdi Džon Kin u knjizi sa indikativnim naslovom Život i smrt demokratije. Mustra kako se to radi je jasna.
Stara srednja klasa je neprijateljski nastrojena prema radnicima i siromašnima, a srednja klasa u usponu je nezainteresovana za teško stanje srednje klase u opadanju
Prvo, pobedite na izborima. Onda u ime naroda ukrotite pravosuđe, obezbedite da ne pravi probleme. politizujete državnu službu, osigurate da policija i bezbednosne službe budu na vašoj strani, onda pokušate da ukrotite parlament. Pobedite i na sledećim izborima. Potom, u ime naroda, počinjete da koncentrišete moć bogatih i moć politogarha na vlasti, kako ih zovu u Mađarskoj.
U situacijama kada populistička politika potraje, u stanju je da uništi klasične mehanizme nadgledanja i kontrole, čiji je cilj sprečavanje zloupotrebe vlasti u demokratskim društvima. Stoga, tipično je za nove populiste da napadaju nezavisne medije, sudstvo, razaraju nezavisne državne organe i ne vole klasični demokratski princip podele vlasti. Plutokratska priroda režima prikrivena je redistributivnim davanjima, odnosno klijentelizmom i partijskim zapošljavanjem.
Šta je to zajedničko svim ovim zemljama sa krajnje različitim kulturama i ideološkim tradicijama? Zajednička karakteristika je protivljenje konstitucionalnoj, liberalnoj demokratiji- činjenica da su to u najboljem slučaju iliberalne demokratije.
U njihovom srcu, kao i u slučaju „novih despotija“(Kin) poput Rusije i Kine, je korupcija – odnos protekcije i lojalnosti. I novi despotizam je uključiv. Omogućuje pristojan život širokome sloju ljudi. Kin ih koristeći feudalnu terminologiju, zove vazalima. Radi se o ljudima koji su do savršenstva razvili veštine stvaranja privatnih utočišta za svoje familije i prijatelje u nedemokratskim režimima koje prećutno podržavaju.
A kako se radi u Srbiji
Ako se u današnjoj Srbiji osvrnemo oko sebe ne treba nam oko sokolovo da bi raspoznali elemente novog despotizma – poput korupcije, klijentelizma i protežiranja, odnosno fabrikovanog, širokog pristanka građana uz aktualni model od sveprisutnog lidera vođene „demokratije“.
Mnogi znaci predrevolucionarnog stanja uočljivi su i kod nas: disfunkcionalan politički sistem, duboka međupartijska podeljenost, manjak političke reprezentacije za autsajdere
Radi se tipu političke vladavine koja počiva, ne samo na polugama represije koja je uvek prisutna, nego i stvaranju niza saglasnosti građana u odnosu vlast podmićivanjem, ulagivanjem, korupcijom, plaćanjem. Vladavine koju je Milan Podunavac, u knjizi Režimi straha, označio pojmom dobrovoljnog ropstva. Cezarizam razara javno polje i sferu političke javnosti. Korupcija ruši političke vrednosti, građanske vrline i novac postaje zamena za čast. Plutokratski izgrađen odnos u državi zasniva se na posebnom vazalnom odnosu sastavljenom i održavanom od raznih državnih funkcionera, birokrata, biznismena i bezbednosnih struktura. U njemu se zna položaj svih partnera u odnosu na sizerena koji u ovoj strukturi ima istovetnu ulogu kao i kum u mafijaškim organizacijama. Cezarizam je zapravo tip režima koji je i neka vrsta osvete nezrelom, slabom, degradiranom i korumpiranom narodu. Ponovimo: režim se hrani urednim životom ljudi koji gledaju svoja posla, povremeno gunđaju, ali u osnovi gaje odbojnost prema raspravama i podeli moći u društvu. Pitanje na koje sebi dugujemo odgovor je : Jesmo li svi mi vazali?
Tipično za nove populiste je da napadaju nezavisne medije, sudstvo, razaraju nezavisne državne organe i ne vole klasični demokratski princip podele vlasti
U nastojanju da očuva vlast Vučić, uz obećanja o uvećanim platama i penzijama, širi predizborni narativ da se bune bogati i razmaženi. Izgleda da je, na primeru aktuelnih blokada i protesta, polazna formula za dobijanje izbora spoj otvorenosti za promene, ljudi sa integritetom koji mogu da ih nose i stvorenog osećaja empatije i solidarnosti.
