Godina koja je pred nama po mnogo čemu biće presudna. Za mnogo toga, osim za gubitak apsolutne vlasti SNS. Za to je presudna bila 2024. Građani su već povratili suverenitet u svoje ruke i taj proces je nezaustavljiv. Paralelno sa bolnom spoznajom da naši životi moraju da se nastave bez 15 nevino stradalih ljudi, sazrelo je saznanje da dalje moramo i bez onih zbog čijeg neznanja, nesposobnosti i korumpiranosti svake godine imamo približan broj dana žalost i dana državnih praznika.
Ova godina biće presudna za odgovor na koji način, po koju cenu i sa koliko društvenih tenzija će se sprovesti proces razvlašćivanja. Istorija je prepuna primera koji dokazuju da je karakter zaista čoveku sudbina, pa se tako čini da će i ovog puta sudbina jedne vlasti, ali i cena koju će jedno društvo plaćati, zavisiti od karaktera jedne osobe. Aleksandar Vučić mora da odluči da li će se postaviti kao predsednik države i omogućiti mirnu, postepenu tranziciju vlasti ili će se postaviti kao šef partije i „vođa sa šipke“ koji će tenzije u društvu dovesti do kulminacije. Ali jedno je sigurno – da zaustavi talas promena, nema više ni mogućnosti ni snage.
Zemlja koja je pretrpela toliko zla i toliko patnje u poslednjih 12 godina bi po svaku cenu trebala da izbegne revolucionarne rasplete. Naravno, ukoliko je to moguće, jer jedini gori od tog bio bi scenario u kom bi sve ostalo isto
Njegovi pozivi na mobilizaciju takozvanih „lojalista“koji se, po predsednikovim rečima zaklinju na krv (čiju?) da će ostati verni njegovoj vladavini, istovremeno su i patetični i očajnički, ali i opasni i zlosutni. Nema velike razlike između političkih lojalista i fundamentalista, pre bi se moglo reći da je reč o sukcesivnim fazama kratkovidosti i ostrašćenosti koje neretko prouzrokuju fatalne ishode. Prevlast lojalista značiće i brži kraj Vučićeve vladavine, jer kao i sve u prirodi što ne razvije sposobnost prilagođavanja novonastalim okolnostima, brzo iščezava. Problem nije u brzini, već u intezitetu i ceni tog raspada. Zemlja koja je pretrpela toliko zla i toliko patnje u poslednjih 12 godina bi po svaku cenu trebala da izbegne revolucionarne rasplete. Naravno, ukoliko je to moguće, jer jedini gori od tog bio bi scenario u kom bi sve ostalo isto.
Nužnost formiranja prelazne vlade
Zbog toga i dalje stojimo pri stavu koji je Pokret slobodnih građana formulisao, a koji se tiče nužnosti formiranja Prelazne Vlade. Ta ideja odavno provejava u našem političkom prostoru, prvi ju je promovisao prvi predsednik Pokreta slobodnih građana Saša Janković, a ona je sada aktuelna i među mnogim kolegama iz opozicionih redova. Međutim, ono što našu ideju izdvaja u odnosu na ostale jeste osnovna misija tako formirane Prelazne Vlade koja bi se fokusirala na stvaranje uslova za povratak pravde u Srbiju. U konkretnom slučaju to bi značilo omogućavanje sprovođenja nezavisne profesionalne istrage, kao i sprečavanja pritiska izvršne na sudsku vlast. Onu sudsku vlast koja bi morala da bude lišena glavnih kočničara i cenzora koji su godinama, a neki i decenijama, sputavali svaki pokušaj profesionalnog delovanja svojih kolega. Tu pre svega mislimo na Zagorku Dolovac i Nenada Stefanovića.
Kad je reč o Prelaznoj Vladi, ona bi svakako imala zadatak da pripremi fer uslove za slobodne izbore u budućnosti, ali bi se o izborima moglo govoriti tek nakon pravosnažnog okončanja sudskih postupaka i dovršavanja procesa utvrđivanja političke i krivične odgovornosti – odnosno nakon punog ispunjenja zahteva svih dosadašnjih protesta. Svako licitiranje vanrednim izborima pre ispunjenja tog uslova, značilo bi davanje prilike režimu da kroz manipulativne šeme, u zavisnosti od sposobnosti da ponove izbornu krađu na nivou one iz 2023. godine, aboliraju i sebe i direktne izvršioce od krivične i političke odgovornosti, što bi predstavljalo potpuno obesmišljavanje svih naših zajedničkih napora tokom poslednjih nekoliko meseci.
Pozivi na mobilizaciju takozvanih „lojalista“ koji se, po predsednikovim rečima zaklinju na krv (čiju?) da će ostati verni njegovoj vladavini, istovremeno su i patetični i očajnički, ali i opasni i zlosutni
Zbog toga moramo ostati dosledni u zahtevu da je jedino rešenje, upravo formiranje Prelazne Vlade, bez obzira na aktuelne odgovore druge strane ili na razumljivu skepsu dela javnosti u pogledu trenutne realnosti. Naš zadatak nije da se povinujemo realnosti, već da je menjamo, a to je moguće samo jačanjem i širenjem društvenog pritiska koji poslednjih meseci daje ozbiljne rezultate.
Sa druge strane, 2025. će u mnogo čemu biti presudna za budućnost cele Evrope, a samim tim i našeg regiona i same Srbije. Od odluka u tekućoj godini, zavisiće dugoročna perspektiva naše zemlje. Pred nama je izbor – ili ćemo postati pouzdan partner u izgradnji zajedničke evropske budućnosti našeg kontinenta ili ćemo nepovratno pristati da budemo izvoznik radne snage i sirovina, odnosno depo za odlaganje prljavih i zastarelih tehnologija. Za ovo prvo, Vučić nema ni znanja ni hrabrosti, jer biti partner znači deliti iste vrednosti, a u njegovom slučaju to znači poništiti svoju radikalsku prirodu. Ali u pogledu druge opcije,nema mu ravnog. Na nama je da izaberemo kakvu perspektivu želimo za svoje građane – perspektivu uređene, moderne evropske države ili perspektivu nove Belorusije na Balkanu, odnosno Nikolićeve rupe na evropskom tepihu. I za Srbiju i za Evropsku Uniju bi bilo blagotvorno da prevlada prva opcija. Za Srbiju, zato što naši građani zaslužuju sigurnost koju garantuju nezavisne i funkcionalne institucije, zaslužuju ekonomski standard i prava i slobode po ugledu na građane najrazvijenijih evropskih država.
Dve zablude
Za Evropsku Uniju bi to bilo značajno zbog neporecive činjenice da je ostvarenje njenog strateškog cilja, a to je uspostavljanje kolektivne bezbednosti, nemoguće bez integracije Zapadnog Balkana, a pogotovo njenog najvećeg dela – Srbije. To praktično znači prestanak gajenja dve zablude: Prva je zabluda o održivosti tzv. 4 stuba spoljne politike, odnosno tvrdoglavo odbijanje usaglašavanja sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU i uvođenjem sankcija Putinovom režimu. Da, ruski gas jeste teško zamenjiv za privredu bilo koje zemlje u Evropi, ali to ne znači da treba da budemo večni taoci te pozicije, baš kao što već duže od 15 godina plaćamo veliku cenu promašene odluke o bagatelnoj prodaji NIS-a u zamenu za fiktivnu političku podršku. Zbog toga Srbija mora da gleda svoj interes i da se nepovratno opredeli za Evropu i Zapad, jer tu pripada politički, ekonomski, kulturno i geografski.
Naša politička obaveza nije da proces vratimo u mrtvu tačku i nadamo se zamrznutom sukobu, već da kao odgovorna država prestanemo da žrtvujemo više desetina hiljada Srba na Kosovu zarad očuvanja slobode i kapitala Milana Rаdoičića
To posledično menja i ulogu Srbije u regionu, koja se u poslednjih 12 godina ogledala u dominaciji zasnovanoj na najvećem potencijalu za destrukciji i kočenje demokratskog napretka svojih komšija. Srbija treba da preuzme lidersku ulogu, ali nju pre svega mora da zasluži svojim doprinosom stabilnosti, prosperitetu i demokratizaciji regiona. To znači da našu najveću komparativnu prednost, a to je brojnost srpske zajednice u susednim zemljama, treba da koristimo kao most za uspostavljanje bolje saradnje i ispunjavanje zajedničkih ciljeva, a ne kao sredstvo političke opstrukcije. Zbog toga je neophodno oživljavanje svih integrativnih regionalnih inicijativa, od Berlinskog procesa preko Otvorenog Balkana.
Druga zabluda tiče se očajničkih nada da će promena administracije u SAD sudbinski uticati na dijalog Beograda i Prištine. Niko u ovom trenutku ne može da zna tačnu meru tog uticaja, ali bez ikakvih ograničenja možemo da pretpostavimo da i ako ih bude, promene će biti samo estetske i personalne, a nikako strateške i suštinske. U tom pogledu nije ni od presudnog značaja budućnost francusko-nemačkog sporazuma kao dokumenta, jer sa ili bez njega formalno, jasno je da će to biti okvir za razrešavanje tog problema. Rešenje kojim nijedna strana nije u potpunosti zadovoljna, ali koje pokreće stvari sa mrtve tačke. Naša politička obaveza nije da proces vratimo u mrtvu tačku i nadamo se zamrznutom sukobu, već da kao odgovorna država prestanemo da žrtvujemo više desetina hiljada Srba na Kosovu zarad očuvanja slobode i kapitala Milana Rаdoičića.
Ruski gas jeste teško zamenjiv za privredu bilo koje zemlje u Evropi, ali to ne znači da treba da budemo večni taoci te pozicije
Zbog toga Srbija mora da prestane sa protekcijom Srpske liste i da dopusti nesmetano razvijanje političkih opcija koje će biti autentični predstavnici srpskog naroda i čije delovanje neće biti omča oko vrata u pregovorima. Na taj način, Srbija će povratiti pregovaračku prednost i uspostaviti pun legitimitet da istrajava na zahtevima za formiranjem ZSO, za prestankom maltretiranja Srba, za zaštitom kulturno-istorijskog nasleđa i položaja SPC.
Sva ova pitanja, odgovore moraju da dobiju tokom ove godine. Zbog toga nema ni prostora ni vremena za ambivalentne stavove niti za odlaganja. Evropa i svet neće menjati niti prilagođavati svoju dinamiku našim unutrašnjim procesima, niti će pronalaziti strpljenje za nas. To najbolje znaju oni koji su posle 5.10.2000. Preuzeli odgovornost. Pa da se ovog puta ne iznenadimo.
Pavle Grbović, Pokret slobodnih građana
