„Vašar je bio, a na vašaru sablje, pištolji, arapski at, tuniske kape, srebro i zlato, mletačka svila, ženevski sat.“ Pre više od sto pedeset godina Đura Jakšić je predvideo veliko narodno veselje.
Iskreno, prilično sam razočaran da se niko, ali baš niko, od svih onih koji su se zaklinjali u crkvi da će voleti i braniti sve što treba da se brani, nije ponudio da bude ispaljen iz topa. Da ne cepidlačimo, ali, realno, to je falilo. Da bi spektakl bio dostojan povoda i gostiju, trebalo je bradata žena da najavljuje, žongler da se vozi u krug na velasipedu sa jednim točkom i onda da ispaljuju čoveka iz topa pred zadivljenom masom. Mislim čak i da nije toliko bitno da li si vretenast ili građen ko đule, da l ti dobro stoji kaciga, bitno je da si hrabar i spreman. Naravno, sve to uz neku patriotsku poruku, nema predaje ili nešto u tom stilu… makar „Kad se vojska na Kosovo vrati“.
Jako je bilo bitno i naći neko mesto u tom prvom redu i najvišim zvanicama, tamo gde je najlepše pečenje i pivo najhladnije, i gde se najteže dolazi kroz špalir obožavatelja koji žele da dodirnu, da se slikaju, da daju pohvalu, izraze zahvalnost i poljube ruku.
Upotreba cigle
Sa ovog aspekta, hladne glave, može se reći da su bili prisutni svi oni koji su procenili da je bolje da kupe ciglu. Ma sigurno znate priču kako su nekad beogradski mangupi prodavali ciglu. To su bili neki loši đaci, ali ne loši kao sad. Nije im išla škola, ali su birani i za mali fudbal i za basket i za ferku. Neki novi loši đaci su bili uvek rezerve, čak i rezerve rezervi i sad se svete zbog toga. Ovi što su bili mangupi ali im nije išla škola su prodavali ciglu. Veoma prosto a opet poučno. Ti na primer držiš neku radnju, oni dođu da te pitaju da kupiš ciglu, ti naravno nećeš jer ti cigla ne treba i oni mirno odu. Pomisliš da svakakvih budala ima, a onda sutradan nađeš izlog razbijen i onu ciglu od juče u izlogu. Sledeći put kupiš ciglu, uzgred primetiš kako je cigla baš lepa i kvalitetna i sve kako treba. Za ovu manifestaciju mnogi su procenili da je bolje da kupe ciglu i da budu prisutni a da će se to možda i zaboraviti kad bude bila prozivka.
Očekivalo se i da pod šatrom, sa peskom u glasu, neko dohvati mikrofon i u transu zapeva „Đavole garavi“. Međutim, kad je obožavanje i pivo počelo da govori iz onih koji su na vezi sa religijom, da ne kažem iz onih koji imaju direktan kontakt, odustalo se od tog standardnog opusa jer je nekako primerenije bilo da se pominje ljubav i ime božje.
Bezveze i što nije bilo „zida smrti“. Pa sećam se kod mene u Kuršumliji, to nikad neću zaboraviti, najhrabriji od svih hrabrih koje sam video do tad, u ogromnom buretu koje se trese, voze motore „apence“ bez auspuha. Nakon predstave ne čuješ kako treba minimum sat vremena, kao da je minobacač opalio pored tebe, a danima sanjaš najavu sa ozvučenja „Majka rodila, zmija podojila. Čemu se majka nadala. Dva brata, dva ‘bliznaka’ na zidu smrti“.
Pa oni automobili koji se sudaraju i ostavljaju varnice, gde se na jednom u majici na bretele stojeći vozi onaj što kontroliše žetone i rešava ako nešto zapne i nije kako treba, a samo nekim čudom ga ne ubije struja. U mojim očima, i on je bio hrabar i izuzetno bitan. Stajling je podrazumevao kaubojski kaiš sa velikom kopčom i frizuru, malo dužu pozadi, kao u Groznici subotnje večeri. I tu je isto najava bitna. Pamtim kao danas kad polako staje vožnja a sa ozvučenja se čuje: „Idemoooo! Nova tura, nova garnitura vozača.“
Ne mogu a da ne pomenem onaj veliki ringišpil gde se najhrabriji od svih propinje koliko može, širi ruke kao pri najvećem zagrljaju i ‘vata ono meče za nagradnu vožnju.
Upotreba alkohola
Pa alkohol. Doduše, popilo se i ovde, makar ono što su mediji preneli. A davno je jedan stari dobri alkoholičar iz mog kraja, nakon što je viđen da posle vinjaka pije pivo, rekao: „Nije bitno šta se pije, bitno je da ‘buči’ glava.“
Moguće da su neki iz prvog reda razmišljali o tome kako su stekli uslov za penziju i da bi valjalo da se siđe sa ringišpila jer je meče za nagradnu vožnju nedostižno
Ili slučaj poznat policiji, a isto se dešava u mom zavičaju, kad učesnik vašara, sa vidno više promila od dozvoljenog, vozi neki raspadnuti motor i na njemu džak paprike kupljen po nalogu žene. U centru grada saobraćajni policajac mu daje rukom znak da stane. A ono malo mesto, svi se znaju. Veseli motorista, misleći da ga ovaj pozdravlja, uz izvinjenje mu otpozdravlja i kaže: „Nem’ te ‘de“, u prevodu: „Nemam te gde“, ne mogu da te povezem i nastavlja svoju vožnju.
I svi bili lepo obučeni, posebno za tu priliku, makar tako nekad bilo. Nisam baš siguran ali ono koliko sam mogao da pohvatam, video sam neku majicu na kojoj piše „Pozovite doktora“. Eto, to nekako podržavam i vidi se da su bili prisutni krajnje razumni učesnici. Doktor je preko potreban u ovakvim situacijama.
Kao bivšem pripadniku službe meni uvek srce puno kad vidim narodnu miliciju. Policija je uvek u službi građana i treba da bude uz narod i kad je teško i kad se peva. Bez obzira na činove. Mora da se stekne utisak da prisutni pripadnik službe razume muziku, da blago „densuje“ u skladu sa situacijom, da onog momenta kad pomisli: „Šta ću ja ovde?“ vidi hijerarhijski višeg od sebe kako se „lača“ mikrofona i odmah sve lepo i k’o rukom odneto. Lično mislim da su očekivanja opravdana.
Upotreba duha predaka
Vrhunac je postignut uz pesmu „Boj se bije, bije“ i činilo se da je duh predaka prisutan. Kao u onom crtanom filmu kad uplašeni i pogubljeni meštani pred najezdom lovaca na kravi napišu da je krava, a ne jelen, i onda neko panično javlja: „Nestalo senfa na koti 67!“
Na kraju, kada su se pogasila svetla, možda i pre vremena, ostala je pusta šatra. Teška srca, gutač vatre koga su obožavali i frenetično pozdravljali, nije hteo da prizna da se interesovanja nisu promenila, da nismo ni za dlaku bolji, te da su oni u koje je verovao umesto sablji, pištolja i atova izabrali pečenje, mada nisu gadljivi ni na srebro, zlato i satove.
Vrhunac je postignut uz pesmu „Boj se bije, bije“ i činilo se da je duh predaka prisutan. Kao u onom crtanom filmu kad uplašeni i pogubljeni meštani pred najezdom lovaca na kravi napišu da je krava, a ne jelen, i onda neko panično javlja: „Nestalo senfa na koti 67“
Ovi koji su izabrali pečenje nadali su se da nikada neće čuti „Nem’ te ‘de“ i da će se to desiti nekom drugom, mada se svi znaju između sebe.
A ovi drugi opet, dok im je „bučala“ glava jer su mešali pića i interese, pitali su se da l’ su preplatili ciglu ili, ne daj Bože, da su je platili manje nego što je trebalo.
Moguće da su neki iz prvog reda razmišljali o tome kako su stekli uslov za penziju i da bi valjalo da se siđe sa ringišpila, jer je meče za nagradnu vožnju nedostižno.
Đuri Jakšiću bi bilo drago kad bi znao da se „Otadžbina“ i dalje uči u školi „naizust“ i da se pored njegove kuće gradi hotel kao i da su neki njegovi imenjaci uspeli da uđu i da izađu iz legende i upadnu direktno u neku šaljivu i tužnu priču.
A posle tog veselja i smeha nekako se čovek zamisli. Meni na primer padne na pamet moja baba koja je znala da kaže: „Nemoj da se smeješ toliko, plakaćeš.“
Svima je jasno da se ova vožnja približava kraju. I dok se među varnicama vozi momak koji prkosi struji i proverava žetone, oni koji čekaju prozivku žmure i drže prste u ušima da ne čuju najavu: „Idemoooo! Nova tura, nova garnitura vozača.“
Sad se i babo češka po glavi….
