Opozicija ponekad juri sopstveni rep, ali to ne proizvodi ugođaj kao Šopenov Minutni valcer u kome je kompozitor umetnički oslikao prizor psetanceta koje se vrti ukrug. Naprotiv, politička vrteška proizvodi mučninu, podgreva osećaj bezizlaznosti, pojačava apatiju. Da smo prvi put pred pitanjem: ići na izbore ili ne, jesu li uslovi fer i pošteni ili ne, mogli bismo da se pomirimo sa činjenicom da je više konfuzije, zbunjenosti i protivstavljanja, nego saglasnosti i sinergije, među onima koji su u politiku ušli sa opredeljenjem da donesu promene, a što bi značilo da smene sadašnju vlast. Međutim, nije prvi put, iskustvo postoji.
Stara dilema i sada razdvaja opozicione aktere: da li je važnije da sve bude po pravu, odnosno po zakonu i da uslovi svim takmacima budu jednako naklonjeni ili je važnije pokušati da se osvoji što veći broj glasova birača i eventualno dođe na vlast, na bilo kom nivou? Ugledni profesor Pravnog fakulteta Tanasije Marinković naglašava da izbori u Beogradu neće biti ni zakoniti ni ustavni i insistira da se političke stranke drže onoga što je potpisano sa Proglasom. Istaknuta pravnica Sofija Mandić smatra da je najvažniji integritet izbornog postupka i da će se izlaskom na izbore propustiti šansa da se izborni uslovi zaista poprave. Nekadašnji sudija Ustavnog suda i takođe ugledni pravnik Zoran Ivošević razmišlja drugačije i kaže da sporazum o borbi za poštene izbore nije Sveto pismo i da, ako posle poslednjih izbora opozicije ima u Narodnoj skupštini Srbije, zašto je ne bi bilo i u gradskim i opštinskim parlamentima.
Konglomerat lidersko-interesnih grupa
Već ova mala polemika nužno dovodi do konstatacije da izlazak na izbore nije prevashodno pravno ni pravničko pitanje. Ono je pre svega političko i mada pravo i politika imaju mnogo dodirnih tačaka, donošenje odluka, pogotovo o tome ići na izbore ili ne, zahteva odmeravanje i uvažavanje političkih argumenata i ciljeva, pre nego svih drugih. Najjednostavnije objašnjenje fenomena politika jeste da je to nastojanje da se dođe na vlast ili da se bar utiče na nju, a to bez izbora ne može. Razume se da su izborni uslovi, ponašanje medija, ravnopravno nadmetanje test demokratije i da svi aspekti treba da budu pravno regulisani, a da se politički subjekti, i oni na vlasti i oni u opoziciji, toga pridržavaju. Ali to je tako u načelu, a šta je sa načelima u Srbiji?
Raskol u opoziciji, koji se u javnosti predstavlja kao tragedija, i jadikovanje nad nejedinstvom opozicije su neozbiljna lamentiranja, ako se zna da opozicija nije nikakav monolitni entitet
Raskol u opoziciji, koji se u javnosti predstavlja kao tragedija i jadikovanje nad nejedinstvom opozicije su neozbiljna lamentiranja, ako se zna da opozicija nije nikakav monolitni entitet. Pored nekoliko konstruktivnijih, to je konglomerat uglavnom lidersko-interesnih grupa od kojih su neke u politici da bi ono što radi Vučić radile bolje od njega: ne bi dali Kosovo koje već 25 godina nije deo Srbije i borili bi se žešće da dokažu nedokazivo, da u Srebrenici nije bio genocid. Ali ta pitanja ne dovode do raskola, jer se jednostavno guraju pod tepih, pa se rasprava rasplamsava oko formalno-pravnih začkoljica. S druge strane, logično nejedinstvo dovodi do izdvajanja onih koji na političkoj sceni sazrevaju i daju neku nadu za promene.
U okolnostima kada se na prethodna dva puta na izborima u Beogradu dogodilo da je potrebno još samo malo napora, još nekoliko glasova, samo blagi lahor da dune u leđa opoziciji i da prevagne nad dosadašnjom vlašću, neki su ispravno shvatili da je to trenutak kada treba nastaviti sa borbom, ali na bojnom polju, na izborima, a ne van njega. Zeleno-levi front, Narodni pokret Srbije, Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana, Ekološki ustanak, odabrali su borbu. Uz ovu grupaciju na izbore će i Kreni-promeni, Novo lice Srbije, Ritam grada i još poneki. Oni su razumeli da je aksiom u politici ići na izbore i onda kada ti ništa nije garantovano, što po logici stvari i nije moguće. Mislim, dakle postojim; političar sam, dakle idem na izbore. Tu nema rasprave. Ako ne idem na izbore, šta onda radim u politici? Borim se za izborne uslove? To je takođe važno i od toga ne treba odustajati, ali u odnosu na primarni cilj, to je prateća, paralelna aktivnost. Konačno, uspeo je dogovor o tome da ko je u poslednjih jedanaest meseci menjao prebivalište, neće moći da glasa na novoj adresi.
Bojkot
Bojkot već godinama odjekuje političkom scenom Srbije i Beograda. Već u mandatu 2018-2022. odbornici tadašnjeg Saveza za Srbiju napustili su Skupštinu Beograda. Epilog: ostala su samo dva opoziciona odbornika jer je uskoro i Šapićeva grupa postala vlast. U bojkot institucija vlasti istovremeno su krenuli i poslanici iste opozicione grupacije u Narodnoj skupštini Srbije. Kada su došli parlamentarni izbori 2020, najveći deo opozicije, koji je sam sebe nazivao relevantnim, odlučio se za bojkot i time pokazao koliko je relevantan. Epilog: više nego dvotrećinska prevlast SNS-a sa 188 poslanika. Pune četiri godine opozicija nije imala predstavnike u republičkom i gradskom parlamentu. Je l’ to uspeh? Da li tome i dalje treba težiti i da li uopšte treba objašnjavati da bez stalnog prisustva u institucijama opozicija nikada neće ni biti spremna da obavlja vlast. Kakva je pobeda izboriti se za ponovljene izbore, ako se oni opet bojkotuju?
Ako ne idem na izbore, šta onda radim u politici? Borim se za izborne uslove? To je takođe važno i od toga ne treba odustajati, ali u odnosu na primarni cilj, to je prateća, paralelna aktivnost.
Bojkotaši povlačenje sa poprišta političke borbe objašnjavaju raznim dosetkama koje služe da se umiri savest: nisu nam važni mandati nego ono što smo obećali građanima, nećemo da budemo saučesnici u organizovanom kriminalnom poduhvatu, i ono neverovatno rezonovanje da oni koji idu na izbore odustaju od borbe. Zar nije najvažnije obećanje opozicije da će se boriti za promene? Kako, od kuće? Ili opet na ulice? Ko je rasplinuo energiju protesta koja se nakupljala mesecima prošle godine posle tragičnih događaja u maju? Iz istih krugova apsurdna konstatacija: imali smo Vučića u ruci, a sada to gubimo ako se izađe na izbore. Nema razmišljanja o tome koliko je Vučiću dragocena poruka: dok se uslovi ne poprave nećemo na izbore. Zašto bi ih on onda popravljao?
Konstruktivnost obe opozicione grupacije može se dokazati time što će oni koji idu na izbore nastaviti i borbu za izborne uslove, a oni koji ne učestvuju na izborima, gromoglasno i bezrezervno pozvati birače da na izbore izađu i da glasaju, a zašto da ne, i da pomognu u kontroli izbora. Samo tako će se kod građana povratiti samopouzdanje i smanjiti apatija. Kada se ide na izbore, može da se uspe, a i ne mora. Kada se izbori bojkotuju, onda ti protivnik i ne treba, gubiš iako nikoga nema na drugoj strani. I nikako ne treba potcenjivati lokalne izbore, koji su uostalom redovni, za koje se odavno znalo, a ne može se reći da je opozicija u celini za njih bila spremna. Beograd je i pod dominacijom SNS-a imao opozicione opštine, a iz prošlogodišnjih izbora je jasno da ih sada može da bude i više. Ti izbori su, uprkos uslovima, pokazali da pobeda u Beogradu nije neostvarljiva. Ali ako to i nije sigurno, jedna stvar jeste: ako oni koji idu na izbore pobede u Beogradu, to će biti njihova pobeda, ako izgube, to će biti poraz svih i onih koji su izbore bojkotovali.
