Dok raste broj žrtava novosadske tragedije sa elementima zločina, stigla su upozorenja na opasnost od nestručnog rušenja Hotela Jugoslavija. Vest da je BIA upala u Zavod za zaštitu spomenika, štiteći plan vlasti o rušenju zgrade Generalštaba deluje kao najava uvođenja diktature. Na pomolu je odluka koja bi mogla ubiti visoko obrazovanje. Grupica entuzijasta sve teže brani Savski most dok se saobraćaj u Beogradu raspada …
Broj frontova koje su unapređeni radikali otvorili protiv građana i zemlje, čini se, nikad nije bio veći, niti je brže rastao. Ali, raste i bes kritičkog dela javnosti, suočene sa posledicama neodgovorne vladavine, sažetim u tvrdnji „svi smo pod nadstrešnicom“. I sve više se izliva i ka opoziciji, optuženoj da je nesposobna, korumpirana, pod uticajem službe, pa čak i uzurpatorska („svi moraju da se povuku, da dođu novi“).
Pretnja „otkazom“
Atomizirana, izubijana, demotivisana neuspesima, opozicija je uspela da doprinese ljutnji građana javnom svađom i haotičnim potezima u prvim trenucima traženja načina da se pruži otpor pokušaju vlasti da zataška činjenice vezane za katastrofu na železničkoj stanici u Novom Sadu. Blokadom novosadskog Suda u utorak, uz uporni otpor policiji pod punom opremom, poslanici i odbornici možda su uspeli da „odobrovolje“ bar deo kritičara iz nezadovoljnog dela društva, a najavljeni su i novi potezi „na ivici zakona“.
Neka vrsta pretnje „otkazom“ opozicionarima od strane građana, ipak, ostala je da lebdi u vazduhu, iako su iz obrazloženja izostali bitni detalji: recimo, činjenica da većinu opozicionih poslanika čine upravo „nova lica“, ljudi koji nisu bili deo „bivše vlasti“. Ili, fakat da se već pojavilo više novih stranaka i pokreta i da je trenutno u toku formiranje bar tri nove grupacije – uprkos tome što se „stari“ nisu povukli.
Bilo je i izbora bez „najstarijih“ – recimo, na beogradskim izborima u junu nije bilo Dragana Đilasa, Borisa Tadića, Vuka Jeremića, Miloša Jovanovića, pa je rezultat bio laka pobeda SNS, posle dužeg vremena. U Novom Sadu, s druge strane, postojala je tražena „velika koalicija“, u kojoj su bili i SSP i koalicija Nada, pa opet – ništa. Kao što ništa nije uspeo da uradi ni „novi čovek“ u Nišu, dr Dragan Milić, sa svojim „putem kroz institucije“.
Opozicija je deo društva i onakva je kakve su okolnosti u zemlji, kaže Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku
Verzija o opoziciji kao krivcu za neuspeh ne obuhvata ni notornu činjenicu, na koju podseća Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku: opozicija je deo društva i onakva je kakve su okolnosti u zemlji.
Okolnosti su, dodajmo, takve da, recimo, nema mnogo reakcija strukovnih udruženja na štetne odluke u oblastima kojima se bave. Niti ima dovoljno podrške hrabrim pojedincima: inženjer Zoran Đajić koji je izneo bitne činjenice vezane za rekonstrukciju novosadske nadstrešnice, recimo, nije inspirisao druge koji su to isto znali da istupe i podrže ga. Ili, na primer, Aleksandar Obradović – njegov pokušaj zaštite imovine Krušika, nisu podržale ni njegove kolege u fabrici, ni komšije, koje su navlačile roletne u vreme skupa podrške ispred zgrade u kojoj živi. Među nama su i (ne)ljudi, poput onih iz Lučana, koji su ustali protiv roditelja stradalog mladića. Ima i mnogo zadovoljnih životom, ili „imam kredit“ saučesnika, slepih za muke komšija, kolega, sugrađana… I sve smo to mi, srpsko društvo posle svih eksperimenata koji su nad nama izvršeni.
Opozicija – prva žrtva
„Postoje kompleksni psihološki razlozi zašto ljudi svoj bes usmeravaju na opoziciju u zemlji u kojoj se opozicija apsolutno ni za šta ne pita od 2012. godine, dok sve što je loše dolazi od stranke koja vlada isto toliko godina. Međutim, ja nisam stručan za tu oblast da bih uspešno odgovorio na to pitanje“, kaže Dušan Milenković, politički konsultant, odgovarajući na pitanje o greškama opozicije kojim je „zaslužila“ izliv besa građana.
„U konkretnom slučaju poslednjeg protesta, pratio sam izveštavanje sa protesta, intervjue sa ljudima sa protesta, i apsolutno niko se nije bavio pitanjem zašto je toliko malo ljudi došlo. Opozicija ne može biti zaslužna što je stotine hiljada ljudi izlazilo na proteste Srbija protiv nasilja, iako ih je organizovala, pa tako ne može biti kriva što je malo ljudi došlo na poslednji protest u Beograd. Kao što nije zaslužna ni za nezapamćeno veliki skup u Novom Sadu nekoliko dana pre toga. Jer je i njega opozicija organizovala“, kaže Milenković.
Ono što mi često ne možemo da razumemo, kaže Popović, jeste činjenica da je opozicija u svakom autokratskom režimu prva žrtva i to ne žrtva obične borbe, nego uništavanja.
„Kritika je potrebna, ali je potrebno i razumevanje konteksta. Uvek se može biti bolji i naravno da nije baš uvek odabrana najbolja taktika borbe“, kaže. A primer? „Opozicija se previše bavi sobom i to sa velikom strašću – videlo se to, recimo, kad je donošena odluka o tome da li ići na izbore ili ih bojkotovati, a to je samo metod borbe. Takođe, previše se bave ličnošću Aleksandra Vučića, što mogu da razumem, zavređuje on to, ali ostaje ogroman prostor na kome ih nema. Ne bave se dovoljno građanima Srbije i njihovim potrebama – recimo, kroz celu izbornu kampanju bavili su se svim temama, sem inflacije“, kaže Popović. I dodaje da puno toga opozicija jednostavno ne stiže, jer nema kapacitet da se fokusira na sve ono što je građanima važno.
Popović priznaje da ni sam ne bi znao šta da uradi u slučaju reagovanja na pad nadstrešnice, jer je situacija osetljiva i konfuzna: „Opozicija je pratila građane. Došla je u Novi Sad na njihov poziv, nije bila u organizaciji, jer to i nije bila prilika da se nametnu. Beogradski protest je organizovala opozicija, a ljudi su bili nezadovoljni jer nije bilo radikalnosti.“
Nemoguće prečice
Tu dolazimo do nerealnih očekivanja, na koja stalno upozoravamo, uz „pripadajuća“ podsećanja na sasvim drugačije okolnosti u kojima su se odvijale dve uspešne promene vlasti – lokalne u pojedinim opštinama 1996/97. i republičke 2000: oba puta bila je to odbrana izborne pobede, i to na kraju dugog procesa u kome je postojala i spoljna podrška.
Dok god traje Vučićeva autokratija sa tolikim zahvatom moći, opozicija će biti na ovom nivou (ne)poverenja. Ko god bio opozicija, kaže Dušan Milenković
Kako da, u postojećim uslovima, opozicija dobije poverenje građana? Milenković insistira na stavu da je uništavanje opozicije Vučićev najuspešniji projekat od dolaska na vlast. „On sve vreme radi na tome da ogroman broj ljudi koji je protiv njega ne postanu glasači protiv njega u ogromnom procentu. I ako bih morao da dam precizan odgovor, on bi bio – nije moguće. Dok god traje Vučićeva autokratija sa tolikim zahvatom moći, opozicija će biti na ovom nivou (ne)poverenja. Ko god bio opozicija. To će početi da se menja tek kada Vučićeva moć počne da slabi usled faktora koji su van domašaja opozicije – eksterni faktori, ekonomski problemi, pa i tragedije kojih je, na našu nesreću, sve više, kao direktna posledica vladavine SNS.“
I Popović kaže da su prečice nemoguće i da proces mora dugo trajati. „Jedino što opozicija može jeste da bude iskrena i uporna. Mora da se bavi građenjem svoje politike i ono malo ljudi što imaju i da se ne osvrće na radikalne kritike. Ne smeju da slede struje po društvenim mrežama, nego da vode.“
I još: najbolje bi bilo kad bi imali bar dvogodišnji plan. „Ukratko – da budu dosledni, uporni i da imaju plan i cilj. A s tim idu i unutrašnja reforma i demokratizacija“, sumira Popović. Tu, međutim, dolazimo do začaranog kruga – za demokratizaciju je potrebno više ljudi, a ljudi ne žele da se pridruže opoziciji u ovakvom stanju. I opet se vraćamo na priču o uništavanju opozicije, kao najuspešnijem projektu vlasti.
