Otkako su studenti zatražili prevremene parlamentarne izbore, na društvenim mrežama, priručnoj zameni za ukinutu javnu debatu, večno budna opoziciona „moralna policija“ je u punom zamahu: svaki pokušaj kritičkog preispitivanja odluka studentskih plenuma spremno osuđuje kao čin izdaje, „miniranje naše dece“, naručeno, naravno. Fokus je naročito usmeren na opoziciju, i inače nepopularnu i stigmatizovanu. Jedino što joj se sada „dopušta“ jeste bezuslovna podrška studentima, uz potpuno povlačenje sa scene.
Studenti su, s druge strane, svoje višemesečno odbijanje bilo kakve komunikacije sa opozicijom, ali i nevladinim sektorom, Proglasom i drugim akterima, delimično ublažili stavom da na izbornoj listi koju prave može biti mesta za članove, ali ne i za funkcionere opozicionih stranaka. Shvatili su, izgleda, značaj infrastrukture, znanja i biračkih odbora, ali vesti o spremnosti za razgovore o optimalnim rešenjima i van plenuma i dalje nema.
Čak i ova opozicija koju imamo, kojom neki nisu zadovoljni, ima kontinuitet institucionalne borbe, znanja i iskustva koje studenti nemaju, a biće važna za sve što će se dešavati u narednom periodu, kaže Dušan Spasojević
Još nečeg važnog nema – nedostaju istraživanja javnog mnjenja na osnovu kojih bi se realnije mogle proceniti izborne šanse studentske liste, koje se ne moraju sasvim poklapati sa ranije merenim raspoloženjem javnosti, kada se pitanje odnosilo na stepen poverenja u studente, organizovane „nepolitički“. Da li je, u svom originalnom vidu, ta lista dovoljna za željeni rezultat, ili bi bolji efekat imao inkluzivniji pristup, možda čak i posebna lista opozicije? Nešto je, svakako, ispitivala vlast, ali čak ni ona, bez obzira na sve resurse koje ima, nema dovoljno podataka za prava pitanja – jer, niti se zna kako će izgledati studentska lista, niti je sasvim jasno kakvu će odluku o izborima, kada budu raspisani, doneti opozicione stranke.
Antipolitika
Jesmo li, ovako namučeni i razočarani promašajima, željni pravde i slobode, na putu da poverujemo da sve što želimo mogu da ostvare samo studenti, onako mladi i neiskvareni, spremni da žrtvuju godinu i izlože se raznim naporima i opasnostima? Da li je opozicija sada nepotrebna, kad imamo studente?
Naravno da je opozicija potrebna, kaže Dušan Spasojević, profesor FPN i autor nedavno objavljene knjige Antipolitika, koja „secira“ dobar deo problema koje imamo. „Čak i ova opozicija koju imamo, kojom neki nisu zadovoljni, ima kontinuitet institucionalne borbe, znanja i iskustva koje studenti nemaju, a biće važna za sve što će se dešavati u narednom periodu“, objašnjava. I primećuje da su i studenti to počeli da shvataju, pa se zato otvara pitanje njihovog odnosa prema opoziciji.
Studenti su od starta napravili distancu prema političkim strankama, što je bilo opravdano, jer im je to omogućilo da obuhvate ceo politički spektar levo-desno, kaže naš sagovornik. To je, dodaje, prihvatio i počeo da pojačava deo javnosti koji je nezadovoljan strankama, ali i onaj deo koji želi da iskoristi studente za obračun sa opozicijom – bilo zbog interesa vlasti da počisti scenu, ili sa druge strane, iz želje da se otvori prostor za nove stranke i nove ljude.
Sinergija antipartizma i antipolitike postojala je, doduše, i pre aktuelnih protesta, a Spasojević objašnjava da u tome postoji iskreni, samonikli deo i deo koji se pojačava iz interesa. „Postoji globalni trend distanciranja od stranaka. Kod nas je deo tog narativa promovisala vlast Aleksandra Vučića, koja delegitimiše politiku kao aktivnost“, kaže i kao primer navodi odbranu gradonačelnika Novog Sada od zahteva da podnese ostavku ocenom da je on „politički“.
Generalizovani stav o „ljudima ukaljanim politikom“, koji su u javnim nastupima ponavljali studentski predstavnici, samo je drugačije izrečen zahtev za novim ljudima koji slušamo već godinama, sve bez precizne definicije do kad su novi ljudi – novi.
„Deo tako nametanog narativa pao je na plodno tle i kod ljudi koji su protiv vlasti, a nezadovoljni su ponašanjem opozicije. Studenti su ga stavili na steroide, pojavivši se kao nepolitički akter koji se bavi politikom u pravom smislu“, kaže Spasojević.
„Mržnja koja se valja ulicama i koja nije vezana samo za opoziciju, nego i civilni sektor, jedno vreme i Proglas, ima često ideološki predznak i najčešće dolazi sa desnice“, kaže ovaj sagovornik i podseća da je posle novosadskog mitinga ograđivanje od govornika bilo eksplicitno ideološko.
Ukaljani, isti
Generalizovani stav o „ljudima ukaljanim politikom“, koji su u javnim nastupima ponavljali studentski predstavnici, samo je drugačije izrečen zahtev za novim ljudima koji slušamo već godinama, sve bez precizne definicije do kad su novi ljudi – novi. A zapravo, u Srbiji postoji značajan broj i novih stranaka (nikad nisu bile u vlasti) i novih ljudi. U aktuelnom sazivu parlamenta, kako su prebrojali u Crti, imamo čak 54 nova opoziciona poslanika, među kojima i nekoliko njih koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe. „Pri određivanju ko pripada opoziciji koristili smo kriterijum liste sa koje su izabrani i njihovu naknadnu podršku Vladi Srbije“, objašnjava Vladimir Erceg iz te organizacije.
Činjenice često nisu prepreka za negovanje stereotipa, počev od „svi su isti“, preko „svi rade za vlast“ do „nesposobni su i ništa ne rade“ i „samo hoće pare i fotelje“. Da probamo, ipak, da ih preispitamo, nabrojanim redom, počev od „svi su isti“.
„To je raširen antipolitički i populistički narativ, iako je neverovatno da se to tvrdi, jer imamo i konzervativce i liberale, one koji su 20 godina i one koji su dve godine u politici, mlade, stare…Široka je lepeza ponude unutar opozicionih redova i zaista je nemoguće tvrditi da su svi isti i da su svi korumpirani“, kaže Spasojević. Uočava i asimetriju, jer su takvi stavovi karakteristični za opozicione birače („opoziciono polje je pluralno i nepoverljivo“), ali ne i birače vlasti koji su „disciplinovana vojska“.
Dugo postoji i teza da „svi rade za vlast“, takođe bez čvrstih argumenata. „Jasno je da postoje akteri koji iz opozicije rade za vlast – recimo, Zavetnici su sada u vlasti. Ta teza se, međutim, više odnosi na stranke opozicije kao što su DSS i SSP, nego na, recimo, Branimira Nestorovića koji je mogao a nije hteo da dovede do smene vlasti u Beogradu. Zapravo, koristi se kao argument da se udari po pravoj opoziciji“, kaže Spasojević.
Gde su rezultati
Iako bi se dosta lako mogli naći argumenti za tezu da je uništavanje opozicije među najuspešnijim, ako ne i najuspešniji Vučićev projekat, opoziciona javnost radije tvrdi da je aktuelna opozicija potpuno nesposobna.
„To je inicijalna zamena teza, menjaju se počinilac i žrtva, pa je opozicija kriva što je vlast autoritarna. Vlast ulaže ogromne resurse u marginalizaciju opozicije još od 2012. Ključni je bio obračun sa DS“, kaže Spasojević. To, naravno, ne znači da su opozicionari idealni i da nisu grešili, naročito poslednjih godinu ili dve: „Puno je stranaka, podeljene su i ne mogu da dođu do zajedničke taktike – to jeste deo objektivne krivice, ali ne zato što rade za Vučića, nego zato što rade u nedemokratskim uslovima“, objašnjava. Ima, verovatno i uticaja raznih ljudskih slabosti, poput preteranih sujeta ili ambicija bez pokrića, dodajemo, ali, da li to važi samo za opozicionare?
„Opozicioni poslanici su često izloženi diskriminaciji, a pravila nisu ista za njih i vladajuću većinu, čime oni ne mogu u potpunosti da ostvaruju svoju kontrolnu ulogu, što svakako doprinosi utisku neefektnosti u svom radu u Skupštini“, primećuje Erceg. Ima on i spremljen spisak primera koji to dokazuju, ali predugačak za prostor kojim raspolažemo.
Nema govora o tome da ljudi ne žele političare, već moraš da se pojaviš na mestu gde su oni, pa ako treba da istrpiš kritiku. Kaži zbog čega je nešto moguće ili teže uraditi, kaže Stefan Simić
Spasojević primećuje da su sada i studenti pod baražnom vatrom i da se i njima može prigovoriti da šest meseci ne mogu da nateraju vlast da im ispuni zahteve. „Puno je licemerja – prigovaramo opoziciji ono što ne prigovaramo studentima, zavladala je histerija koja samo traži da se sruči na opoziciju bez obzira na to šta rade ili ne rade“, kaže ovaj profesor.
Da rade to što im je posao u nedemokratskim uslovima nije bilo lako ni ranije, a otkako su počeli studentski protesti, pojavio se novi problem – šta god urade, prigovara im se da skreću pažnju sa studenata. „Najhvaljenija akcija opozicije je guranje poslanika s policijom, što je iracionalno, a važnije stvari su ostale neprimećene. Deluje da ljudi hoće da opozicija dokaže da ih nije strah, da su spremni da se žrtvuju i prime udarce“, primećuje Spasojević.
Četvoro lidera nam je u mini-intervjuima odgovaralo na pitanja šta nameravaju da rade kako bi doprineli da aktuelna pobuna donese rezultat i šta su radili od pada novosadske nadstrešnice 1. novembra, ali uprkos važećem stereotipu „ništa ne rade i ne mrdaju iz Beograda“, ovde nema mesta za sve što su naveli. Pritom, nisu ni pominjali primere raznih lokalnih aktivnosti, poput onih kojim se u poslednjih godinu dana istakao Stefan Simić, predsednik beogradskog odbora Pokreta slobodnih građana, koji svakodnevno vodi rat sa raznim gradskim problemima, a snimke objavljuje na društvenim mrežama.
Foteljaši
„Pokušavam da vratim ono što politika jeste, a to je da postoji direktan razgovor sa građanima na terenu i razumevanje i rešavanje njihovih problema. Ljudi se okupljaju u zborove jer ne vide drugi način da unaprede lokalnu zajednicu. U gradu ih predstavljaju ljudi koje ne poznaju i nemaju priliku da se sa njima sastanu. Nema govora o tome da ljudi ne žele političare, već moraš da se pojaviš na mestu gde su oni, pa ako treba da istrpiš kritiku. Kaži zbog čega je nešto moguće ili teže uraditi“, kaže Simić koji ima samo pozitivna iskustva sa terena. Uveren je da ljudi „vape za razgovorom sa predstavnicima u institucijama“, što se, kaže, najviše vidi kod glasača SNS i SPS, sa kojima je najviše razgovarao. „Ne postoji problem kojim sam se bavio a da neki način nije rešen. Postoje i veći problemi koji idu sporije, ali se kreće ka rešenju. Cilj mi je da postanem gradonačelnik koji će biti dostupan svojim sugrađanima 24/7. To iziskuje mnogo energije i vremena, ali kada volite to što radite, sve je lakše“, kaže.
Da li će mu poverovati oni koji su ubeđeni da političare/opoziciju zanimaju samo „pare i fotelje“?
„Cela priča o novcu u politici, sa izuzetkom vlasti, potpuno je besmislena. Poslaničke plate su male u odnosu na druge parlamente, relativno su prosečne za ljude tog obrazovanja, a prihodi koje stranka dobija jedva su dovoljni za normalno funkcionisanje. Nema tu govora o bogaćenju“, kaže Spasojević uz opasku da niko ne komentariše primanja naprednjaka ili ljudi u drugim delovima javnog sektora, kao što je, recimo, „Beogradski metro“.
Ako već neće da se samoukine, kako opozicija može da se izbavi iz situacije u kojoj kako god da se postavi, ne valja, što se vidi, recimo, iz ocene ponašanja u parlamentu – kad učestvuje u sednicama onda „daje legitimitet vlasti“, a kad pokuša da onemogući raspravu, „ponaša se vandalski“?
Spasojevićev savet je, recimo, da donesu taktičke odluke i da ih se dugoročno drže – da idu i rade to što su planirali, čak i ako u tom trenutku nemaju rezultat. Nemoguće je, kaže, odgovoriti na sve postojeće primedbe, jer ima više polja kritike, kao što je nemoguće i da urade ono što bi svima odgovaralo. Zato i postoje različite partije, uostalom – da zastupaju različite delove biračkog tela.
Potreba za zajedničkim delovanjem u okviru šireg društvenog fronta druga je priča i ne zavisi samo od opozicije. Istovremeno, činjenica da na istu tu potrebu uoči poslednjih (delimičnih) lokalnih izbora, uključujući beogradske, sama opozicija nije adekvatno odgovorila, ne čini je uverljivim zastupnikom teze o neophodnosti objedinjavanja. Komplikovan zadatak, zaista, bez olakšavajućih okolnosti. Traži mudar plan i veliku istrajnost i posvećenost.
