Nije mnogo vremena bilo potrebno doktoru Draganu Miliću da od stava „zanima me samo Niš“ dođe do ideje o formiranju Pokreta za demokratizaciju Srbije (PODES) s ciljem da okupi „sve grupe građana i pokrete u Srbiji“ i izađe na republičke izbore. I nisu to jedine porasle političke ambicije – formiranje novog pokreta najavio je i Đorđe Miketić, nekadašnji predsednik beogradskog odbora stranke Zajedno, a Nikola Jovanović, direktor Centra za lokalnu samoupravu, već je počeo kampanju za sledeće beogradske izbore, tvrdeći da se zalaže za formiranje jedinstvenog fronta.
U trenutku kad nikakvih izbora nema na vidiku – ni parlamentarnih, za koje se sprema dr Milić (uz odbijanje mogućnosti da bude predsednički kandidat), ni beogradskih, na koje planiraju Miketić i Jovanović – deluje besmisleno govoriti o njihovim šansama. Jasno je samo da broj opozicionih entiteta i dalje raste, umesto neophodne integracije: i dalje imamo više od 20 „igrača“, od kojih bi trenutno njih najviše 3-4 moglo samostalno da pređe cenzus.
Preko Fejsbuka i Tvitera moguće je napraviti veliki protest. Moguće je čak i napraviti jedan dobar izborni rezultat. Ali bez organizacije takvi projekti uglavnom se ispostave kao kratkoročni, kaže Marko Žilović
Kad je reč o planovima niškog doktora čiji „recept“ za sticanje popularnosti sada prepisuju i naprednjaci (ukidanje lista čekanja u zdravstvu), jasno je da potencijal postoji. Na junskim izborima, njegova grupacija u Nišu osvojila je čak 24,49 posto glasova, više od koalicije Biramo Niš (16,2 posto) sa kojom je (uzalud) planirao da formira gradsku vlast, na osnovu ona ukupno 3.332 glasa više nego što je dobila koalicija okupljena oko SNS.
Plan i poruka
U čak 72 od ukupno 90 lokalnih samouprava u kojima su tada održani izbori, učestvovala je bar po jedna grupa građana, koje su, zbirno, prema računici politikologa Aleksandra Ivkovića i Borisa Kaličanina objavljenoj u Radaru u junu, osvojile respektabilnih 16,2 posto glasova. Ipak, čak i kada bi sve te grupacije pristale na ideju o zajedničkom pokretu – što ne deluje realno – mnogo je razloga za oprez u proceni ishoda. Između ostalog, pokazalo se da grupe građana umeju da imaju vrlo kratak rok trajanja. I dr Milić već je doživeo odlazak dvoje članova, koji, doduše, nikog nije iznenadio.
Sama činjenica da je „odbegli“ Oliver Paunović, doskorašnji vlasnik veb-medija Niške vesti i čovek koga često gledamo na fotografijama sa članovima SNS-a, bio na „doktorovoj“ listi, za deo javnosti je još jedan argument za ocenu da je reč o „projektu“ vlasti, kreiranom tako da glasove nezadovoljnih usmeri u bezopasnom pravcu. Za te tvrdnje i dalje nedostaju dokazi, a sada je jasno samo jedno: „apolitični“ doktor već je pokazao da ima plan daljeg delovanja kao i ključnu poruku za građane (decentralizacija). Što baš i nije zaključak koji bi se mogao proširiti na celu opozicionu scenu.
Naprotiv – posle (neodgovornog) raspada koalicije Srbija posle nasilja i neslavnih junskih izbora, učinilo se da su razočarani birači izgubili nadu u promene, kao i poslednju mrvicu spremnosti za razumevanje težine uslova u kojima partije deluju. Protestnu energiju, međutim, podigla je sama vlast stavljanjem litijuma na dnevni red, što je delovalo kao „veštačko disanje“ poluonesvešćenim partijama.
A nije baš da su se one samo svojim greškama dovele u to stanje – mnogo toga govori da ih je, baš kao i institucije, medijsku scenu, pa i društvo u celini, vlast sa svojom moćnom mašinerijom „pocepala kao Panta pitu“ (termin Aleksandra Vučića).
Osim izbornih rezultata, o stanju opozicije govori i činjenica da su stranke koalicije Srbija protiv nasilja na lokalnim izborima imale kandidate u svega 75 posto opština – što potencijalno znači da u četvrtini opština nemaju kontrolu na biračkim mestima ni za parlamentarne izbore.
„Za opoziciju je bojkot izbora 2020, a naročito lokalnih izbora, bila strateška katastrofa, jer je dovršio proces bukvalnog nestanka lokalnih odbora u većem delu Srbije. Mislim da to još uvek nije dovoljno jasno u opoziciji jer postoji potreba da se bojkot proglasi uspehom“, kaže Marko Žilović sa FPN. Istina, dodaje, na tom neuspehu makar su iznikle neke nove organizacije koje se trude da razvijaju infrastrukturu – ZLF kroz podršku različitim lokalnim borbama, Kreni-Promeni kroz organizovanje i obuku aktivista po većim gradovima pre ulaska u izbornu politiku. Tu je i SSP koji ima nešto više materijalnih sredstava i delimično je preuzeo infrastrukturu DS.
Kokoška ili jaje
„Bilo bi, naravno, dobro ako bi se oko ovih organizacija koje koliko-toliko pokušavaju da razvijaju ili održavaju svoju strukturu ukrupnila opoziciona politička scena. Da postoji potreba za time pokazuje i organizovanje ’odozdo’ čitavog niza lokalnih inicijativa. One popunjavaju prostor koji su nekada demokratske opozicione stranke držale po mestima u Srbiji i pružaju šansu opoziciji da u nekoj perspektivi obnovi svoje organizacije povezivanjem sa tim lokalnim inicijativama“, kaže Žilović.
Bitno je reći i da ukrupnjavanje o kome ovde govorimo ne znači nužno jednu listu i „integraciju“ svih ličnosti koje su osnovale stranku ili pokret. Žilović ima da doda još jedan bitan deo slagalice, o kome nije baš popularno govoriti:
„Apolitični“ doktor Milić već je pokazao da ima plan daljeg delovanja, kao i ključnu poruku za građane (decentralizacija). Što baš i nije zaključak koji bi se mogao proširiti na celu opozicionu scenu
„Ne mogu sva rešenja ni doći sa strane političke ponude, već bi i opoziciono orijentisani birači morali da pokažu malo više zrelosti i da ukrupnjavanjem podrške oko par najperspektivnijih lista nateraju one koji soliraju da im se ili pridruže ili da politički nestanu. Ne može ukrupnjavanje opozicije zavisiti samo od toga da ’lideri ostave sujete po strani’, već i birači treba manje da se dure i traže dlaku u jajetu opoziciji, a to će onda uskratiti prostor za razna ’liderska’ soliranja koja se u suštini hrane podrškom na društvenim mrežama“.
Priča o opozicionom delovanju u naprednjačkoj Srbiji ponekad podseća na onu čuvenu o kokoški i jajetu: teško je razlučiti da li je nedostatak opozicione posvećenosti, doslednosti, talenta i hrabrosti doveo do činjenice da je nezadovoljstvo građana mnogo veće od opozicionog rejtinga. Ili je kombinacija pritisaka vlasti i kampanje satanizovanja kritičara vlasti na jednoj i otpora građana prema politici na drugoj strani, stvorila situaciju u kojoj bilo kakav opozicioni proboj deluje nemoguće?
Organizacija i brend
„Kada se dogode veliki protesti, ankete pokazuju da veliki broj njihovih učesnika ima želju da zadrži nekakav fiktivni ’nepolitički’ karakter. Zato se i opozicioni lideri pomalo plaše da u tim protestima budu previše upadljivi. To nije recept za uspeh i zapravo je izrazito naivno držati se tog antipolitičkog otklona, pogotovu u situaciji kada se vlast koristi sve oštrijim autoritarnim metodama. Ako građani ne žele takvu vladavinu, moraju dozvoliti političarima da se bave svojim pozivom, a uloga je možda i medija i angažovanih intelektualaca da ne podgrevaju bajke o nekakvim alternativnim modelima nestranačke i nadstranačke borbe“, kaže Žilović.
Trend slabljenja partijskih organizacija i izvesnog antipolitičkog raspoloženja kod birača, doduše, postoji širom sveta. Istovremeno, društvene mreže omogućavaju svakome da relativno lako komunicira sa velikim brojem birača bez posredovanja organizacione infrastrukture. „Uporedna politikološka i sociološka istraživanja, međutim, pokazuju dosta konzistentno da je na taj način moguće brzo mobilisati veliki broj ljudi, ali da je teško ili skoro nemoguće tu mobilizaciju održati ili je usmeriti. To smo videli i kod nas više puta u poslednjih nekoliko godina. Preko Fejsbuka i Tvitera moguće je napraviti veliki protest. Moguće je čak i napraviti jedan dobar izborni rezultat. Ali bez organizacije takvi projekti uglavnom se ispostave kao kratkoročni“, kaže Žilović uz opasku da „ni Miloševića još ne bismo smenili da je Tviter postojao 90-ih“.
Ukratko: jedini dugoročni recepti za uspeh su organizovanje i jasan brend. Za organizovanje je potreban dugoročan terenski rad na izgradnji infrastrukture, licem u lice, uz izgradnju poverenja i solidarnosti među aktivistima.
„A za brend je potrebno dosledno se držati po osnovnim političkim pitanjima, čak i kada je to nepopularno. Takva pitanja su, pre svega, strategija ekonomskog razvoja, preraspodele i identitetska pitanja. Bilo bi dobro jasno se po tim pitanjima razlikovati od rivala, ali nisam siguran da se opozicija posebno jasno po njima određuje. Povika na korupciju je u redu, ona razjaruje postojeće opozicione birače, ali ne mobiliše nove. Naprotiv, možda ih i demobiliše hraneći to uopšteno gađenje prema politici kao takvoj“, kaže Žilović.
Doista je, uostalom, glupo očekivati političke promene bez politike. Ali, primilo se.
