Možda je pitanje neumesno, jer pitati: kuda ideš, opozicijo, implicira njenu jednoznačnost, integrisanost, koheziju, a to nisu osobine onih koji oponiraju vlasti, iako primeri SAD, Velike Britanije, Nemačke, mogu da zavaraju. Ali to su zemlje manje-više dvopartijskih sistema, u kojima je aktivnost i onih koji trenutno nisu na vlasti – permanentna. Razrađuju se programi, analizira se odnos prema najvažnijim društvenim pitanjima i sopstvenim odlukama, traži se odgovor na svaki potez aktuelne vlasti. To jeste lakše u društvima sa manje partija, ali za takav sistem ne postoji recept, to je proces sazrevanja demokratije.
U našem javnom diskursu se već godinama o opoziciji govori kao o nekakvom jedinstvenom bloku koji se nalazi naspram vlasti i želi da je zameni. Ta želja je, zapravo, jedini zajednički imenitelj naše opozicije, jer svi bi da dođu na vlast, a šta će tamo, videćemo. Ako do danas nismo shvatili koliko je protivstavljanje vlasti raznorodno, neosmišljeno, nedovoljno odgovorno, ali i sklono kolaboraciji, primeri iz nekoliko opština u kojima se opozicija bori za mrvice vlasti, dovoljno govore. Bastaći, Žujovići i drugi, pre njih Nestorovići, Macure, Zavetnici… O iskonstruisanoj dilemi: ići na izbore ili ih bojkotovati, da više ne trošimo reči. Svuda gde je malo falilo, danas bi opozicionari bili pobednici, ali nekima od njih je doslednost utopijskoj ideji fer i poštenih izbora bila važnija i dobro pokriće za neučestvovanje u zajedničkom neuspehu. Još se pomalo talasa iščuđavanjem naivnih zbog onoga što se dešava u svega nekoliko opština u Srbiji.
Da li je bavljenje politikom društveni angažman kojim se ostvaruje opšti interes ili prilika za učešće u raspodeli unosnih pozicija koje obezbeđuju bolji lični, uglavnom materijalni status? Ova dilema krije i odgovor na pitanje kuda ide opozicija, ali i svi mi s njom ili bez nje
U svakom zlu ima nečeg dobrog. Sada će, konačno, biti malo više vremena za bavljenje sobom, za preispitivanje šta je bilo dobro, a šta ne u delovanju opozicije, ako to nije suviše optimističko očekivanje od onih koji su sve tiši, kao da su priželjkivali odmor. Da li će podgrevanje opozicione aktivnosti uslediti tek pred neke nove izbore ili će eventualna tragedija, ekološka opasnost ili druga nevolja podići opozicionu temperaturu bar na nivo sadašnje stvarne? Narednih meseci, izgleda, nije sezona političkog angažovanja sem ponekog saopštenja dežurnih aktivista.
Od opozicionih partija i pojedinačno i svih zajedno već godinama se očekuje da odgovore na mnoga pitanja i tako sebe identifikuju ideološki, politički, ljudski. Za one koji su već bili u vlasti važno je da znamo zašto i pre pobede naprednjaka nismo imali dosledno poštovanje zakona, kako su obavljene sve privatizacije, ko je osim Koštunice bio protiv izručivanja Miloševića Hagu, čiji su emisari uspostavljali dobre odnose sa tabloidnim medijima, kako se uticalo na izbor članova Saveta RRA, potonjeg REM-a, na izbor generalnih direktora i upravnih odbora javnih servisa, ko se okoristio od bliskosti sa establišmentom? I tada je bilo telefoniranja moćnih, direktorima i glavnim urednicima da nešto treba da bude objavljeno, a nešto ne. Deo javnosti je poslednjih godina rezignirano primao informacije o promenama naziva ulica i trgova, ali to nije počelo sa sadašnjom vlašću, nego ranije. Već na konstitutivnoj sednici Gradske skupštine Beograda, proteklih dana, odbornici su se sreli sa činjenicom da se o imenovanjima direktora, češće vršilaca dužnosti direktora, javnih preduzeća, kulturnih i sportskih ustanova odlučuje po skraćenom postupku, bez rasprave. Ali i ta odluka je doneta u vreme vladavine DOS-a ili onoga što je od njega ostalo, kao što je tada i gradska slava uvedena u Statut grada.
Ima li to neke veze sa sistemom vrednosti? Odmah posle obnavljanja višestranačja, najuticajnije i najglasnije opozicione partije Srpski pokret obnove i Demokratska stranka doveli su do ideološke raspamećenosti ne samo masa, nego i onih pojedinaca i grupa koji su imali nešto određenije stavove u odnosu na ideološki korpus. Pobednički aktivizam posle petog oktobra bio je uglavnom samo motivaciona marama kojom se mahalo pred očima građana željnih stvarnih promena i života, možda skromnijeg nego u razvijenoj Evropi, ali ljudski dostojanstvenog. Izgleda da vrednosni pristup novih vladalaca ogoljen brzometnim ukidanjem nekadašnjih praznika, uvođenjem veronauke i skidanjem petokrake sa Gradske skupštine, nije dao dovoljno rezultata. Čak ni donošenje novog Ustava kojim je, radi zadovoljenja nacionalističkih strasti, negirana stvarnost odvajanja Kosova i Metohije, nije bilo dovoljno da se postpetooktobarska vlast utemelji kao perspektivna društvena snaga. Nisu drugi bili bolji i glasačima draži, nego oni koji su obećavali nisu obećanja ispunili, ali o tome, do danas – muk.
Bilo bi dobro da čujemo šta opozicija misli o ponašanju Dodika, kako će sa Rio Tintom, kojim načinom će iskoreniti korupciju i eliminisati spregu vlasti i kriminala, šta će biti njihov odnos prema enormnoj zaduženosti zemlje. Hoće li i kako sudovi, mediji, regulatorna tela biti nezavisni
Mnogi će reći: ipak je tada bilo bolje, ali šta imamo od toga.
Opozicija nije jedinstvena, ne deluje zajedno, razvodnjava energiju promena. Utoliko je teže od nje očekivati da da odgovore na pitanja otvorena proteklih godina u kojima su sadržane klice ćutanja i o najnovijim dilemama, a pogotovo o onima koje su višedecenijske. Sistematski se beži od odgovornosti za raspad Jugoslavije i oružanih sukoba, od Kosova, Evrope, sadašnjih odnosa u regionu. Ima u poslednje vreme nešto artikulisanijeg odnosa nekih stranaka: Zeleno-levog fronta, Pokreta slobodnih građana i manjih građanskih udruženja o tim pitanjima, ali da li je to dovoljno?
Ako su pomenuta pitanja preteška ili patriotski i identitetski riskantna, ima li opozicija stav o sasvim pragmatičnim problemima. Kako će i ko, s kim, na sledeće izbore? Kako će braniti rezultate? Mogu li, posle tolikih zbunjivanja birača motivisati dovoljan broj za prevagu? Imaju li oponenti vlasti u vidu da na sledećim predsedničkim izborima Aleksandar Vučić neće moći da se kandiduje. Hoće li njegov izabranik za to mesto imati respektabilnog protivkandidata kome neće oduzimati glasove još desetak takmaca kao u slučaju Saše Jankovića. Miloševićevsko-putinovski recept će, nema sumnje, biti primenjen: Vučić premijer, a njegov poslušnik predsednik. Za neka druga pitanja već je kasno: šta bi opozicionari sa Ekspom, beogradskim metroom, širenjem Beograda na vodi.
Previše pitanja bez naznaka odgovora, a vremena nema previše. Od ozbiljnih i odgovornih se očekuje da već sada imaju stavove ili bar da na tome rade. Pa možda se dogovore i o Rezoluciji o Srebrenici i kontrarezoluciji crnogorskog parlamenta o Jasenovcu. Bilo bi dobro da čujemo šta misle o ponašanju Dodika, kako će sa Rio Tintom, ako dođu na vlast kojim načinom će iskoreniti korupciju i eliminisati spregu vlasti i kriminala, šta će biti njihov odnos prema enormnoj zaduženosti zemlje. Hoće li i kako sudovi, mediji, regulatorna tela biti nezavisni? Ako vlast održava svoju moć homogenizirajući narod pričom o sveopštoj ugroženosti od onih koji ne žele napredak i razvoj Srbije, šta na to kaže opozicija?
Sva ova pitanja slivaju se u jedno: da li je bavljenje politikom društveni angažman kojim se ostvaruje opšti interes ili prilika za učešće u raspodeli unosnih pozicija koje obezbeđuju bolji lični, uglavnom materijalni status? U razaznavanju ove dileme krije se i odgovor na početno pitanje: kuda ide opozicija, ali i svi mi s njom ili bez nje. Iskustvo nalaže da ne očekujemo odgovor iza koga će stajati svi. Niti je moguće niti nužno. Nadu će možda probuditi oni koji se prvi osveste i postupe odgovorno.
