Možda su antilitijumski protesti poslužili, donekle, kao pojas za spasavanje opoziciji, uzdrmanoj posle raspada koalicije Srbija protiv nasilja i junskog izbornog debakla, ali su, istovremeno, njen dobar deo uvalili u drugu nevolju: cela opozicija sada se proglašava antizapadnom, što delu stranaka preti da pokida ionako prilično tanke veze sa biračima kojima se obraćaju.
Jedan od važnijih doprinosa širenju takvog uverenja dao je američki ambasador Kristofer Hil, koji je, u paketu sa ocenom da „nema sumnje da Srbija ide ka Zapadu“ (što mora biti zasluga vlasti) izjavio i da među onima koji se na ulicama bore protiv litijuma „ima mnogo onih koji podržavaju Rusiju“.
Litijum nije ni prečica ni prepreka za ulazak u EU, kaže Zoran Lutovac
Ambasador se, doduše, uzdržao od ocene da je celokupna opozicija zauzela antizapadnu poziciju, ali nije ni bilo neophodno – to je proteste umesto u ekološki, stavio u kontekst geostrateške pozadine, mnogima deluje kao jasan stav. „Dokaze“ za zaključak o antievropejstvu svih učesnika ionako je lako pronaći u delovima govora koji se mogu čuti na antilitijumskim skupovima. Naročito ako je neko površan i nezainteresovan da razume kompleksnost situacije u kojoj su se protivnici vlasti našli. Ili, ako podržava vlast.
Diplomatske aktivnosti
Posmatrana crno-belo, situacija deluje jednostavno: Zapad je zainteresovan za srpski litijum, vlast je spremna da ga isporuči, opozicija se tome protivi, prema tome – opozicija je protiv Zapada.
Da li je baš tako? I da li je, u postojećim okolnostima, uopšte moguće zadržati jasnu proevropsku orijentaciju, sačuvati stare birače (ionako malodušne i mnogo puta razočarane), ali i doći do neophodnih novih simpatizera – ako oni, osim što su godinama izloženi antievropskoj propagandi, sada dobijaju novi razlog za razvoj animoziteta prema strani sveta koja traži litijum?
U opozicionim partijama proevropskog usmerenja tvrde da ne postoji ni najmanja mogućnost odustajanja od stava koji su – za razliku od Aleksandra Vučića – zastupali otkad su kročili na političku scenu. Trude se da to dokažu i u praksi, diplomatskim aktivnostima tokom kojih pokušavaju da zapadne sagovornike podsete na evropske vrednosti i stvarno stanje u Srbiji. Zamenik predsednika Stranke slobode i pravde Borko Stefanović, tako je, recimo, baš uoči posete poljskog premijera Donalda Tuska predsedniku Srbije, boravio u toj zemlji, gde je tvrdio da „nije moguć ulazak celog regiona i Srbije u EU sa ljudima poput Vučića na vlasti“.
Pored protesta i borbe kroz institucije, pitanje međunarodnih odnosa i međunarodne borbe treće je ključno polje borbe protiv rudnika litijuma, kaže Radomir Lazović
Vučić je, međutim, ponovo uspeo da pokrene priče o „skretanju ka EU“, time što je izbegao da prihvati javni poziv Vladimira Putina da prisustvuje samitu BRIKS-a u Kazanju. Uz već izraženu spremnost da udovolji evropskim potrebama za litijumom, prema mnogim mišljenjima, to je dovoljno za obezbeđivanje nastavka zapadne podrške koju očigledno uživa.
Litijum nije ni prečica ni prepreka za ulazak u EU, kaže Zoran Lutovac, lider najstarije jasno proevropske partije u Srbiji. „Demokratska stranka je nedvosmisleno prozapadno orijentisana, ali je decidirano protiv projekta Jadar za iskopavanje litijuma. I to nije u sukobu jedno sa drugim. Naprotiv“, kaže Lutovac, koji ima pet argumenata za svoju tvrdnju.
Vučić trguje
„Evropska vrednost je poštovati volju građana, a građani ne žele iskopavanje litijuma. Ni u jednoj demokratskoj državi ne bi se moglo desiti da vlast ignoriše volju ogromne većine građana“, kaže. Tu je i tačka dva: „Vučić hoće da trguje: ja vama litijum, vi meni podršku da i dalje autokratski vodim Srbiju. Litijum za stabilokratiju je antievropska formula“. Treće, podrška Vučiću znači da nema nikakvih šansi da uđemo u EU, jer to podrazumeva neispunjavanje kriterijuma za EU: „Vučiću nije u interesu da ispunjava te kriterijume, jer onda ostaje bez vlasti. Slobodni i pošteni izbori znače gubitak vlasti, baš kao i slobodni mediji ili slobodne institucije“. Zato, kaže Lutovac pod tačkom četiri, Srbija pod hitno treba da bude primljena u EU kako bi izašla iz ovog „začaranog kruga“. I na kraju: „Notorna laž ovog režima je da nema EU bez litijuma. Ta notorna laž je usmerena, na jednoj strani da produbi evrofobiju i evroskepticizam, a da na drugoj strani pokoleba one koji su za evropske integracije.“
Ni značajno mlađe proevropske organizacije od demokrata ne vide nikakav razlog za sumnje u njihovu geostratešku orijentaciju. „Teško da bi neko mogao da kaže da su Zeleno-levi front ili recimo kolege iz Pokreta slobodnih građana protiv EU, ali mi prepoznajemo da ono što je interes pojedinih delova Evropske unije nije interes Srbije, što naravno ne znači da smo protiv EU“, kaže Radomir Lazović, kopredsednik ZLF. „Upravo suprotno, mi ćemo raditi na tome da se i njima objasni da ovakav rudnik nije u skladu za evropskom zelenom agendom i zato smo protiv njega.“
Prema rečima Lazovića, ZLF smatra da je pored vaninstitucionalne borbe kroz proteste i blokade, kao i pored rada kroz institucije kao što je podnošenje predloga zakona i krivičnih prijava za kršenje zakona, pitanje međunarodnih odnosa i međunarodne borbe treće ključno polje borbe protiv štetnog rudnika litijuma.
Naprednjački spin
„Mi smo uspeli da dobijemo podršku Evropske zelene partije koju čine zeleni iz preko 40 država Evrope, što jasno pokazuje da nisu svi glasovi u EU za ovaj rudnik, a evo nedavno je stigla i podrška i Evropske levice. Njihova ključna poruka je da projekat Rio Tinto nije pravična zelena tranzicija, zato što se ne može zbog interesa industrije u jednom delu Evrope, devastirati drugi deo Evrope. A jasno su poručili i da će sav profit ostati Rio Tintu, a svi rizici pasti na teret građana Srbije“, kaže Lazović. Dodaje i da je ZLF takođe pokrenuo i seriju sastanaka sa ambasadorima i predstavnicima EU i država članica u Srbiji: „Predstavili smo im odlučan stav građana Srbije protiv rudnika, ali i tražili podršku da se primene sve ODIHR preporuke za slobodne izbore i upozorili da je zakon već prekršen jer se ne dešava promena svih članova REM-a, što bi bio ključni prvi korak ka unapređenju medijske scene u Srbiji.“
Nije, međutim, samo domaća javnost izložena manipulacijama i spinovima. Na to ukazuje Pavle Grbović, lider Pokreta slobodnih građana, kada kaže da je priča o antievropskoj opoziciji „klasičan spin koji SNS podvaljuje međunarodnoj zajednici na zatvorenim sastancima, dok istovremeno šalju Aleksandra Vulina da Moskvi i Pekingu prenosi poruku kako su protesti finansirani i organizovani od strane Zapada“.
Priča o antievropskoj opoziciji je klasičan spin koji SNS podvaljuje međunarodnoj zajednici na zatvorenim sastancima, dok istovremeno šalju Vulina da Moskvi i Pekingu prenosi poruku kako su protesti finansirani i organizovani od strane Zapada, kaže Pavle Grbović
Ni jedno ni drugo, kaže Grbović, nije tačno i služi samo za skretanje pažnje sa suštine. „Građani se bune zbog opravdanog straha za svoju zemlju. Taj strah je dodatno pojačan kršenjem svih demokratskih procedura i devastiranjem institucija – upravo onih vrednosti na kojima je EU utemeljena. I tu suštinu ne može da poremete povremene izjave na masovnim protestima, jer je i statistički logično da na velikim protestima imate zastupnike različitih ideologija. Pokret slobodnih građana će ostati dosledan i jednom i drugom cilju, odnosno i odbrani naših interesa i zaštiti naših resursa, ali i integraciji u evropsku porodicu najuspešnijih država. Ti ciljevi nisu međusobno suprotstavljeni, naprotiv“, kategoričan je lider PSG.
Nemoguća misija? Nekad je nemoguće delovalo i da učenik Vojislava Šešelja i ministar informisanja Slobodana Miloševića, posle pada tog režima i suočavanja društva sa njegovim katastrofalnim učinkom, postane neprikosnoveni, dugotrajni vladar, sa snažnom podrškom Zapada. I sve to uprkos izraženom autoritarizmu, politici koja je istovremeno i proruska i prozapadna, ali i propagandnom pumpanju proruskog raspoloženja društva. Pa se desilo. Ali ne baš samo od sebe.
