Sa Oliverom Toškovićem, profesorom na Filozofskom fakultetu u Beogradu i pripadnikom Pobunjenog Univerziteta, koji je 17 dana blokirao raskrsnicu ispred Vlade kako bi sprečio raspad visokog školstva, srećemo se u kafeu na vrhu zgrade Doma sindikata. Pogled odatle pruža se ka šatorima na platou ispred Narodne skupštine, gde nema žive duše, i dalje ka Ćacilendu u Pionirskom parku, takođe utihnulom. Za to vreme, Terazije se ore od povika ustanika koji su nakon protesta Vidimo se na Vidovdan, dosadašnji način borbe preobratili u mobilne blokade, pa podeljeni u grupe sukcesivno ometaju saobraćaj na različitim lokacijama, svuda po Srbiji.
Da li ste pojačavanje pritiska na vlast, što već neko vreme zagovarate, ovako zamišljali?
Jesam. Štaviše, verovao sam da će takav scenario nastupiti odmah posle 15. marta, ali je bilo potrebno da se steknu uslovi formiranjem mreže građanskih zborova. Ni sam vidovdanski protest isprva nije obećavao promenu načina borbe, budući da je na ulicama bilo mnogo ubačenih elemenata koji su provocirali sukobe sa policijom, iako ne kažem da takvih nije bilo i među regularnim protestantima, jer ljudi su besni i isfrustrirani, i dosta im je da ih prave budalama.
Sukobi sa policijom svakako ne bi doveli do raspisivanja izbora, već pre do uvođenja vanrednog stanja, što opet samo vlasti odgovara, pa je logičan zaključak da su provokatori bili podmetnuti, kao i mnogo puta kroz našu istoriju, uključujući i studentsku pobunu 1968.
Predstavnici vlasti su pominjali građanski rat kao nešto što protestanti hoće da izazovu, da li je ovo utemeljeno na bilo čemu realnom?
Apsolutno ne, iako oni uveliko vode rat protiv nas, što podseća na repliku Branislava Lečića iz filma Tri karte za Holivud: „Udri, milicijo, ovaj narod je neprijatelj ove države“. Istina, mi predstavljamo samo deo tog naroda, ali daleko veći no što nas vlast predstavlja svojim glasačima. Ali, ni to nije ekskluzivno za ovo podneblje, kao ni za aktuelni trenutak, već je narativ „šačica“, „grupica“, pa i „studenti koji neće da uče“, deo retorike mnogih apsolutista, jer se time homogenizuje biračko telo.
Ali, ako se izrazi poput „terorista“ ili „nasilna smena režima“ pojave na optužnici uhapšenih, to dobija sasvim drugačiju dimenziju. Šta tada biva?
To je onda napredni nivo propagande koji postaje dodatno opasan, i igra se vodi na granici diktature, u čiju definiciju ipak ne potpadamo. Međutim, dodatna represija gde se studentima pripisuju opasne kvalifikacije omogućava da režim iskoristi pravne mehanizme države i da tamniči građane koji se bune.
One koji dođu na vlast posle SNS-a čeka razorena država, i situacija možda i gora nego nakon 5. oktobra, jer je zaduženost tri puta veća, a vlast i kriminal u jačoj sprezi. Ovi kad odu, ostaviće još veću pustoš
Premda se ovo pripremalo promenama zakona, smatram da nije moguće da se represivni mehanizmi sprovedu do kraja sve dok smo mi na ulici. Ako bismo spustili tenziju na tri dana, svi pohapšeni bi završili na robiji. Ovako, ali i zbog Evrope, ovde nema diktature u pravom smislu te reči, ali su ljudi strašno iscrpljeni jer moraju da vode računa o svakom njegovom potezu. Recimo, taman pomisliš da vlast nije tako luda da uništi univerzitet, ona usvoji Zakon o visokom obrazovanju, pa moraš da se dereš da bi ga povukla.
Koliko je važno to što su studenti u toj dreci delegirali građanstvo da prihvati svoj deo odgovornosti?
Veoma, na prvom mestu zato što je time omogućeno ponovno širenje protestnog bloka, pa ponovo imamo utisak da je cela Srbija ustala. Propuštena je prilika za generalni štrajk, krivicom nekih sindikata čija su rukovodstva verovatno u sprezi sa vlašću, dok se snaga studentske pobune umanjila nakon protesta 15. marta. Bojkot se sveo na univerzitet, a onda su i nas počeli da iscrpljuju, pa su i fakulteti jedan po jedan krenuli da se isključuju iz blokada. Sad su studenti otvorili nova vrata, priključujući zborove, pa je sad u petnaestak gradova ponešto blokirano.
Razumem i opozicione lidere koji ne pristaju da im studentski pokret diktira šta će da rade, ali samo ujedinjeni možemo da pobedimo
Imaju li te mobilne blokade i dozu kontraefekta?
Sigurno da ima građana kojima se to ne sviđa, ali su te blokade sada najbolji način da njih što manje oštetimo, ne izvršimo krivično delo, a sprovedemo što jači pritisak na vladajuće strukture. Sad je pitanje ko će duže da izdrži, da l’ policija koja mora da interveniše na raznim lokacijama, a resursi vlasti nisu neograničeni, uprkos novim zaduživanjima koja zapravo sve nas terete, ili mi, kojima je dosta takve vladavine. Problem je što imamo vlast koju ništa drugo ne zanima osim lične koristi, pa će protesti verovatno trajati duže nego što smo očekivali.
Koje bi još mogle biti mere građanske neposlušnosti na koju pozivaju studenti?
Efikasno bi bilo blokiranje tačaka koje su međunarodno osetljive, kao što su auto-putevi i železnička stanica. Međutim, ovo vuče organizacione probleme, jer te blokade traže masovnost i izdržljivost, pa je pitanje kako bi se nahranilo recimo 10.000 građana koji danima stoje na pruzi. I blokada Ekspa bi bila efikasna. Ali, nadam se da do toga neće doći jer nama nije cilj da opteretimo budžet, niti da dođe do nasilja, već samo da se što hitnije raspišu izbori. Kako znaju da bi ih poraz preskupo koštao, ljudi iz vlasti se bore kao ranjene zveri jer ne vide izlaz da sačuvaju moć i kapital.
Sukobi sa policijom svakako ne bi doveli do raspisivanja izbora, već pre do uvođenja vanrednog stanja, što opet samo vlasti odgovara, pa je logičan zaključak da su provokatori bili podmetnuti
Da li su studentske liste jedini validan oponent Vučiću?
Izbori u Zaječaru i Kosjeriću su to pokazali. Pomoglo bi da lista bude jedna, ali i da se postigne dogovor bar sa parlamentarnom opozicijom, na čemu se trenutno radi kroz studentski poziv da se ona priključi protestu, uz uslov da se isključi iz rada Skupštine, a zadrže mandati. Razumem i opozicione lidere koji ne pristaju da im studentski pokret diktira šta će da rade, ali jedino ujedinjeni možemo da pobedimo.
Naravno, to će biti teška borba, s obzirom na resurse vlasti u legalnim i nelegalnim sredstvima, kojima može da se dopuni zagarantovanih 30-35 posto glasova. Zato je važno stvarati saveznike, a ne praviti barijere prema opoziciji.
Studentski protest „puca“ na široki front političkih opcija, stavljajući naglasak na jaku nacionalnu struju, ako je suditi po izboru govornika na vidovdanskom protestu?
Ako nam je cilj zajednički, zašto su važne te finese u taktiziranju? Poenta je u širini pokreta, u činjenici da su se udružili do sad nepomirljive političke opcije. Zar treba da ad akta stavimo pitanje Kosova, kad je to ozbiljan problem koji mora da se rešava, naravno, ne ratom već diplomatijom?
Koji su, po vama, najozbiljniji dometi ovog protesta?
To što je pokazao da i dalje ima enormnu snagu, i da nije splasnuo već je ponovo brojčano nadmašio mnoge skupove u svetu koji su promenili istoriju, ali i sve one koje je Vučić organizovao, uz sve mere prinude i ucene. S druge strane, gandijevski princip kojim se služe studenti, zahteva mnogo vremena da bilo šta donese.
Fakulteti pokušavaju da nekako prežive, i ja to razumem, ali da smo svi i dalje uključeni u bojkot, pritisak bi bio ubedljiviji, premda Vladu visoko školstvo i ne zanima
Osim toga, iskristalisan je krajnje ozbiljan politički zahtev za raspisivanje izbora, što se drastično razlikuje od prirode prvih protesta, krajem novembra.
Promenilo se i stanje na fakultetima, pa su mnogi u međuvremenu odustali od bojkota. Koliko ih je trenutno u blokadi, koliko u štrajku, a koliko ih je pristupilo onlajn nastavi ili radi u punom kapacitetu?
Nikakav oblik nadoknade nastave nije počeo jedino na Filozofskom fakultetu, ETF-u i FDU-u, za razliku od perioda doskoro, kada su praktično svi bili u blokadi. Fakulteti pokušavaju da nekako prežive, i ja to razumem, ali da smo svi i dalje uključeni u bojkot, pritisak bi bio ubedljiviji, premda Vladu visoko školstvo i ne zanima, kako se više puta izjasnila na razne načine.
Propuštena je prilika za generalni štrajk, krivicom nekih sindikata čija su rukovodstva verovatno u sprezi sa vlašću, dok se snaga studentske pobune umanjila nakon protesta 15. marta. Bojkot se sveo na univerzitet
Time se ispostavilo da blokade nisu dovoljno efikasne, pa se velika većina fakulteta okrenula spasavanju godine. I većina profesora veruje da ništa ne treba da se radi bez dogovora sa studentima, ali se neka rukovodstva nisu ovog pridržavala, pa je stvoren razdor, što odgovara vlastima.
U međuvremenu, školska godina je produžena do 31. oktobra, pa se fakulteti dovijaju kako da bar formalno nadoknade propušteno. Neki kače materijale na svoj sajt, ne mareći da li će neko da ih preuzme, karikirajući Potemkinova sela onlajn nastave, što je opcija koju vlast nudi. Dobro je i što je postignut dogovor da godina može da se zamrzne, dok se onima koji hoće da je završe, redukuju obaveze do razumne granice. Postoji i ideja da se naredne godine poveća broj radnih dana, kako bi se uhvatio korak sa redovnim tokom.
U svakom slučaju, model blokade fakulteta se ispostavio kao nedelotvoran, jer bi režimu bilo svejedno i kad bi se visokoškolske ustanove ugasile. Zakonski, vlast ne može da ih otera u stečaj, jer im je država osnivač, ali može da uskrati novac za redovne aktivnosti.
Kako je sa platama, ko ih dobija a ko ne?
To je tek ludilo! Mi koji smo i dalje u blokadi, ne dobijamo plate evo već četvrti mesec, što deo građanstva ne zna, a deo misli da mi i ne živimo od plata, već ne znam od čega, jer ih je vlast ubedila da smo mi neka bogata, privilegovana elita. Oni koji su svesni situacije, pomažu nam finansijski, ili sprovodimo neke akcije, pa namaknemo bar po 10.000 dinara, da odemo u Lidl i kupimo neophodno.
Blokade su najbolji način da ne izvršimo krivično delo, a sprovedemo što jači pritisak na vladajuće strukture. Sad je pitanje ko će duže da izdrži – policija ili mi, kojima je dosta režimske vladavine
Čudno je što plate isprva nisu dobijali ni oni koji su izašli iz blokade, i što su ih prvi dobili profesori DIF-a u Nišu i Novom Sadu, gde je dekan Patrik Drid – njihov čovek. Sad se polako plate svima nadoknađuju, uprkos ogromnom budžetskom problemu koji se očituje kroz odlaganje plaćanja struje i drugih režijskih troškova.
Šta je postignuto u vezi sa suštinskim problemima, poput onih koji je istakao Pobunjeni Univerzitet, blokirajući 17 dana raskrsnicu Nemanjine i Kneza Miloša u Beogradu? Da li bi vlast popustila i bez tog vašeg pritiska, a kroz dogovore rektora Vladana Đokića i premijera Đure Macuta?
Ako nismo pomogli, bar nismo odmogli, jer jedno je sigurno, da vlast reaguje na pritisak. Ipak ne znamo u kojoj meri je naša zasluga to što je rasformirana Radna grupa za izradu novog Zakona o visokom obrazovanju, i što će kvote za upis na fakultete ovih dana konačno biti raspisane, prema obećanjima, ali smo ubeđeni da je takva vrsta pritiska delotvorna, jer raniji pregovori, pre blokade, nisu urodili plodom.
Blokade su najbolji način da ne izvršimo krivično delo, a sprovedemo što jači pritisak na vladajuće strukture. Sad je pitanje ko će duže da izdrži – policija ili mi, kojima je dosta režimske vladavine
Obećano je i povlačenje Uredbe koja rad univerzitetskih profesora dovodi do besmisla dezavuisanjem naučnog rada, neophodnog za unapređenje nastave. Ako ta Uredba zaživi, univerzitet će praktično biti žrtvovan i pretvoren u produženo srednjoškolsko obrazovanje.
Na koji način bi novi Zakon o visokoškolskom obrazovanju izjednačio privatne i državne fakultete, i zašto bi to bilo štetno?
Taj model, po principu finansiranja studenata kroz tzv. vaučere, a ne fakulteta, gde god da je uveden u svetu, smanjio je dostupnost školovanja i omogućio ga isključivo bogatima. Ako bi se studenti masovno odlučivali za privatne fakultete, oni državni bi morali da povise školarinu da bi preživeli, a odmah za njima bi školarine povećali i privatni, dok bi iznos koji bi država davala studentima ostao isti. Tako bi stradale nepopularne a krajnje važne profesije kao što su nastavničke, a s porastom školarina, od daljeg obrazovanja bi odustali oni koji to ne mogu da isprate, što bi nas po pitanju obrazovanja vratilo na početak 20. veka, poništavajući pozitivne efekte socijalizma u širokoj dostupnosti obrazovanja.
Slično se pokušalo prošle godine, kroz nameru da se dovedu fakulteti iz inostranstva i bez akreditacije, i još da se njihov rad stimuliše kroz budžetska mesta.
Blokade su najbolji način da ne izvršimo krivično delo, a sprovedemo što jači pritisak na vladajuće strukture. Sad je pitanje ko će duže da izdrži – policija ili mi, kojima je dosta režimske vladavine
Ta odluka je srećom povučena, ali koliko možemo da budemo sigurni da se neće provući na mala vrata?
Ne možemo uopšte, zato je poenta stalni oprez, što troši mnogo energije. U normalnom društvu postoje institucije koje upravo to i rade, a pošto su kod nas one razorene, onda svako od nas istovremeno obavlja funkcije svih institucija. Praktično kao da se sami obrazujemo, lečimo, branimo…
Recimo da se promeni vlast, šta čeka te nove ljude?
Čeka ih razorena država, i situacija možda i gora nego nakon 5. oktobra, jer je zaduženost tri puta veća, a vlast i kriminal u jačoj sprezi. Ovi kad odu, ostaviće još veću pustoš. Zato je važno da stanemo iza tih novih ljudi koji treba da formiraju nezavisne institucije, i da im u tome pomognemo, a ne da kritikujemo svaku njihovu izjavu i pre nego što dođu na vlast. Dovoljno je da se zaustavi odliv javnih sredstava na stavke poput Ćacilenda i osetiće se boljitak.
Nužnost što hitnijih izbora nameće i betonizacija prestonice kroz širenje Beograda na vodi?
Ili njenog totalnog raspada, pod krinkom rekonstrukcije.
S obzirom na to da znaju da bi ih poraz na izborima preskupo koštao, ljudi iz vlasti se bore kao ranjene zveri jer ne vide izlaz da sačuvaju moć i kapital
Šta li misle turisti kad to vide?
Ne znam, ali znam da je broj turista iz regiona bitno opao zbog maltretiranja državljana prvo Hrvatske, a evo sad i Crne Gore, što opet služi kreiranju neprijatelja, a ovo konsolidaciji biračkog tela, čemu služe i priče o studentima kao stranim plaćenicima.
Da li je moguće da sve te ideje i odluke potiču sa jedne adrese?
Nije. Iza Vučića stoji čitava armija kontroverznih biznismena, manje ili više uvezanih sa kriminalom, koji reaguju ako ocene da su odluke donete na njihovu štetu, pa se one brzo revidiraju. Vlast pravi mnogo grešaka, ali ima resurse da ih „ispegla“, pa je moguće da neko ko je preprodavao kokain, bude glavni za distribuciju vode u nekom gradu, recimo.
Poenta je u širini pokreta, u činjenici da su se udružile dosad nepomirljive političke opcije. Zar treba da ad akta stavimo pitanje Kosova, kad je to ozbiljan problem koji mora da se rešava
Dakle, verujem da Vučić pravi strategiju, ali usklađenu sa interesima tih kriminogenih grupacija.
Možete li da zamislite Vučića da mirno ode sa vlasti?
Teško, prvo što ta „mreža“ neće da ga pusti dok ne obezbedi sebi odstupnicu ili novu poziciju, pa mu je ona veći problem od nas blokadera. Mi nećemo da ga jurimo, a ova mafijaška mreža hoće, i tražiće osvetu. S druge strane, Vučić nije lik koji bi se pomirio sa porazom, makar svi izginuli. Zato i radi to što radi, podiže tenziju, zadužuje državu…
Model finansiranja studenata kroz vaučere, a ne fakulteta, gde god da je uveden u svetu, smanjio je dostupnost školovanja i omogućio ga isključivo bogatima
Postoje dva scenarija koja mogu da zamislim – da on ipak oceni da mu je isplativije da pobegne, i drugi, da se ta mafijaška mreža snađe, kao dvehiljaditih, što obezbeđuje mirnu tranziciju. Nadam se da će, ako budu i ispregovarali, to da bude u pravcu njihovog bega iz Srbije. U svakom slučaju, maraton nas tek čeka, pa i kroz uspostavljanje koliko-toliko fer izbornih uslova.
To znači da ne bi bilo dobro kad bi izbori bili raspisani recimo sutra?
Ne, mora da ostane prostora da se stvore povoljniji preduslovi, ali ne treba čekati ni predugo, jer svaki dan više znači 10 puta toliko propadanja cele države.
