U četvrtak, 21. marta, u 14.30 biće predstavljen izveštaj o korišćenju pretpristupnih fondova EU od strane Srbije, naslovljen „Pretpristupni instrument Evropske unije: Studija slučaja – Republika Srbija“, u koji je Radar imao ekskluzivan uvid. O tome da li će Evropska komisija posvetiti pažnju ovom pitanju, kao i da li će doći do preispitivanja decembarskih izbora na koje je Evropski parlament pozvao, za Radar govori Gvendolin Delbos-Korfild, poslanica Evropske zelene partije koja je naručila izradu ovog izveštaja.
Pre nego što je usvojena usaglašena verzija rezolucije Evropskog parlamenta o situaciji u Srbiji nakon održanih izbora, poslaničke grupe su iznosile svoje predloge. Ni u jednom od njih nije bilo pomena korišćenja fondova EU od strane Srbije, ali u konačnoj verziji teksta se našao i poziv Evropskoj komisiji da odmah započne reviziju sredstava koja su pružena Vladi Srbije u okviru Instrumenta za pretpristupnu pomoć (IPA) i drugih finansijskih instrumenata. Kako je došlo do te promene u poslednjem trenutku?
To je nešto oko čega smo dugo bili zabrinuti, barem neki od nas. Ja sam to predložila pre više godina, mnogo pre poslednjih izbora u Srbiji. Pitanje korišćenja IPA fondova se postavljaju organizacije civilnog društva, Savet Evrope, ali isto tako nam i mnogi građani Srbije govore da ne možemo da zamislimo koliko se u srpskim medijima ne govori o sredstvima EU i da se konstantno stvara slika da je Kina jedan od najvećih finansijera Srbije. O ovome se već jeste dugo raspravljalo među evroposlanicima koji se bave Srbijom, ali tačno je da ta tema nikada ranije nije zaista stavljena na sto.
Da budem potpuno jasna, ne zalažem se za zamrzavanje sredstava za Srbiju, niti to traže autori izveštaja. Ono što tražimo jesu ozbiljniji pristup, jači kriterijumi i povraćaj sredstava u slučajevima kada su loše upotrebljena ili kada su netransparentno trošena
Rad na izveštaju koji sada predstavljamo je počeo pre nekoliko meseci i sa uvidom u njegove ranije verzije postajala sam veoma besna zbog ove teme. Tada sam počela da govorim na javnim događajima da moramo daleko ozbiljnije da se bavimo načinom na koji se ova sredstva koriste, i to je možda bio jedan od okidača. Drugi je bio upliv opozicije iz Srbije, koja je sugerisala da je možda trenutak da zauzmemo malo oštriji stav po pitanju fondova. Ali takođe je uticalo i to što su mnoge moje kolege, pogotovo iz Evropske narodne partije (EPP), svesne da smo se sa ovakvim stvarima susretali u Mađarskoj i već smo imali sve te rasprave na temu odmrzavanja sredstava za Mađarsku, i mislim da je to iskustvo pomoglo mojim kolegama da odluče da ova tema postane deo diskusije. Tako nešto nikada ranije nije bilo moguće, ali sada jeste. Malo smo rizikovali, nismo bili sigurni da li će EPP podržati to, tako da smo i sami bili iznenađeni kada nam je uspelo da to postane deo Rezolucije.
Da li je Evropska komisija voljna da sprovede reviziju kakva je tražena u Rezoluciji?
Postoje dva odgovora na to pitanje. Jedan je da, u ovom trenutku i do kraja tekućeg mandata, Evropska komisija nije u potpunosti pouzdan partner u svemu ovome, zato što imamo problem sa komesarom za proširenje. O tome se godinama nije govorilo, osim što je postojalo kao glasina, ali mi sada – ili barem ja lično ne osećam nelagodu da kažem da Oliver Varhelji nije bio komesar od poverenja. Nije radio posao kako je trebalo po pitanju Srbije i uopšte država kandidatkinja za članstvo u EU, imao je veoma mađarski pogled na situacijuumesto da je zastupao ugao gledanja EU, i bio je previše popustljiv. Čak i izveštaji Evropske komisije o Srbiji nisu bili baš verodostojni u poređenju sa izveštajima o drugim državama, jer je očigledno postojala volja da se ublaže stavovi o Srbiji. Tako da je teško sa sigurnošću znati kakva će biti pozicija Komisije nakon kraja tekućeg mandata, pošte se nalazimo u veoma specifičnoj situaciji sa veoma specifičnim komesarom koji usled očiglednih veza između Vučića i Orbana ima specifičan stav prema Srbiji.
Ja lično ne osećam nelagodu da kažem da Oliver Varhelji nije bio komesar od poverenja. Nije radio posao kako je trebalo po pitanju Srbije i uopšte država kandidatkinja za članstvo u EU, imao je veoma mađarski pogled na situaciju umesto da je zastupao ugao gledanja EU, i bio je previše popustljiv
Mislim da uopšte nije nemoguće da se takva revizija dogodi u budućnosti, iz tri razloga. Prvo, u toku je opšta rasprava o procesu pridruživanja. Proširenje EU će iziskivati puno novca ukoliko počnemo da radimo sa Ukrajinom ili državama Balkana. Reč je o devet do jedanaest država i postoji pritisak od država članica da moramo biti pažljiviji sa našim novcem. U takvim globalnim okolnostima, Komisija će morati da se uozbilji. Druga stvar je da je Evropska komisija već kritikovana zbog načina na koji se sredstva EU koriste unutar EU – mehanizam uslovljavanja je već primenjen prema Mađarskoj i postoji mogućnost da bude upotrebljen i protiv nekih drugih država. A treća je da novi pritisak dolazi od Evropskog revizorskog suda i usmeren je na pitanje korišćenja IPA fondova. Sve ovo zajedno bi moglo da pomogne da se Komisija pogura da bude bar pažljivija i da uspostavi dodatne i snažnije kriterijume. To je jedan od razloga zbog koga sam želela da ovaj izveštaj bude izrađen, da bi pomogao da se Komisija pogura u tom smeru.
Da budem potpuno jasna, ne zalažem se za zamrzavanje sredstava za Srbiju, niti to traže autori izveštaja. Ono što tražimo je ozbiljniji pristup, jači kriterijumi i povraćaj sredstava u slučajevima kada su loše upotrebljena ili kada su netransparentno trošena. Ali u ovom trenutku ne govorimo još uvek o zamrzavanju fondova.
Ranije ste izjavili da „zamrzavanje fondova EU najviše udara na džepove korumpiranih, autokratskih lidera, onih koji ne brinu o interesima građana“. Da li vas je ovaj izveštaj naveo da promenite mišljenje?
Postoje slučajevi u kojima postoje sumnje, i slučajevi u kojima nije sporna upotreba sredstava već činjenica da nije rečeno da se radi o sredstvima EU. To su dva različita problema. U slučajevima gde postoje sumnje, gde recimo sredstva nisu upotrebljena za preradu otpadnih voda ili nisu otišla organizacijama civilnog društva koje su posvećene evropskim vrednostima, već su završila u džepovima korumpiranih i autokrata, kao što se godinama dešavalo u Mađarskoj, trebalo bi da budemo mnogo kritičniji. Tome prosto treba stati na put jer znamo da je EU zapravo finansirala uspon Orbana i veoma je odgovorna za situaciju u Mađarskoj. Ne želimo da ponavljamo iste greške u Srbiji, što smo verovatno već pomalo počeli da radimo. Dakle, postoje slučajevi kakve treba zaustaviti, ali to ne znači zamrzavanje fondova, već traženje povraćaja sredstava koja nisu namenski potrošena ili koja su završavala kod nevladinih organizacija koje ne podržavaju evropske vrednosti. U slučajevima gde je novac propisno upotrebljen, potrebno je da nadležni kažu da je reč o sredstvima EU.
Čak i izveštaji Evropske komisije o Srbiji nisu bili baš verodostojni u poređenju sa izveštajima o drugim državama, jer je očigledno postojala volja da se ublaže stavovi o Srbiji
U izveštaju se govori o utisku koji postoji kod građana Srbije da se sredstva EU koriste za subvencionisanje i održavanje aktuelnog režima. Da li mislite da nedostatak transparentnosti u vezi sa korišćenjem i zloupotrebom tih fondova doprinosi takvom utisku?
Očigledno ne postoji dovoljno transparentnosti i to nije nova pojava. U Mađarskoj smoaktivirali mehanizam uslovljavanja, ali često poručujem Komisiji da ne razumem zašto to nije urađeno još pre više godina. Znali smo za sporne primere, ali Komisija nikada nije izašla sa izveštajem u kome bi se jasno reklo – ovaj posao nije obavljen na način na koji je trebalo, ovaj projekat je samo delimično realizovan, ovaj projekat nije uopšte postojao, ovim projektom smo zadovoljni… Nikada nisu postojale takva jasnoća i transparentnost. Isto je slučaj i sa IPA fondovima. Nažalost, takođe mislim da Komisija nije u mogućnosti da bude transparentna koliko bi želela, da smatra da postoje važnije stvari za koje treba izdvojiti vreme i ljudstvo. Šteta je što Komisija treba da se informiše od strane organizacija poput Crte ili iz mog izveštaja, ali takvo je trenutno stanje stvari.
Dakle, postoji kultura netransparentnosti i postoji manjak resursa. Ali povrh toga postoji i treći aspekt, a to je kultura diplomatije i komuniciranja uvek sa liderima, sa vladom. Nikada sa civilnim društvom, nikada sa nekim drugim. Komisija je upoznata sa nekim problemima, ali na kraju će uvek otići do vlade i reći „vidite, ovo je pomalo problematično“, na šta će vlada odgovoriti „jao, izvinite“, i na tome se sve završiti. Moramo da zaustavimo tu kulturu.
Znamo da je EU zapravo finansirala uspon Orbana i veoma je odgovorna za situaciju u Mađarskoj. Ne želimo da ponavljamo iste greške u Srbiji, što smo verovatno već pomalo počeli da radimo
Problem o kome govorite je aktuelan i u slučaju izbora u Srbiji. Nakon objavljivanja konačnog izveštaja ODIHR-a, održana su tri sastanka Radne grupe za unapređenje izbornih uslova sa predstavnicima ODIHR-a i Delegacije EU u Srbiji (na poslednjem je bio i predstavnik ambasade SAD). Ali nije bilo predstavnika opozicije, Crte, pravnih stručnjaka koji su podneli zahtev Ustavnom sudu da se izbori ponište. Može li iko očekivati da se u takvim uslovima zaista poboljšaju izborni uslovi?
Ne, mislim da pravimo istu grešku iznova i iznova, i to je zaista iritantno. I unutar EU postoje poteškoće u obezbeđivanju transparentnosti i uključivanja civilnog društva. Ali mi smo direktni predstavnici građana EU, tako da Evropski parlament ima legitimitet da pokreće ta pitanja. Predstavnika građana Srbije ili drugih država kandidatkinja nema nigde. Nema ko da Komisiji kaže želimo ovo, potrebno nam je ovo – a da ima legitimitet za tako nešto. Zato mi, poslanici koji dolazimo iz drugih država, pokušavamo da to uradimo, ali nije lako. Veoma sam besna što posle svih ovih godina Komisija i dalje pristaje da odlazi na sastanke na kojima nema predstavnika civilnog društva. Trebalo bi da poruči srpskim vlastima da tako više ne može, da je potrebno da ti ljudi budu za istim stolom. Ali oni to ne rade i to je tipičan primer nečega što treba da se promeni.
Da li trenutna taktika odugovlačenja prolazi srpskim vlastima?
Rezolucija Evropskog parlamenta predstavlja veliki pomak, nikada ranije nije postojala toliko oštra rezolucija o jednoj državi kandidatkinji iz tih razloga. Dugoročno gledano, ipak ne predstavlja potpunu pobedu, zato što se pitanje Srbije opet malo stavlja po strani, što dozvoljava Vučiću da nastavi po starom jer iz EU ne dolazi dovoljno otpora.
Da li to znači da neće biti ad hoc misije za utvrđivanje činjenica o izborima u Srbiji, koja je tražena u Rezoluciji?
Misija je trebalo da sledeće nedelje dođe u Srbiju. Ja sam bila spremna da idem, ali nije bilo dovoljno spremnih iz drugih parlamentarnih grupa u ovom trenutku. Priča se o novom datumu tokom maja i nadam se da će se realizovati.
Postoji zabrinutost u Srbiji da bi predstojeći izbori za Evropski parlament u junu mogli da zaustave ove procese.
Istina je da bismo pod normalno tokom maja bili u kampanji i da ne bismo radili bilo šta drugo. Zato jeste teško organizovati misiju, ali i dalje govorimo o njoj. Što se tiče budućnosti, ukoliko nakon izbora dobijemo previše konzervativan parlament, mogli bismo da izgubimo izvestan napredak koji smo ostvarili. Ali jedna od dobrih strana je što čak i u EPP, velikoj desničarskoj poslaničkoj grupi, postoje ljudi kojima je preko glave Vučića. I takođe imamo ljude iz Srbiji susednih država, poput Slovenije i Hrvatske, koji su spremni da govore koliko su nezadovoljni celom situacijom. Ne u meri u kojoj smo nezadovoljni Turskom, na primer, ali neke od mojih kolega – pa i iz EPP –zauzele su veoma oštar stav. Tako da pritisak sigurno neće u potpunosti nestati nakon izbora, ali naravno većinski sastav parlamenta će imati uticaj na njegov intenzitet.
Verovatno ste svesni da je, osim ako vaš izveštaj ne zadobije mnogo pažnje, vrlo verovatno da ćete biti lično napadnuti od strane Aleksandra Vučića i Ane Brnabić? To se već recimo desilo vašem kolegi Andreasu Šideru, zbog zastupanja stavova koji se mogu naći i u Rezoluciji EP.
Da, znam. Otvoreni napad na evroposlanike – i to ne jednog nego nekoliko – nije bio posebno strateški mudar Vučićev potez. Zato što je dugo vremena na tapetu bila samo Viola fon Kramon, pa je bilo lako da parlamentarci misle – da, ali takođe je istina da Viola iznosi veoma snažne stavove, a tu je i činjenica da je predstavnica za Kosovo… Ali sada kada su napadnuti i drugi poslanici, iz drugih poslaničkih grupa, to veoma uznemirava parlament. Još jednom – ne znam koliko ćemo biti uznemireni nakon naših izbora, ali na ovom kraju mandata, opšte raspoloženje u parlamentu jeste da imamo problem sa vlastima u Srbiji.
U slučajevima gde postoje sumnje, gde recimo sredstva nisu upotrebljena za preradu otpadnih voda ili nisu otišla organizacijama civilnog društva koje su posvećene evropskim vrednostima, već su završila u džepovima korumpiranih i autokrata, trebalo bi da budemo mnogo kritičniji
Da li biste izdvojili neki odslučajeva iz vašeg izveštaja koji je posebno upečatljiv?
Ne, ne mislim da su neki upečatljiviji od drugih. Veoma sam zadovoljna izveštajem, nemamo uvek taj nivo kvaliteta, ovaj je verovatno jedan od najboljih koje smo finansirali i ukazuje na različite aspekte. Postoje slučajevi u kojima su sredstva zloupotrebljena, u kojima su pravilno upotrebljena ali srpske vlasti ne pominju da su to sredstva EU, pa građani nisu svesni da EU može da poboljša njihove živote, a tu je i pitanje novca koji se ne usmerava ka civilnom društvu i akterima koji promovišu evropske vrednosti. Preporuka iz izveštaja koju smatram veoma važnom tiče se medijskog aspekta. Da li je normalno da i dalje dajemo novac koji će hraniti medije koji su anti-EU nastrojeni? Da li je uloga EU da direktno ili indirektno dotira medije koji neprestano lažu i govore loše stvari o EU? Za mene je to jedna od najvažnijih preporuka, zato što smo tako nešto imali i u Mađarskoj gde smo bili veoma nezadovoljni kada je vlada Viktora Orbana postavljala bilborde na kojima su Junker i Ursula fon der Lajen proglašavani izdajnicima, ali nismo odgovorili na to. To možda jeste komplikovano u slučaju država članica, pošte one imaju suverenitet nad svojim informisanjem. I dalje mislim da Komisija greši po ovom pitanju, ali razumem da nije tako lako odgovoriti. Ali u slučaju država kandidatkinja? Kada jedna država očigledno laže o pitanju porekla novca, kada glorifikuje Kinu – mislim da je potpuno opravdano da onda EU kaže, u redu, onda ćemo se sami baviti informisanjem, želimo medije koji su za EU, želimo da naš novac pomaže evropskim vrednostima.
