Autoritarne vođe hibridnih, nedemokratskih režima opravdano se boje obojene revolucije. Iako nenasilna, mirna, sa razumnim razlozima, ona je za njih veoma opasna jer argumentacijom prihvatljivom velikoj većini podriva ne državu, nego samodržavlje. Kada se neka od vrednosti demokratije: sloboda izbora, vladavina prava, zakonito ponašanje institucija, sloboda informisanja i izražavanja, samovoljom onih koji su na vlasti i koji umisle da su vladari, gospodari, a ne servis građana, potisne, dolazi do reakcije.
Najnovije buntovništvo protiv uzurpatora koji sopstvene interese i interese uskog kruga istomišljenika stavljaju ispred opšteg postalo je poznato pod nazivom „obojene revolucije“. Naziv je nastao prvih godina ovog veka i vezuje se za masovne proteste u Gruziji, Ukrajini i Kirgistanu, a u tom kontekstu pominje se i petooktobarska revolucija u Srbiji i protivljenja vlastodršcima u Belorusiji, Moldaviji, pa i Rusiji, Mađarskoj, Slovačkoj i drugim zemljama. Obojenost je viđena u cvetnim simbolima: ružama u Gruziji, lalama u Kirgistanu i boji narandže u Ukrajini.
Kada se znaju okolnosti u pomenutim državama, retrogradnost društvenih procesa, povratak na vlast onih koji su u politiku ušli još u uslovima jednopartijskog dogmatizma ili kasnije na krilima uskogrudog nacionalizma i kada se znaju vođe ogrezle u autoritarizam, da li treba da čudi što se javlja otpor? Eduard Ševardnadze je zagovarao prozapadnu politiku kada je postao predsednik Gruzije, ali je zatim tolerišući korupciju i kriminal postao prepreka razvoju, pa su ga građani oterali ružama. I danas je otklon nedavno izabranih vlasti od Evrope, a približavanje Vladimiru Putinu, uzrok ključanja u ovoj zemlji. U Ukrajini se 2004. dogodila izborna krađa, pa se narod pobunio i ispravio grešku, dokazavši pobedu predsednika Juščenka. Bio je to prvi narandžasti ustanak, a onaj drugi, poznatiji kao „Evromajdan“ izbio iz sličnih razloga 2014. završio se tragično sa 120 žrtava, jer je vlast primenila silu. I u Kirgistanu se kralo na izborima 2005, opozicija to nije htela da prihvati, građani su se pobunili pa je neomiljeni Akajev pobegao iz zemlje, a predsednik postao Kurmanbek Bakijev.
Kada je zabrinut zbog „napada na nezavisne lidere“, Aleksandar Vučić očigledno misli na Orbana, Lukašenka, Erdogana, Fica, Putina i time sam sebe svrstava među dokazane protivnike demokratije
Svim ovim primerima zajedničko je da su se građani podigli protiv autoritarnih lidera, da im je orijentir bila demokratija, uključivanje u udruženu Evropu i odbojan stav prema proruskoj politici koju su njihovi predsednici i vlade promovisali. U svim protestima masovno su učestvovali mladi, uglavnom studenti, oblici protesta bili su hepeninzi, performansi, masovne šetnje. Ono što protivnici ovakvih aktivnosti najviše ističu jeste uticaj stranog faktora, finansijska pomoć, a ponekad i instruktaža aktivista iz civilnog sektora. Otud optužbe za delovanje stranih agentura, izdajništvo, rušenje države. Kritičari ne ulaze u uzroke i nisu spremni da priznaju da su svuda razloge za bunt na svojoj koži osetili građani tih zemalja, da su autentično započeli proteste jer njima nije bilo dobro i da ih niko nije na to naterao. Pomoć koja je stizala, javljala se tek kada bi se jasno odredili ciljevi koji su bili usmereni na progres i demokratske promene.
Gde je tu Srbija? Predsednik Vučić tvrdi da je pobedio obojenu revoluciju, napisaće udžbenik, bestseler koji će se proučavati po celom svetu, da svi vide kako se to radi. Ipak, komentarišući događaje u Nišu, ljutito i ostrašćeno osuđuje „njihovu obojenu revoluciju, bednu, jadnu, odvratnu, pokvarenu“. Ne usuđujući se da više direktno pominje studente kao aktere najvećih protesta ikada održanih u Srbiji, generalno učesnicima imputira strani uticaj, špijunažu, plaćeništvo. U tim optužbama dolazi do apsurdnih momenata kada predsednik izjavljuje da je Srbija napadnuta spolja i da su i u drugim zemljama napadnuti nezavisni lideri. Kao izvore inostranog uticaja više ne pominje Ameriku već evropske zemlje, u odnosu na koje učesnici protesta već mesecima izražavaju razočaranost što od njih nema nikakve podrške. Ozbiljni analitičari i domaći i strani, istovremeno naglašavaju bliskost evropskih političkih vrhova sa Vučićem iz interesno-strateških razloga. Kada je zabrinut zbog „napada na nezavisne lidere“, Aleksandar Vučić očigledno misli na Orbana, Lukašenka, Erdogana, Fica, Putina i time sam sebe svrstava među dokazane protivnike demokratije.
Manipulativna propaganda kojom se targetiraju oni koji rade za strane države i omogućavaju njihov uticaj, zapravo treba da sakrije činjenicu da najintenzivniji strani uticaj na Srbiju ide preko samog Vučića
Manipulativna propaganda kojom se targetiraju oni koji rade za strane države i omogućavaju njihov uticaj, zapravo treba da sakrije činjenicu da najintenzivniji strani uticaj na Srbiju ide preko samog Vučića. Taj uticaj je utoliko snažniji što dolazi od najjačih država sveta SAD, Rusije, Kine, Nemačke. Americi hoće vođa da proda Generalštab, od te zemlje očekuje da povlačenjem sredstava inostrane pomoći uništi civilni sektor u Srbiji. Nije niko iz Amerike tražio proveru trošenja donacija USAID-a u Srbiji, ali je Vučić odmah ponudio usluge. To što je najviše novca od ove organizacije za podsticanje razvoja, Srbija dobila za pravosuđe, unutrašnje poslove, bezbednost, migracije, reformu javne uprave i lokalne samouprave, ekonomsku i razvojnu politiku, zdravstvo, nauku, istraživanja, životnu sredinu, dok su mediji i civilno društvo na kraju liste, nije argument za državu da prestane da najružnijim rečima govori o donatoru i da mu pripisuje podršku subverzivnoj aktivnosti.
Zar nije strani uticaj delovanje ruskih medija u Srbiji, a i domaćih, koji permanentno promovišu ratnu politiku ove zemlje, kojoj Srbija jedina nije uvela sankcije. U slučaju i Amerike i Rusije, apsurdna očekivanja da će ove zemlje doprineti reintegraciji Kosova, deo su otvorenosti za uticaj. Žmuri se na čestitku Ričarda Grenela Kosovu za nezavisnost, uz izjavu „da mu je žao što Hašim Tači ne može da proslavi nezavisnost u Prištini jer je u Hagu“ i ne shvata da Rusija svojim odnosom prema Ukrajini nikada neće moći da pomogne Srbiji. Kina, sa čijim firmama se prave netransparentni, nedovoljno poznati ugovori, a za javne objekte i državne investicije i Nemačka za koju smo se svi osvedočili da je zainteresovana za eksploataciju litijuma u Srbiji, uprkos protivljenju građana, već su ostvarile uticaj, koji je omogućio Aleksandar Vučić.
