Postoji, nažalost, nešto što bi moglo biti užasno koliko i pogibija 14 ljudi i teško povređivanje njih još troje, pod teretom betona nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, ali i neodgovornosti, netransparentnosti i, prema mnogim sumnjama, korupcije: tragedija nevinih ljudi nije za vlast bila otrežnjujući događaj posle koga bi od pogubnih praksi odustala. A to je uslov za sprečavanje nove katastrofe, koja, posle svega što smo saznali na primeru novosadske stanice, deluje neminovno.
Jedina (za sada) podnesena ostavka, koju je potpisao Goran Vesić, zatečen na poziciji ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, data je uz izričitu tvrdnju da nikakve odgovornosti ni krivice nije bilo, čime je izbegnut bilo kakav smisao povučenog poteza. Pride je stigla previše kasno da bi bila doživljena kao iskren moralni čin.
Rat klanova
S obzirom na protok vremena i pokušaje zataškavanja činjenica, ni najava mogućih novih ostavki ne deluje kao odraz svesti o posledicama neodgovornog delovanja, već pre kao cenkanje sa uznemirenim građanima – tako da broj eventualnih budućih odstupanja s pozicije zavisi od snage i istrajnosti protesta izazvanih novosadskom tragedijom.
Umesto bilo kakve katarze, zato, Vesićev odlazak doveo je samo do spekulacija o tome u kom pravcu i kojim intenzitetom će se voditi rat naprednjačkih klanova koji je, izgleda, dobio novi zamah. Nagađanja o tome na kojoj će se funkciji u budućnosti pojaviti ministar u ostavci počela su iste večeri, procenom novinarke TV Nova Jelene Obućine da bi se, za nekoliko meseci, mogao naći na mestu Aleksandra Šapića, sadašnjeg gradonačelnika Beograda. Istovremeno, Željko Mitrović mu je javno, preko svog X naloga, ponudio „neku od najviših pozicija u menadžmentu Pink Medija grupe“.
Najava mogućih novih ostavki deluje kao cenkanje sa uznemirenim građanima – tako da broj eventualnih budućih odstupanja s pozicije zavisi od snage i istrajnosti protesta
I ne samo da, posle svega, nije bilo naznake mogućnosti odustajanja od tajnih ugovora koji, osim što pogoduju koruptivnim dogovorima olakšavaju i poveravanje radova nekompetentnim i neodgovornim izvođačima, već je najava novih sličnih „podviga“ stigla bukvalno u vreme dana žalosti za nevinim žrtvama, među kojima je bilo i dece.
Rođeni Novosađanin i gradonačelnik tog grada u vreme rekonstrukcije Železničke stanice, nadležan i odgovoran za rad građevinske inspekcije, sada na poziciji premijera, Miloš Vučević, otrčao je pravo u Kinu, da potvrdi vernost partneru koji insistira na tajnosti ugovora, a sopstvene građane, koji zahtevaju odgovornost zbog novosadske katastrofe nazove „svetinom“. Pride je pozivanje na političku i moralnu odgovornost nazvao „hajkom“ i „traženjem nečije glave“, zapanjujuće nesvestan koliko je neumesno takvim rečima nazvati gubitak funkcije zbog odgovornosti za zaista izgubljene glave.
Dinkić je kriv!
Istovremeno, sam Aleksandar Vučić je, gostujući kod Milomira Marića, optužio političkog penzionera Mlađana Dinkića i opozicionara Dušana Nikezića za sklapanje tajnih ugovora sa Kinezima još 2009. godine. I nije, pritom, objasnio kako je moguće da moćna naprednjačka vlast ni nakon 15 godina upravljanja Srbijom nije uspela da se „Dinkićeve“ prakse oslobodi.
O istom televizijskom trošku, u, kako je izbrojao Istinomer, 289. obraćanju od početka godine, Vučić je ponovo uživo usmeravao istragu o konkretnoj odgovornosti zbog pada nadstrešnice, tvrdeći da je „svakako reč o grešci struke“. Nikakve korupcije nije bilo, unapred je presudio predsednik, uprkos brojnim iznetim argumentima koji ukazuju da je malo verovatno da su izvedeni radovi mogli koštati ogromnih 65 miliona evra, kako je saopšteno.
I pre Vučićevog televizijskog navođenja, nije bilo mnogo razloga za poverenje u istragu: srušeni beton odmah je uklonjen, a samo u jednom danu saslušano je čak 26 ljudi
Ako je nekoga takav najavljeni rezultat „istrage“ podsetio na tvrdnju da je „pilot bio pijan“ koja nam je servirana kao epilog utvrđivanja činjenica o padu vojnog helikoptera u kome je, 13. marta 2015, poginulo šest odraslih i jedna beba, biće da je u pravu – cela akcija kontrole štete zbog rušenja dela dva puta pompezno otvaranog objekta, vođena je po poznatim metodama, uvežbanim u slučajevima brojnih „incidenata“ sa smrtnim ishodima, uvek bez odgovarajućeg epiloga. Spisak je dug – od pomenutog helikoptera, preko Savamale, Doljevca, Obrenovca, Dubone i Malog Orašja, do nedavne pogibije porodice kod Ušća…
Simptomatično je da je kontrola štete započeta pre nego što su inženjeri ukazali na problematičnu rekonstrukciju i mnogo pre nego što je Vesić „kao odgovoran čovek“ podneo ostavku „iako nije odgovoran“. Time su, zapravo, vlast i njena mreža pomagača sami pokazali da novosadska tragedija nije bila samo obična nesreća, već pre zločin – baš kako tvrde duboko potreseni građani koji sa novosadskih i beogradskih ulica traže odgovornost.
Gotovo rutinski, odmah su primenjene sve raspoložive metode – od kupovine vremena, preko uklanjanja tragova i spinovanja, do neosnovanih optužbi protiv kritičara.
Tabloidi na zadatku
Iako je vest o rušenju nadstrešnice na nepoznat broj ljudi u petak u podne bilo nemoguće sakriti, na kanalima televizija sa nacionalnim frekvencijama satima je nakon toga tekao redovan program, kao da se baš ništa ne dešava na samo pola sata vožnje brzim „Sokolom“ od Beograda. Aktivirali su se, međutim, tabloidi, usmeravanjem vesti o događaju („stari deo“ zgrade, „nerenovirana nadstrešnica“) i preventivnim napadima na one koji su se usudili da traže odgovornost za gašenje nevinih života, uglavnom mladih ljudi, čak i dece.
Prvo je lansirana verzija prema kojoj nadstrešnica „nije rekonstruisana”, pa se na portalima čak moglo pratiti menjanje već objavljenih naslova i insistiranje na tome da je reč o „staroj nadstrešnici“ u okviru zgrade na kojoj je godinama rađeno – čime su se hvalili lično Vučić, 19. marta 2022. godine, dočekujući mađarskog prijatelja Viktora Orbana uoči opštih izbora održanih u aprilu, a potom, na drugom svečanom otvaranju 5. jula ove godine, predsednica pokrajinske vlade Maja Gojković, tadašnji ministar Vesić i gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić.
Da li zbog toga što su mnogi već u petak primetili da je odgovornost ista i ako je nadstrešnica nestručno renovirana i ako je izostala njena nužna rekonstrukcija; ili zbog toga što se neko setio da bi prilika mogla biti iskorišćena za eliminisanje Zavoda za zaštitu spomenika kao prepreke investitorskom urbanizmu, tek, brzo je uveden i spin broj dva, prema kome Zavod nije dozvolio rekonstrukciju.
Posle demantija Zavoda, optuženi su arhitekte i graditelji iz 1964. godine, kada je stanica napravljena. Vučić je, u prvom obraćanju, sa bezbedne razdaljine, u petak uveče, lansirao verziju „svi smo krivi“, pa se, onda, opet pominjala tvrdnja da je „struka zakazala“…Nakon što je Vesić, na konferenciji za novinare na kojoj je, u ponedeljak, najavio ostavku, izneo hronologiju događaja kojom „gađa“ prethodnike, večno budni Nebojša Bakarec prst je uperio na Zoranu Mihajlović, ministarku građevine u periodu od 17. aprila 2014. do 28. oktobra 2020.
Protiv straha za ličnu bezbednost teško je boriti se „strahom“ od propasti održavanja sporedne izložbe Ekspo, čemu je Vučić odmah pribegao
Bakarec je svoju optužbu uputio preko društvenih mreža, gde se sve vreme odvijao važan deo propagandne borbe. Insistiralo se na stavu da u vreme žalosti nema mesta za traženje odgovornosti i davani primeri rušenja objekata po svetu, zbog kojih nije tražena odgovornost funkcionera. Tako je, recimo, jedan od aktivnijih u akciji anesteziranja javnosti, Predrag Azdejković, član UO RTS-a, iskopao primer rušenja zgrade u Napulju – naravno, uz izostanak činjenice da se desila zbog eksplozije plinske boce. Podsećalo se na srušen most u Đenovi, most na Elbi u Drezdenu, zgradu na Majorki… Ipak, primera sudara vozova na severu Grčke, 28. februara prošle godine, u kome je poginulo 57 ljudi, višednevnih masovnih demonstracija u Atini i Solunu i hitne ostavke ministra saobraćaja i visokih zvaničnika železnice, niko se nije setio.
Botovi nižeg ranga i tabloidi bili su direktniji, pa su građane koji traže odgovornost odmah prepoznali kao „opoziciju“ i proglasili ih „lešinarima“. Najdalje je otišla Ana Brnabić, ponovo dokazujući da može da izgovori baš sve za šta veruje da je od koristi ekipi kojoj pripada: optuživši opoziciju da koristi tragediju u političke svrhe, rekla je da joj se čini da je „kod njih izgleda problem što tragedija nije bila veća, što više ljudi nije poginulo, jer bi njihova šansa bila veća“.
Uklanjanje dokaza
Paralelno sa spinovanjem, rađeno je na nečem još morbidnijem – na uklanjanju dokaza. Odmah posle pada nadstrešnice, u vreme dok se tvrdilo da na njoj ništa nije rađeno, počeli su da nestaju medijski tekstovi u kojima su slavljeni i hvaljeni upravo ti radovi. Pokazalo se, međutim, da ima ljudi naučenih na iskustvu, pa su društvene mreže preplavili na vreme sačuvani snimci nestalih ili prepravljenih tekstova.
Slično se desilo i sa projektantskom dokumentacijom renoviranja železnice koja je, nekoliko sati nakon pada nadstrešnice, povučena sa portala APR CEOP (Centralna evidencija objedinjene procedure) – neki dalekovidi ljudi su je, ipak, na vreme skenirali i sačuvali.
Neko takvo alternativno čuvanje, međutim, nije bilo moguće uraditi sa obrušenom nadstrešnicom, koja je brzopotezno počišćena – možda ne baš samo zbog potrebe za redom i čistoćom . „Juče je jako brzo odnesen sav materijal koji je bio sastavni deo te nadstrešnice. Upravo analizom tih materijala može da se utvrdi koje su oni novo opterećenje predstavljali i zbog čega su oni uopšte tu bili stavljeni“, rekla je tim povodom za N1 Ana Ferik-Ivanovič, predsednica Društva arhitekata Novog Sada.
I pre Vučićevog televizijskog navođenja, nije bilo mnogo razloga za poverenje u istragu. Tako je, recimo, saopšteno da je već prvog dana saslušano čak 26 lica, među kojima, kako je sam rekao, i Goran Vesić, „u svojstvu građanina“. I to nije delovalo čudno samo laicima: tužiteljka Višeg tužilaštva u Beogradu Bojana Savović u Utisku nedelje objašnjavala je kako bi istraga trebalo da izgleda (prvo proučavanje dokumentacije iz koje proizlaze pitanja za saslušavana lica) uz kategoričnu tvrdnu da bi „neozbiljno bilo da je neko za jedan dan obavio razgovor sa 26 ljudi“.
„Profesionalni demonstranti“
I dok se sve to dešavalo, sam Vučić, tradicionalno neopterećen obzirom prema činjenicama, uspeo je da evoluira od tvrdnje da „nadstrešnica nije bila rekonstruisana“ (1. 11. 2024) do tvrdnje da je „nadstrešnica bila opterećena staklom (4. 11. 2024). Što se tiče odnosa prema građanima koji traže odgovornost – tu nikakve naročite evolucije u odnosu na dosadašnja suočavanja sa buntom nije bilo. Za Vučića su to „profesionalni demonstranti“ koji zaslužuju uvrede, a čini se i da je (ponovo) urađeno sve da njihov broj bude što manji.
Tresak betonske nadstrešnice razbudio je, kod mnogih, potiskivanu svest o tome da niko nije bezbedan, nakon godina sumnjive gradnje,
Kolika je uspešnost tog posla, međutim, nije bilo poznato u momentu pripreme ovog broja Radara, koji odlazi u štampu u vreme kada bi u Novom Sadu trebalo da počne protestno okupljanje na koje je pozvala grupa Sviće, a potom podržale partije ujedinjene novosadske opozicije i drugi pokreti i neformalna udruženja. Pozivu se, potom, pridružila i „centralna“ opozicija, saopštenjem koje su potpisale sve opozicione parlamentarne stranke. Zatraženo je ono što je Vučić unapred odbio – ostavka predsednika Vlade Miloša Vučevića, ali i ostavka gradonačelnika Novog Sada Milana Đurića, kao i „hapšenje i kažnjavanje direktno odgovornih za propuste i nemar“ i „obelodanjivanje kompletnog ugovora sa kineskom kompanijom, kako bi se otkrilo ko su bili podizvođači, na koji su način izabrani i po kojoj ceni“.
Novosadska opozicija je najavila da od protesta neće odustati do ispunjenja zahteva, a u vreme pisanja ovog teksta još se čekalo saopštenje beogradske opozicije u kome bi trebalo da bude precizirano vreme i mesto protesta najavljenog u Beogradu.
Teško je unapred proceniti da li će, recimo, najava procene bezbednosti javnih prostora i građevinskih objekata u vlasništvu Beograda, ili Vučićevo ponavljanje igre sa referendumom o njegovoj ostavci (ovoga puta je priznao da bi to moglo biti samo „konsultativno“ izjašnjavanje građana) uspeti da otupi građanski bes.
Kumulativni efekat katastrofa
Tresak betonske nadstrešnice razbudio je, kod mnogih, potiskivanu svest o tome da niko nije bezbedan, nakon godina sumnjive gradnje, o kojoj nisu svedočile samo one nesrećne kocke na beogradskom Trgu republike, obrušene terase na objektu Beograda na vodi ili činjenica da je malo dana bilo da auto-put „Knez Miloš” nije bio popravljan, već i mnogi manje upadljivi radovi.
Protiv straha za ličnu bezbednost teško je boriti se „strahom“ od propasti održavanja sporedne izložbe Ekspo, čemu je Vučić odmah pribegao. Valja, svakako, uzeti u obzir i mogućnost kumulativnog efekta katastrofa koje se u Srbiji neprekidno dešavaju, redovno bez jasnog utvrđivanja odgovornosti.
Na drugoj strani, valja primetiti i da nakon novosadske tragedije nije bilo nikakvog kočenja i spremnosti da se čuje mišljenje „struke“, što govori o samouverenosti vlasti. Već u petak uveče, pokušan je početak radova na Starom savskom mostu, a u subotu je početo proširenje saobraćajnice ispod Kalemegdana, bez saglasnosti Republičkog zavoda za zaštitu spomenika i arheološkog nadzora.
