Jedna žena i jedan muškarac, u dva grada i sa toliko motiva, najbolja su slika naše podeljenosti posle novosadske tragedije u kojoj je 1. novembra 15 mahom mladih osoba poginulo usled pada nadstrešnice na rekonstruisanoj Železničkoj stanici. Podsećamo, nakon 14 mrtvih odmah nakon pada, Anja Radonjić (23) preminula je u Kliničkom centru Vojvodine posle 17 dana borbe, dok su još dve mlade osobe u teškom stanju, sa povredama koje lekari opisuju kao da su iz ratnih sukoba.
Pomenuta Novosađanka u nedelju je hrabro gađala jajima učesnike protestne šetnje „Bulevar krvavih ruku“, da bi potom izbila telefon iz ruku kolege Uglješe Bokića, novinara Danasa, koji je sve to snimao. Njen slogan „sama protiv svih“ očigledno je preuzeo i nepoznati muškarac, takođe sa početka priče, koji je u Prokuplju, još hrabrije, sam samcijat učestvovao u akciji „Zastani Srbijo“ i u 11.52 mirno stojao 15 minuta, odajući tako poštu stradalima i zahtevajući odlučnu reakciju države.
To što taj čovek nosi u sebi – toga nam treba preko svake mere, ne samo kada je politika u pitanju.
Vlast se vodi logikom da ono što se ne vidi kao da se nije ni dogodilo
I kao što je delo „Flor Srbije“ – crna traka na beogradskom Trgu republike dimenzija pale nadstrešnice, delo umetnika Andreja Josifovskog Pijaniste, oprana u rekordnom roku, brže nego smeće i štroka, tako i sa novosadskih ulica komunalci ekspresno peru grafite i printove krvavih šaka, jer po logici vlasti, ono što se ne vidi – nije se ni dogodilo. Kao recimo ministar građevine u ostavci Goran Vesić u zatvorskoj ćeliji Gorana Ješića, bivšeg gradonačelnika Inđije i potpredsednika vojvođanske vlade koji je „odležao“ zato što je branio mladića Relju Stanojevića od policajaca u civilu, koji su izgledali i ponašali se kao huligani.
Nervoza predsednika Vučića i premijera Vučevića dostiže nezapamćene razmere, pa su i reakcije ishitrenije i drastičnije. Kao da se više plaše otvaranja tajnih ugovora sa Kinezima, nego ostavki i pada Vlade. Ugovore kriju kao zmija noge, verovatno zato što se u Srbiji krvav trag briše lakše nego trag novca
Smenjeni, a potom uhapšeni ministar građevine bio je u fokusu novinara koji su danima pokušavali da saznaju gde leži i gde štrajkuje glađu, nakon što se bez osećanja krivice i odgovornosti dobrovoljno predao spreman da sarađuje (sic!). Građani zahtevaju da boravi u istoj sobi sa stenicama u zatvoru na Klisi, gde su bili i uhapšeni aktivisti, međutim sudeći po video-snimku Vesićevog privođenja, koji je isplivao na društvenim mrežama, prema njemu se policija ophodi daleko luksuznije i sa više razumevanja nego prema, recimo, Savu Manojloviću iz pokreta Kreni-promeni, kome je pozlilo nakon hapšenja na Starom savskom mostu, kada je prema njemu postupano kao da je gospodar kriminalnog podzemlja, a ne doktor nauka.
Bez lisica, jakne i fizičke sputanosti, Vesić je više delovao kao vozač policijske „marice“, a manje kao neko ko je njome prevezen do tužioca. Ostavka nije zaobišla ni njegovog naslednika Tomislava Momirovića, takođe sa nepoznatim boravištem i zahtevom Novosađana da bude krivično gonjen. Isto se može čuti i za njegovu prethodnicu Zoranu Mihajlović, čijem stranačkom verolomstvu novosadska čaršija ni najmanje ne veruje, jer je svojevremeno bila spremna da potpiše sve one ugovore koje predsednik Aleksandar Vučić nije hteo ili smeo.
Uopšte, hapšenje 13 ljudi i otvaranje istrage povodom tragedije ni najmanje nisu umirili Novosađane i Novosađanke. Naprotiv. Tužilaštvo je ćutalo nedopustivo dugo, ne samo u ovom slučaju, ne zna se ni koji sudija je izašao na lice mesta, mesto pada je, po svemu sudeći, kontaminirano i navrat-nanos očišćeno, a tu je i blago rečeno pasivna reakcija Tužilaštva za organizovani kriminal, koje je saopštilo da će se uključiti u istragu ako to zaista pređe u njihovu nadležnost na osnovu prikupljenih dokaza. Građani i građanke Novog Sada strahuju da su ove četiri nedelje potrošene da se upravo ti dokazi unište ili preprave, a da vinovnici utanače priče i kako umeju operu krivicu.
Pri tome, ako je nešto u Srbiji organizovano, onda su to kriminal i korupcija na najvišem nivou.
Jaz i netrpeljivost između građana mogu se seći nožem
Zanimljivo je i da vlast, oličena u SNS, ne sme ni da zucne o tajnim ugovorima sa kineskim konzorcijumom, baš kao što se Maja Gojković, predsednica vojvođanske vlade, ne može ovih nedelja pronaći ni mikroskopom, a bila je posebno oduševljena rekonstruisanom stanicom. O gradonačelniku Novog Sada Milanu Đuriću tek ne treba trošiti reči, stiče se utisak da je on, šef drugog grada po veličini, nedovoljno pouzdan ili sposoban kadar da preuzme ovako zahtevnu kontrolu štete.
A o tome se jedino radi, ukoliko posmatramo šta i kako vlast čini. Nervoza predsednika Aleksandra Vučića i premijera Miloša Vučevića dostiže nezapamćene razmere, pa su i reakcije ishitrenije i drastičnije, ali jedna je stvar bolno upadljiva: kao da se više plaše otvaranja tajnih ugovora sa Kinezima, nego ostavki i pada Vlade. Ugovore kriju kao zmija noge, verovatno zato što se u Srbiji krvav trag briše lakše nego trag novca.
Maja Gojković, koja onomad nije krila oduševljenje rekonstruisanom stanicom, ovih dana ne može se pronaći ni mikroskopom, a stiče se utisak da je vlast procenila da je gradonačelnik Milan Đurić nedovoljno pouzdan ili sposoban da preuzme veoma zahtevnu kontrolu štete. A za vlast je jedino to i važno
SNS se više ne libi da za potrebe teške artiljerije koristi laku pešadiju i stranačke pione, koji su spremno dočekali nezadovoljne građane ispred stranačke kancelarije, demolirane odmah nakon tragedije i ponovo okićene srpskim zastavama, najboljim sredstvom zaštite nepokretnosti i besmislenih kontraoptužbi. Jaz i netrpeljivost između građana mogu se seći nožem ovih dana, a situacija lagano prerasta u onu iz devedesetih, kada su se ljudi delili prvenstveno prema odnosu ka oholoj vlasti i to javno pokazivali bedževima, parolama i govorom.
Opozicija je, za promenu, počela da radi svoj posao
Nije, međutim, sve u Novom Sadu baš isto kao i ranije. Opozicija je, na primer, za promenu počela da radi svoj posao i podnela je najveći teret u fizičkim sukobima sa policijom ispred zgrade novosadskog Suda, zahtevajući da se nepravedno uhapšeni puste, što se dogodilo, a krivci uhapse. Njihova popularnost u gradu je i dalje na prilično niskom nivou, ali ako nešto može da im popravi rejting, to je definitivno javno iskazana spremnost da dobiju batine na pravdi boga, ili srpski rečeno, da malo prožive kao i svi ostali građani.
Stara izreka govori da ulaskom u pogrešan voz svaka naredna stanica biva sve pogrešnija i putniku je najbolje da kompoziciju napusti što pre. Avaj, Srpska napredna stranka, odnosno njen pravi vođa, čine iste pogrešne korake kao Slobodan Milošević pre 30 godina. Sa jedne strane se to može razumeti, jer za ovakve tragedije nema jednostavnih spin-rešenja i anestezirajućih vaučera za penzionere, ali ono što se u nedelju dogodilo Novosađanu Iliji Kostiću (74) kao da je preslikano iz udžbenika Kraj diktature za početnike.
Kostić je, naime, tokom sukoba protiv policajca iz kordona upotrebio biber-sprej, da bi nakon toga bio priveden i toliko brutalno pretučen u stanici, da je završio u bolnici gde su lekari morali da ga operišu. Iako vlast očito misli da će takvim pristupom demotivisati građane i uplašiti ih, rezultat bi mogao biti dijametralno suprotan i sada je na tapet za otkaz dospeo i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, čija se ostavka zahteva zbog sadističkog sakaćenja Ilije Kostića, profesora u penziji.
SNS se više ne libi da za potrebe teške artiljerije koristi laku pešadiju i stranačke pione, koji su spremno dočekali nezadovoljne građane ispred stranačke kancelarije, ponovo okićene srpskim zastavama, najboljim sredstvom zaštite nepokretnosti i besmislenih kontraoptužbi. Situacija u gradu sve više podseća na devedesete
Ispred zgrade Suda se, istina, dogodio i jedan simpatično-morbidni performans, kada je oklopljenom pripadniku žandarmerije ispao pištolj na stepenište tokom koškanja sa opozicijom. Ovde se ne zna šta je opasnije i neozbiljnije, da je pištolj bio u futroli nagotovs, ili da je namerno bačen među ljude da bi se neko zaneo i uzeo u pokušaju da ga vrati. Ne treba mnogo mašte da se zamisli na šta bi sutra ličile naslovne strane režimskih tabloida – opozicija otima oružje narodnoj miliciji!
Umesto toga, rođen je novi novosadski „mim“ koji evocira sve ono po čemu su Novosađani postali poznati u Jugoslaviji: „Izvinite, gospodine, ispao vam je pištolj.“
Pristojnost i snaga duha građana su oružje na koje vlast nema pravi odgovor
I nisu samo pristojnost i snaga duha oružje na koje vlast nema adekvatan odgovor u Novom Sadu. Ispostaviće se da nemaju nikakvo rešenje ni za – žene. Iz godine u godinu, građanke, aktivistkinje i političarke potvrđuju ne samo da su hrabre i sposobne koliko i muškarci, već da mačo-autoritarne figure i režimi ne umeju da ih obuzdaju ili kontrolišu bez posledica po svoj imidž i položaj, posebno u situacijama kada im se žene opozicionih svetonazora fizički suprotstave, sa građanski opravdanim razlogom.
Rečima sada već čuvene aktivistkinje Maje Vasić – „Vratiće se Valter, nosiće brushalter“.
Inače, tragedije poput novosadske uvek jačaju osećanje zajedništva, kristališu karaktere, a bubašvabe isteruju na svetlost dana. Teško je opisati osećanje poštovanja i zahvalnosti koje su Novosađani iskazali prema svim umetnicima i javnim ličnostima koji su ovog meseca otkazali svoje nastupe, daleko nakon što su prošli dani žalosti. Poslednji primer je legendarna YU grupa, koja je imala zakazan koncert za 29. novembar, a kada bi inače, ali su ga odložili zbog novonastale situacije u gradu, koji su progutali tuga i bes.
Pravi vođa SNS povlači iste pogrešne korake kao Slobodan Milošević pre 30 godina, jer za ovakve tragedije nema jednostavnih spin-rešenja i anestezirajućih vaučera za penzionere. Zbog onoga što se dogodilo Novosađanu Iliji Kostiću (74), sada se traži i ostavka ministra policije Ivice Dačića
Ali ne i Baja Mali Knindža, koji je nastup pravdao njegovim humanitarnim karakterom za nastradale porodice. Bespredmetno je ovde trošiti reči, ako se zna da je za mnoge građane dotični pevač antipod vojvođanskih i novosadskih vrednosti, ali je demografskim promenama stekao zavidnu publiku u gradu i celoj Pokrajini.
U ponedeljak, u Skupštini Srbije minutom ćutanja odata je pošta poginulim na Železničkoj stanici u Novom Sadu i nedavno preminulom lideru Jedinstvene Srbije Draganu Markoviću Palmi. Oni su, valjda, egal u Srbiji, ali crna simbolika tu ne staje. Komemoracija Markoviću održana je baš na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. I kako onda da se očekuje da građani poveruju Vesićevim suzama.
