„Živeo! Nasledi od nas i srce i obraz i oči! Živeo, jer iza nas će još novi i novi doći...“
(Pehar, Miroslav Antić)
Rodno mesto aktuelnog srpskog režima je opskurna politička partija, koju je uz malu pomoć prijatelja, osnovao četnički vojvoda Vojislav Šešelj. Sve laži kojima se ona koristila, sve prevare, manipulacije najnižim porivima birača, mržnja prema susedima i nesrbima, posebno u Vojvodini, koruptivne aktivnosti, veza sa organizovanim kriminalom, političke i druge ucene, zastrašivanja političkih protivnika, do pokušaja likvidacije, i još mnoge nepodopštine iz novije istorije ovih predela, sa nekim od najmračnijih njenih likova samo su se prelile u političku organizaciju, koja sada, pošto je okupirala institucije države, više godina maltretira, na sve moguće načine, građane ove zemlje.
Uz jedno podsećanje, sredinom 90-ih, u to vreme radikalski novosadski junoša, koji se perfektno situirao i u naprednjačkom jatu, podsećao je građane slovačke narodnosti da će za put povratka u Slovačku dobiti dva sendviča, dok je Mađarima predvideo samo jedan – oni imaju kraći put! Taj tip je zajedno sa mađarskom partijom, SVM, brzo i lako našao zajednički jezik, pa su osam godina zajedno brstili pokrajinsku (za njih nikada vojvođansku!) kasu, i utvrđivali najbolju saradnju Srba i Mađara u istoriji! Iskreno se nadam da će neko jednoga dana sabrati sa koliko se nula piše ta istorijska saradnja?
Samo da spomenemo i osobu koja je, nedavno, sa pravom okarakterisana kao veštačka inteligencija, a koja se u kampanji zalagala za ukidanje AP Vojvodine, pa sada već treći mandat živi od pokrajinskih para! Domišljan! Ali, to je to o čemu pričam – neviđeni i brutalni bezobrazluk koji je zahvatio Vojvodinu i Novi Sad, sa elementima čiste pljačke, odnosno, prelivanja budžetskih para u privatne džepove – što je praksa u čitavoj zemlji. Pa po čemu se onda Novi Sad razlikuje od nekog drugog grada u zemlji Srbiji? Krade se, i to zdušno po celoj Srbiji! Pa, šta! Kako kažu Oni…
Bacanje bojnog otrova, batinanje mladih ljudi, žena, pucanje gumenim mecima na studente, ganjanje ljudi sa mirnog protesta kilometrima od kampusa, narušavanje autonomije Univerziteta u Novom Sadu, višesatno zadržavanje bespravno uhapšenih više stotina učesnika protesta i njihovo ponižavanje, policijske komande: Pendrek – udri!
Razlika je u tome što Uzurpator (ustava) iskreno mrzi Novi Sad! Zašto to tvrdim? Kao prvo, živim ovde, i ne moram da gledam bilo koju TV pa da vidim postupanja nedićevsko-ljotićevsko-pinočeovske policije prema građankama i građanima moga grada. Bacanje bojnog otrova, batinanje mladih ljudi, žena, pucanje gumenim mecima na studente, ganjanje ljudi sa mirnog protesta kilometrima od kampusa, narušavanje autonomije Univerziteta u Novom Sadu, višesatno zadržavanje bespravno uhapšenih više stotina učesnika protesta i njihovo ponižavanje, policijske komande: Pendrek – udri!, Baci ih u Dunav, Ubij ih…
Zato tvrdim, jer sa nekog drugog ekrana vidim da je Uzurpator opijen uspehom, izgleda i još nečim, što su građani povređenog i višestruko poniženog grada zatražili istinu, a njegovi ih pretukli! Istinu o Nadstrešnici, nakon koje se sve promenilo. Jer je činjenica – Uzurpator je u Novom Sadu postavio poltrone svoje političke klike, koji su u njegovo ime sproveli najveću pljačku u istoriji ovoga grada, izvodili svakojake eksperimente sa gradom, od nestašice i zagađenosti vode, lošeg prevoza, rušenja nekih od najlepših gradskih prostora, pretvaranja grada u betonske nakaze, ponižavanja prosvetnih radnika, uništenja Zmaj Jovine gimnazije, uskraćivanje finansiranja Sterijinog pozorja i Akademije umetnosti, svakodnevnog bahaćenja po ulicama grada, poigravanje sa znamenitim institucijama i ličnostima u gradu – FK Vojvodina, nestanak spomenika Lazi Kostiću i Vasi Stajiću.
Sve je to vođeno interesom Uzurpatora i njegovog brata. I, manje-više, trajalo bi to tako još. Na laži je ceo sistem zasnovan, a laže najviše onaj koji je na njegovom čelu. Uhvaćen je kod nesreće na železničkoj stanici u Novom Sadu kao kriminalac u povratu, kao neko kome ništa nije sveto, kao neko kome su toliko pare u mislima, da misli da mu je sve dozvoljeno, čak i da ubija, da bi još više stekao Judinih srebrnjaka! Ta situacija, kada su, inače mirni Novosađani rekli da je dosta, da nas više režim neće ubijati, izazvala je osvetničku reakciju Uzurpatora, koji očigledno ima patološku potrebu da ga se ljudi boje, ali kao i kod Orvela, da ga pritom i vole. Samo, ljubav na silu je silovanje! Uvek bilo, i to se nije promenilo.
Novi Sad je uglavnom miran grad, pa se to ponekad i pogrešno razume, na mnogobrojne ispade se ovde mirno prelazi sa stavom – i to će proći. Na (pre)velike ambicije se ovde odmahuje rukom, na nespretna ponašanja se gleda sa filozofskim mirom, koji zna da će sve to ravnica umiriti, dovesti razumu, da će ih prilagoditi i napraviti od njih mirne i čestite stanovnike – da budu taman! I, to je ona sila koja pokreće ljude ovde, drži ih u ravnoteži, da budu dobri sebi, komšiji, svome gradu. Ako smemo dodati – i Vojvodini i Srbiji. I, sve je u redu dok se to poštuje.
Krao nas je, i izbore i pare, ćutali smo, ponižavao nas je, ćutali smo i škrgutali zubima, obesno sprovodio teror sa svojim rođacima i prijateljima u gradu i Vojvodini, ćutali smo i roptali smo… Sve dok nas nije počeo ubijati svojim epohalnim (re)konstrukcijama.
Ako ne, ako se neko usudi da tako laže kao Uzurpator nakon 1. novembra prošle godine – eto mu belaja! Krao nas je, i izbore i pare, ćutali smo, ponižavao nas je, ćutali smo i škrgutali zubima, obesno sprovodio teror sa svojim rođacima i prijateljima u gradu i Vojvodini, ćutali smo i roptali smo… Sve dok nas nije počeo ubijati svojim epohalnim (re)konstrukcijama. Tada više ni Novi Sad nije mogao ćutati. Od tada nas otvoreno mrzi, pre toga mu je bilo divno dok smo, po njemu, „uživali“ u njegovim marifetlucima, tuten. Sada smo otvoreni neprijatelji, On zna da ne sme doći u Novi Sad, mi znamo da nam nema slobode, ni celoj državi, da nema budućnosti našoj mladosti, dok On ne ode. A, taj čas je sve bliži. Kao i svođenje računa. Veliki sudski proces treba da se održi u Novom Sadu, na Spensu. Dočekaćemo ga.
