za Radar iz Novog Pazara
Punih je osam meseci prošlo od tragedije u Novom Sadu, a širom zemlje i dalje traje otpor režimu kojem nije ni u primisli da se suoči sa svojom odgovornošću. Studenti su ustali i još uvek su na nogama. Njihovi početni zahtevi za utvrđivanje odgovornosti za pad nadstrešnice vremenom su dopunjavani, stiglo se i do zahteva za raspisivanje izbora ali autistična i kreiranju paralelne stvarnosti sklona vlast za njih ne haje. Posledica toga su različiti oblici studentskog i građanskog protesta, koji je poslednjih dana ušao u jednu posve novu fazu. Pumpa se i dinsta na sve strane i u svako vreme.
U senci glavnog toka borbe za vladavinu prava i demokratiju u Srbiji, jedan grad i region vode svoju bitku. Iako možda nevelika po obimu, ova bitka u simboličkoj ravni ima vanredan značaj. Novi Pazar i Sandžak odavno čekaju razvoj događaja koji će zameniti trodecenijski status quo i otvoriti prostor za promenu. Temeljnu političku i vrednosnu promenu koja bi trebalo da donese uspostavljanje novih društveno-političkih odnosa u zemlji. Aktuelni su studentski protesti odškrinuli vrata takvoj mogućnosti.
Na više frontova
Narečena bitka vodi se na više frontova. Svaki od tih frontova je posledica činjenice da su izazovi sa kojima se Novi Pazar suočava po svemu specifični i rezultat višestrukog i dugotrajnog političkog, društvenog i ekonomskog zanemarivanja i nebrige. Razjašnjavati sve to značilo bi vraćati se u prošlost. Ovo, međutim, nije tekst o prošlosti. Ovo je priča o sadašnjosti.
Prvi front drže novopazarski studenti. Iako su u blokadu stupili sa zakašnjenjem u odnosu na studente na drugim državnim univerzitetima, njihov protest je opstao. Što je uspeh sam po sebi. Male sredine u kojima se strada za lajk, a kamoli za protest – ne praštaju pobunu. Kroz višeminutne ćutnje na ulicama i trgovima, kao i ispred institucija, studentski protest je odoleo pritiscima. Svoju snagu je pokazao kao domaćin dvaju većih skupova ugostivši „raju“ iz raznih delova zemlje, od kojih je svakako značajniji i poznatiji onaj od 12. aprila. Od tada se za čaršiju s pravom tvrdi da je sv(ij)et. I od toga dana ona to i jeste, bezbeli.
Na ovom je frontu, dakako, bilo i određenih taktičkih grešaka i samoubilačkih poteza, kao što je onaj obeležen trvenjima unutar samog studentskog pokreta. Sve je to, bar za sada, ostavljeno po strani u ime višeg cilja. Pitanje je, ipak, koliko dosadašnja linija može da se drži bez nekoliko viđenijih studentskih lica koja su iz raznih razloga skrajnuta.
Još jače posle Vidovdana
U danima nakon vidovdanskog protesta u Beogradu – ko bi rekao da će u sredini sa pretežno muslimanskim življem Vidovdan imati bilo kakav značaj – studentska i građanska borba je intenzivirana. Kao i u drugim delovima zemlje, pristupilo se blokadi gradskih saobraćajnica, a pešački prelazi su institucionalizovani kao mesto direktnog susreta sa državom. Usledila su privođenja i hapšenja, po dva-tri za veče sa ciljem zastrašivanja, a koja se uglavnom završavaju prekršajnim prijavama posle nekoliko sati provedenih na isleđivanju u policiji. Sve to pratila su i dva bizarno-upozoravajuća momenta. Prvi, u slučaju čoveka koji je uhapšen, smešten u maricu i zaboravljen, pa slučajno pronađen i pušten kući. I drugi, u slučaju mladića koji je, idući svojim poslom, prešao ulicu na pešačkom prelazu kad se to nije smelo ne znajući da ga vreba saobraćajni policajac. Ovaj će ga najpre gađati pendrekom a zatim pretući. Policijska represija u Sandžaku vrlo brzo u sećanje vraća devedesete.
Mladića koji je, idući svojim poslom, prešao ulicu na pešačkom prelazu kad se to nije smelo, vrebao je saobraćajni policajac. Najpre ga je gađao pendrekom, a zatim pretukao
Drugi front je front građanske borbe koja biva podrškom studentskom frontu. U uslovima političkih pritisaka na građane i straha od odmazde, na prste jedne ruke nabrojivog i slabašnog sektora organizacija civilnog društva, kao i konstantnih pokušaja određenih političkih aktera da slanjem svojih ljudi na proteste iskoriste priliku za (samo)promociju, podršku protestima na ulicama pruža relativno skroman broj građana za grad sa više od 100.000 stanovnika. No, to nikako ne umanjuje žilavost i vidljivost ovoga fronta. Naročito ako se u obzir uzme dugoročna perspektiva.
Pitanje funkcionisanja i opstanka Državnog univerziteta u Novom Pazaru otvoreno je na posebnom frontu. Problemi koji su tu visokoškolsku ustanovu potresali i pre početka studentskih protesta samo su dodatno produbljeni tokom blokade. Problemi upravljanja i kadrovanja ili okretanja uprave univerziteta protiv dela nastavničkog kadra i svojih studenata u blokadi, ishodište su našli u zahtevu za uvođenje prinudne uprave koja bi trebalo da ga vrati sa ivice ambisa. Koji, naravno, nije ispunjen. Kako god i kad god da se okonča studentski protest, biće zanimljivo videti kako će izgledati dan posle na univerzitetu koji je, u trenutku osnivanja, bio poslednja prilika da jedna devastirana provincija u obrazovanju potraži svoju šansu da preživi u 21. veku.
Lokalne velmože uz režim
Za zajednicu kao što je Novi Pazar bilo bi iznenađenje da još jedan front nije otvoren – i to stalno – onaj politički. Tako je i ovoga puta. I ptice na granama odavno znaju da su lokalne političke velmože odane svakom vladaru koji stoluje u Beogradu. Drugim rečima, vladari se menjaju, sandžačke političke partije su uvek uz vlast. To je konstanta političkog života.
Lokalne političke velmože odane su svakom vladaru koji stoluje u Beogradu. Drugim rečima, vladari se menjaju, sandžačke političke partije su uvek uz vlast
Aktuelni momenat zatekao je dve od tri najjače bošnjačke političke partije u vladajućoj koaliciji. Treća lebdi negde između vlasti i opozicionog delovanja, ni njoj nije sasvim jasno gde je. I dogodilo se ono što se događa svaki put kad naiđe kakva kriza: političke stranke i njihovi lideri doslovno nestanu. Poznajući karakter svojih beogradskih partnera, kapirajući smisao pobune sirotinje raje i shvativši da je nemoguće braniti neodbranjivo – komandovano je povlačenje.
Jer, ne postoji politički manevar kojim je moguće (o)pravdati učešće u vlasti koja radi protiv građana. Umesto njih političku borbu čak i na lokalnom terenu vodi vladar. Sam. Jer, iako ne želi da prizna, čaršija ga žulja. Tako odjednom FK Novi Pazar igra „Evropu”, verski praznik bez problema može da se praznuje četiri dana, ministarstva dreše kesu i najavljuju ulaganja, premijer Đuro Macut stiže u čaršiju. Hoće vlast, a neće da me brane – zavapio je vladar onomad.
U borbi za neku novu Srbiju rame uz rame sa većinskim narodom hrabro stoji jedna manjinska zajednica. Ispada da jedino Bošnjaci prepoznaju interes u tome da država treba da izgleda drugačije
Konačno, možda najvažniji front otvoren je na vrednosnoj razini. Promovišući principe ravnopravnosti i jednakosti građana bez obzira na nacionalnu pripadnost, studenti su uspeli ono što drugi nisu: da jedan gotovo zaboravljeni grad i ljudi u njemu u široj javnosti Srbije budu prihvaćeni. Kao čudo neviđeno. Na drugoj strani, valja zabeležiti i to da u borbi za neku novu Srbiju rame uz rame sa većinskim narodom hrabro stoji jedna manjinska zajednica. Jedina. A nije da drugim nacionalnim manjinama baš cvetaju ruže. Ispada da jedino Bošnjaci imaju i prepoznaju interes u tome da Srbija treba da izgleda drugačije.
Bila bi zaista velika šteta da ova bitka bude izgubljena. I za Novi Pazar. I za Srbiju.
