Ono što su građani Srbije imali prilike da čuju pred novu godinu od predsednika države nesumnjivo je bio potez namenjen političkom marketingu i reakcija na zahuktale antikorupcijske proteste. Kada se taj očigledni deo stavi po strani, ostaje pitanje da li je najava imala i neki sadržaj i kako bi se tačno najava sprovela.
Za one koji su zaboravili u obilju potonjih specijalnih obraćanja, predsednik Vučić (gotovo je suvišno isticati, za to pitanje nenadležni), najavio da će do „31. marta građani moći da vide konkretne poteze i najžešću borbu protiv korupcije, uključujući i protiv onih koji su na vlasti“. U nekim od izjava tih dana je najavljeno da bi prvi rezultati mogli da budu vidljivi već od 27.1.
Da je reč o najavi akcije koja ima političko-promotivni kapacitet, jasno je i zbog toga što je ona došla „u paketu sa još jednom – o formiranju „Narodnog pokreta za Srbiju“. Slično kao i pre dve godine, kada je najavljena slična ideja, i sada su je svi listom tumačili kao pokušaj „rebrendiranja“ vladajuće Srpske napredne stranke, uz formalizaciju saradnje sa strankama koje i inače nastupaju na zajedničkoj listi, uz ponekog ranije politički neeksponiranog sportistu, umetnika ili profesora.
Kampanja i mitinzi umesto konkretnih istraga
Pre dve godine, Vučić je kampanju započeo i vodio, organizujući mitinge u svojstvu predsednika Republike. SNS i druge bliske stranke su organizovano dovodile posetioce takvih skupova, neki od njih su održani u javnim prostorima. Na pitanje ko je taj prostor zakupio Transparentnost Srbija je dobijala komične odgovore – npr. da nikakvog iznajmljivanja nije bilo, jer je predsednik, eto, posetio Vranje i tom prilikom je „obilazio Sportsku halu“. Agencija za sprečavanje korupcije nije ništa učinila po inicijativi da ispita finansiranje organizacije događaja, ni kada su održavani, ni naknadno, kada je kontrolisala godišnje finansijske izveštaje stranaka. Ništa manje očekivano, Agencija nije našla ništa sporno ni u krajnje zamagljenom svojstvu u kojem je Vučić nastupao, govoreći čas stvari koje bi možda mogle da budu stvar obraćanja predsednika države, a čas one koje se tiču novog pokreta i sadašnje stranke.
Da je reč o najavi akcije koja ima političko-promotivni kapacitet, jasno je i zbog toga što je ona došla „u paketu sa još jednom – o formiranju „Narodnog pokreta za Srbiju“
Sada je stvar počela za nijansu drugačije – miting u Jagodini je zvanično najavljen kao stranački. Nakon njega je nastavak ipak bio nešto drugačiji, pa ovih dana gledamo organizovane susrete predsednika Republike sa građanima. A te građane, bilo da su namerno probrani da stvore takav utisak ili da su slučajno dobili priliku da baš tako kažu, tišti ponašanje „lokalnih moćnika“. Pošto je Vučić, kako pokazuju sva relevantna istraživanja, značajno popularniji od svoje stranke, nekakva „borba protiv korupcije“ koja bi pogodila nepopularne kadrove se čini kao veoma dobrodošla za „pročišćeni“ Pokret. Još bolji signal značaja koji građani pridaju borbi protiv korupcije pružaju mnogobrojni građani čak i u varošicama, koji su izašli na ulice u znak podrške studentskim zahtevima.
Kako sada stvari stoje, a veoma brzo se menjaju, veliko je pitanje da li bi najavljena akcija borbe protiv korupcije, ukoliko bi bila usmerena na lokalni nivo, ili čak ako bi obuhvatila i ponekog (bivšeg) ministra, bila dovoljna da donese mir vlastima i omogući im povratak u redovan model ponašanja. Umesto sagledavanja nepredvidljivog, vreme je da vidimo šta bi najavljena borba protiv korupcije uopšte mogla da bude.
Velika obećanja, na tome je i ostalo
Za početak, nameću se paralele sa nečim što se dešavalo u periodu 2012-2014. Pored nekoliko drugih faktora, najava borbe protiv korupcije bila je jedan od glavnih aduta za dolazak SNS na vlasti, a još više za njeno učvršćenje, nakon perioda trijumvirata sa SPS i URS, 2012-2014, kao i u periodu preuzimanja vlasti u Beogradu, Vojvodini i svim drugim opštinama (uglavnom do 2016). Na početku su postojala obećanja za donošenje zakona, poput onog o javnim nabavkama, obećavano je ispitivanje nekih konkretnih slučajeva (npr. u vezi sa 24 izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije), da bi se vremenom poruke svele na gole slogane i izrabljivanje do iznemoglosti raznih afera prethodne političke garniture u javnim nastupima. Gromoglasno je, pored uređivanja nabavki, najavljeno usvajanje Zakona o zaštiti uzbunjivača, Zakona o utvrđivanju porekla imovine i Strategije za borbu protiv korupcije. Istraživanja pokazuju da se najveći skok poverenja u poteze vlasti po ovom pitanju dogodio posle hapšenja Miroslava Miškovića.
Antikorupcijske odredbe u Zakonu o javnim nabavkama su 2020. oslabljene, ali se ni takav zakon ne primenjuje na većinu velikih projekata
Rezultati su više nego mršavi, ali su informacije o tome, nakon postepenog zatvaranja medijske scene, postale dostupne znatno manjem broju građana. Antikorupcijske odredbe u Zakonu o javnim nabavkama su 2020. oslabljene, ali se ni takav zakon ne primenjuje na većinu velikih projekata; izveštaje Saveta za borbu protiv korupcije nakon 2012. Vlada Srbije ignoriše; državni organi ne vode čak ni evidenciju o tome u koliko slučajeva su uzbunjivači prijavili korupciju, i šta je po tome urađeno; ispitivanje porekla imovine, nije ni ustrojeno tako da ima fokus na moguće učesnike u korupciji, pa izostanak rezultata ne čudi; Strategija iz 2013. nije sprovedena, ali o tome Skupština nije ni raspravljala. Na sve to, ovih dana čujemo da Srbija po odluci arbitraže mora da plati odštetu Miškovićevim firmama.
Na početku svoje vlasti, kada je bio „prvi potpredsednik Vlade“, Vučić je ujedno imao neka formalna zaduženja za borbu protiv korupcije, a kako se tih godina moglo čuti, istrage su vođene pod okriljem državnih struktura nadležnih za zaštitu bezbednosti, a ne „redovnih“ policijskih i tužilačkih. Kasnije je taj koncept, koji nikad nije kodifikovan, napušten. Promovisana je (u primeni od marta 2018). nova struktura koja prepoznaje samo javna tužilaštva (za organizovani kriminal, četiri posebna odeljenja za suzbijanje korupcije pri višim javnim tužilaštvima), policijske jedinice i sudove. Formalno, niko iz izvršne vlasti nije ovlašćen da predvodi borbu protiv korupcije.
Bez antikorupcijske strategije
To ne znači da Vlada nema šta da uradi po tom pitanju, ali je tu reč o prevenciji. Ekspozei premijera su vremenom postajali sve „tanji“ kada je reč o ovom pitanju, da bi, kako je predstavljeno prošle godine u brzoj reakciji koalicije prEUgovor, Miloš Vučević, umesto bilo kakvog plana borbe protiv korupcije, izlistao statistiku hapšenja za pojedina krivična dela iz prethodnih godina. Nije pomenuo čak ni ono što je bez bojazni mogao da učini, da će Vlada usvojiti novu antikorupcijsku strategiju i akcioni plan, što je neprimetno učinjeno u julu i decembru 2024.
Ako bi zaista javni tužioci, „do 31. marta 2025“, pokrenuli veliki broj optužnica, neko bi mogao da pomisli da oni to čine da bi ispunili predsednikovu najavu i da su sve te slučajeve već imali negde „po fiokama“ i da njihova ustavom garantovana samostalnost ne znači ništa
Kad se zna da je za borbu protiv korupcije nadležno tužilaštvo, ne zna se šta bi bilo gore – da se Vučićeva namera ostvari ili da se ne ostvari.. S druge strane, možda bi time bila zadovoljna domaća javnost, a u izveštaju Evropske komisije bi na jesen mogao da bude zabeležen „izvestan napredak“ u borbi protiv korupcije. Naime, jedna od stvari koja se tamo prati jeste statistika optuženja i presuda. Ono što bi mnogo više vredelo pratiti jeste da li su objavljene i argumentovane sumnje na korupciju tužioci uopšte ispitivali u svim slučajevima kada su postojale.
U želji da saznamo da li se, kojim slučajem, najava može povezati sa nekim uputstvima koja su tužilaštva oficijelno dobila od svojih pretpostavljenih, Transparentnost im se obratila, ali je odgovor odričan. Ostaje da se nagađa da li je drugi državni organ, policija, dobila instrukcije da poveća broj prijava za koruptivna krivična dela i kakav će biti ishod.
