Slavka Ćuruviju su ubile državne strukture u vreme kada je ministar informisanja bio Aleksandar Vučić. Osumnjičeni za njegovo ubistvo su oslobođeni u trenutku kada je Vučić postao apsolutni gospodar svih nivoa vlasti, pa i sudske. Ali, i pored toga što je Vučić nakon presude izjavio da je „oslobađajuća presuda Apelacionog suda velika nepravda i užasno loša stvar za Srbiju, njen pravni sistem, kao i užasno loša poruka za svakog ko se bavi novinarstvom“, nekadašnji šef beogradskog centra DB-a Milan Radonjić, kao i pripadnici DB-a Ratko Romić i Miroslav Kurak nisu podneli tužbu protiv njega. Umesto toga su tužili Fondaciju Slavko Ćuruvija tražeći 1.500.000 dinara za „povredu časti i ugleda“. Iz tog primera se najbolje vidi odgovor na dilemu koju su vlast i njeni tabloidi plasirali – da li je ugrožen Vučić ili su targetirani novinari. I to svi: živi poput Vuka Cvijića, za koga vlast ne zna da li je bio napadač ili žrtva jer šest kamera „nije radilo“, ili mrtvih poput Slavka Ćuruvije, čije ubice je nemoguće naći iako su bile deo državne strukture u vreme iste vlasti kao što je današnja.
Da Srbija spada među države u kojima je počinjen najveći broj napada na novinare pokazao je izveštaj Saveta Evrope „Vreme je za preokret”. Najnoviji podaci domaćih novinarskih udruženja svedoče da situacija postaje još gora: NUNS je samo u 2024. registrovao 58 opasnih situacija u kojima su se našli novinari (33 verbalne pretnje, četiri fizička i dva napada na imovinu i 22 slučaja pritisaka), a UNS 45. Provladini tabloidi su tokom 2023. godine objavili najmanje 628 napadačkih tekstova prema kritičkim medijima uz ocene da su: „gebelsovci, klasični paceri, nezavisni sejači mržnje, ološi, kanalizacioni, hejterski, plaćenički ili mrziteljski nastrojeni mediji, ustaše, oni koji vole da pucaju u vlast“. Za to vreme, prema tvrdnjama vlasti, zabeležena su samo dva napada na Vučića – jedan je pokušaj atentata na Roberta Fica, a drugi na Donalda Trampa, mada se poslednjih dana provlači da je i atentat na Zorana Đinđića možda bio atentat na Vučića.
NUNS je samo u 2024. registrovao 58 opasnih situacija u kojima su se našli novinari, a UNS 45. Provladini tabloidi su tokom 2023. godine objavili najmanje 628 napadačkih tekstova prema kritičkim medijima
Zdrav razum je nebitan u aktuelnoj dilemi ko je ubica a ko žrtva, pa i oni koji bi trebalo samo da postavljaju pitanja zajedno sa gostima uglas nariču – ubiše nam Vučića! Recimo, u jutarnjem programu Pinka, „intervjuišući“ Anu Brnabić povodom njene aktuelne opsesije – da li tajkunski mediji dehumanizuju Vučića, Predrag Sarapa je postavio tipično „novinarsko“ pitanje: „Ta priča o dehumanizaciji je došla do usijanja. Ti mediji sebe nazivaju profesionalnim, a u njima se preti bacanjem ljudi, vešanjem, sumpornom kiselinom i onda se kaže da je sve to šala“. Uz tako dobro nabačen volej Brnabićka je u dahu izverglala sve što ovih dana ponavlja na učestalim konferencijama za medije: da je tu nelogičnost prvi uočio Vučić (očito ne sme ni da se nasekira pre njega), da ga tajkunski mediji zovu najstrašnijim imenima (bahat, besprizoran, destruktivan, samoljubiv, despot, bolestan, zao, manipulativan, lažov, narcisoidan, nevaspitan, toksičan, produkt zmijskog gnezda, nepomenik…), da bi na kraju poentirala i pozvala Šolakove medije da prestanu da nagovaraju labilne ljude da ubiju Vučića. I gle čuda, ni u toj ispovesti nije odgovorila na pitanje o tome kako vlast targetira medije, koje joj je dan ranije uputila Žaklina Tatalović sa N1: „Znači pacovčiću lažljivi, politički ološu, pedofilu poremećeni, to niste čuli?“
Nakon svih mogućih izbora vlast je cementirala svoju poziciju u naredne tri godine, a sve strateški bitne medije je već odavno stavila pod kontrolu, tako da se nameće pitanje zašto baš sada napad na šačicu preostalih nezavisnih medija?
„Uporedila bih to sa događajem koji se odigrao kada je kancelar Šolc došao u Srbiju i pitala: zašto su ženu koja je želela da pređe preko ulice, daleko od mesta na kom političari prolaze, bacili na pod, stavili joj lisice i odvezli je? I zašto sprovode represiju nad običnom građankom koja je samo pokušavala da dođe na svoj posao? Zato što to mogu da rade! Bilo bi logično da neko ko je toliko snažan, da ima samo malo želje i volje za demokratijom i poštovanjem ljudskih prava, popusti i dozvoli ljudima da rade svoj posao. Ali ne, očito je da ta vlast mora apsolutno da se učvrsti i neophodno joj je da ućutka svaki vid kritike i da sve stavi pod apsolutnu kontrolu. Zato se i toliko dižu tužbe protiv nekoliko koliko-toliko slobodnih medija, zato se presuđuje protiv njih i zato se pojavljuje novi anonimni spot koji se vrti“, kaže Maja Sever, predsednica Evropske federacije novinara (EFJ).
Anonimni spotovi na Pinku i Hepiju nisu novina u režimskoj kampanji blaćenja, ali ovoga puta je uključena i Prva, čime je većina nacionalnih medija preuzela ratnohuškačku politiku protiv kolega. Vučić je u izjavi za televiziju Pink rekao da to što novinari tih televizija emitovanje spota doživljavaju kao pretnju ukazuje da se „stide svojih reči“, a Brnabić je novinare čije su fotografije objavljene na početku spota „dobronamerno“ posavetovala da to više ne rade.
Dakle, da više ne govore da je Vučić bahat jer se i sami „stide“ zbog takvog rečnika. Pa bahat je jer vređa ljude, ponižava državne funkcionere, pa čak i poslanike iz sopstvene partije, a posao medija je da ukažu na to. Upravo su nezavisni mediji skrenuli pažnju na njegove reči: „Razmislite samo da se sklonim sa liste, koliko bi ljudi za vas glasalo“, iako su meta napada bili režimski ljudi koje bi režimski mediji trebalo da štite. Prema tome, novinari koji su u spotu prozvani nisu targetirani time što je pušteno ono što izgovaraju (čak ni kada je vađeno iz konteksta), ali jesu time što se između njihovih reči pojavljuju izvodi neimenovanih autora koji šire mržnju na društvenim mrežama, a ne na „Šolakovim medijima“.
Očito je da vlast hoće da ućutka svaki vid kritike i da sve stavi pod apsolutnu kontrolu. Zato se i toliko dižu tužbe protiv nekoliko koliko-toliko slobodnih medija, zato se presuđuje protiv njih i zato se pojavljuje novi anonimni spot koji se vrti
Maja Sever
Na ovakvo ponašanje reagovala su sva relevantna svetska novinarska udruženja. Reporteri bez granica su izjavili da je njihova organizacija „u visokoj pripravnosti zbog mogućeg fizičkog napada na novinare N1 ili Nove S nakon nečega što izgleda kao orkestrirana kampanja klevetanja nezavisnih medija“, Komitet za zaštitu novinara da se nad novinarima koji rade svoj posao sprovodi „lov na veštice“, a Fridom haus da raste trend targetiranja nezavisnih novinara. EFJ stalno organizuje razgovore sa drugim organizacijama jer smatra „da se situacija pogoršava“ na dnevnom nivou, ali nisu uvereni da im je EU saveznik u tome.
„Ovog puta više ne treba upirati prstom u vladu ili Aleksandra Vučića, jer upravo ta Evropa i taj Šolc ovo dozvoljavaju. Kada je Hrvatska pre 10 godina ulazila u EU u pretpristupnim pregovorima Evropa je bila izuzetno stroga i to je bio period kada se Hrvatska zaista otvarala i kada su jačale demokratske institucije. Na stranu što je to po ulasku ponovo krenulo da pada, ali pre ulaska je pritisak da se poštuje evropski put bio veoma jak i u svom novinarskom sektoru sam to u pozitivnom smislu veoma osetila. Sada kada je Srbija u pretpristupnom periodu tih zahteva i takvog pritiska nema. Zato je to odgovornost ne samo Vučića već i evropskih čelnika jer je loptica sada u njihovim rukama. Ali oni će zbog litijuma i ne znam čega još zažmuriti i to na oba oka i mi u evropskim elitama nemamo pravog partnera da odbranimo nezavisno novinarstvo“, kaže Maja Sever.
Pa čak ni osnovu novinarstva, da državne institucije i državni funkcioneri poštuju zakone i daju informacije ili bar gostuju na medijima na kojima se neko usuđuje da bude toliko drzak da im postavi pitanje koje nije formulisano u SNS PR službi, umesto da ih optužuju za zločinački poduhvat jer pokušavaju da rade svoj posao.
