Šta uraditi kada ti broj birača opada u nekim bitnim lokalnim sredinama, a već si tokom prethodnih kampanja oteo sve što bi mogao da zloupotrebiš u izbornom procesu? Sa tom dilemom su se vlasnici pravosuđa, izbornih komisija, javnog servisa, medija sa nacionalnom frekvencom i nezavisnih kontrolnih tela suočili na početku aktuelne kampanje i uspešno je prebrodili – odlučili su da privatizuju Boga jer je on jedini ostao kao neopredeljen na tržištu. Da li im je ideju dao Novosađanin koji se bacio na kolena, a potom pao u verski trans pred reklamnim štandom SNS-a ili je on bio „probni balon“ pripremljen u naprednjačkom marketinškom timu, nebitno je – pokazalo se da radi.
Ne obazirući se na najviši pravni akt države koji se zove Ustav (pokazalo se da Ustavni sud nema primedbe kada se taj dokumentić gazi) u kom piše da je Srbija sekularna država, Vučić je iznajmio Hram Svetog Save i patrijarha za državnu upotrebu. „Pred put u Njujork zatražio sam blagoslov od patrijarha srpskog gospodina Porfirija i pomolio se Bogu u našoj svetinji – Hramu Svetog Save u Beogradu. Idem u Njujork da se borim svom snagom i srcem za budućnost naše zemlje“, napisao je na predsedničkom, a ne na privatnom Instagramu. U skladu sa tim se nije ni pomolio kao privatno lice, već pred kamerama RTS-a koje o našem trošku prenose nečije privatne rituale iako je to u pravnim državama posao isključivo za paparace.
Element stranog plaćenika
Iako je patrijarh bio oprezan tokom davanja blagoslova („Molimo se da vam Bog da snage da na najbolji način zastupate naš narod“), vest je plasirana kao da je dil sa Bogom uspešno sklopljen i da je srpski junak otišao u sveti rat ne uz Božji blagoslov, nego kao njegov lični izaslanik. Međutim, zloupotreba Crkve je samo deo prljave izborne kampanje uoči boja na Ist Riveru, jer je suština diskriminacija opozicije uz lažno stvoreni narativ u kom se „Vučić nadljudski bori da Srbi ne budu žigosani kao genocidan narod“ dok domaći izdajnici i „propagatori moćnih država“ imaju drugačiji plan.
Naprednjaci su odlučili da privatizuju Boga jer je on jedini ostao kao neopredeljen na tržištu. Da li im je ideju dao Novosađanin koji se bacio na kolena, a potom pao u verski trans pred reklamnim štandom SNS-a ili je on bio „probni balon“, nebitno je
Naravno, svako ima pravo da kampanju usmeri tamo gde želi, a SNS se bolje snalazi u velikim nacionalnim frazama nego u izgradnji kanalizacije. Zbog činjenice da ili ne umeju da je naprave ili ne umeju da se u taj posao dovoljno ugrade, a možda i zato što Vučić jednostavno više voli da ga fotografišu dok simbolično zabija lopatu u temelje budućeg luksuznog hotela nego u septičku jamu, upriličen je adekvatan narativ. U njemu je tek mala nelagodnost življenja u izlivenim fekalijama samo razmažen vapaj onih koji ne razumeju veličinu nebeske borbe za „nacionalne interese“. Sa te pozicije je nastupila i SNS poslanica Biljana Pantić Pilja rečima da se Savo Manojlović bavi „kanalizacijom i ambrozijom, a ne KiM, da bi nekako opravdao novac koji prima, jer ne sme da kaže da je otvoreno za nezavisno Kosovo“. I to bi bilo samo ružno ali i legitimno, da u sve to nije ponovo umetnut element stranog plaćenika (na koji smo, nažalost, naviknuti kao da je deo folklora). I da SNS preko svojih medija nije započeo opasnu kampanju targetiranja opozicije kao nosioca ideja da su Srbi genocidni narod iako nisu prikazali nijedan primer (a prikazali su ih mnogo) u kome je neko od opozicionih predstavnika rekao više od onog što je već davno izrečeno – Međunarodni sud u Hagu, koji mi priznajemo, doneo je odluku da Srbija nije odgovorna za taj genocid, ali da se genocid desio.
Ipak, u jednoj od brojnih emisija sa istom tematikom na Pinku („Rezolucija Srebrenica: osuda ili odmazda“) u kojima je prikazivan miks velikih Vučićevih patriotskih misli, autorskog divljenja tim mislima („U borbi Davida i Golijata Vučić je branio međunarodno pravo, glas razuma koji se po svetu raščuo“) i nabrajanju opozicionara koji ga „opstruišu“, otišlo se i korak dalje. Dovedeni su gosti sa zadatkom ne samo da agituju protiv opozicije uoči izbora, već da ih terete za veleizdaju, a jedan od njih, istoričar Aleksandar Raković je to uradio ovako: „To nije različito političko mišljenje već antidržavno delovanje, ugrožavanje vitalnih interesa Srbije, interesa srpskog naroda gde god da živi. Njih treba da bude sramota što se uključuju u te antisrpske procese, sve to što opozicija radi oko podrške usmeriće se protiv opozicije u Srbiji jer je reč o antidržavnom delovanju i antinarodnom delovanju, a narod to razume“.
Uz takve kvalifikacije ne bi trebalo da nas čudi da po povratku iz Njujorka, ukoliko Vučić ne kapitalizuje svoju predizbornu „srpsku odbranu“, usledi hapšenje ili zabrana rada svih prozvanih opozicionih grupacija. Ali taj scenario će ipak pričekati dok se ne vidi da li će ostali segmenti prljave kampanje dati bolje rezultate.
I ljudski život u svrhu kampanje
A jedna se baš ističe imajući u vidu da se nakon prošlogodišnje majske tragedije na koju država nije imala odgovor, ali i nedavnog skandaloznog istupa Vučića povodom ubistva dvogodišnje Danke Ilić, predsednik odlučio da ljudski život ponovo iskoristi u kampanji. Ovog puta je atentat na slovačkog premijera Roberta Fica prvo zloupotrebio kao reklamu za još jedan atentat na sebe, a onda je višednevno naricanje svoje stranke nad njegovom strašnom sudbinom, odlučno prekinuo srećnim vestima – našao sam krivca. Gostujući u jutarnjem programu na Pinku, kao predsednik koji govori o Rezoluciji UN a ne kao nosilac izborne kampanje, sam je otvorio temu uvukavši voditeljku u dijalog: „Interesantna je ta priča, to kao protiv nasilja. Zanimljiv je jedan detalj. Znate li koju je organizaciju osnovao ovaj što je upucao Fica?“. Ili je stvarno znala ili joj je na vreme data puškica, tako da je spremno odgovorila: „Aaa, to je Slovačka protiv nasilja“. I onda još spremnije dodala da je uočila sličnost između Srbije protiv nasilja i Slovačke protiv nasilja, što se Vučiću izuzetno dopalo. „Sve slučajno“, poentirao je, sugestivno klimajući glavom na kraju tog dela skeča.
Drugi deo bi po svemu trebalo da se odigra kada gledaoci shvate poruku da je opozicija koja je nekada činila koaliciju Srbija protiv nasilja kriva ne samo za atentat na Fica već i za atentat na Vučića. Što bi bio dobar scenario imajući u vidu da čak ni tužioci poput Zagorke Dolovac ili Nenada Stefanovića ne mogu da podignu optužnicu protiv opozicije zbog atentata koji se dogodio samo u naprednjačkoj mašti.
Ali, imajući u vidu da Savo Manojlović nije bio deo te koalicije i da bi mogao da se izmigolji iz Vučićevih instrukcija datih narodu, bes je trebalo usmeriti i prema njemu. Pink je opet pomogao i u tom istom jutarnjem programu emitovao spot koji je navodno „najgledaniji na društvenim mrežama“ i u kom Manojlovića vidimo u Centru za kulturnu dekontaminaciju, tj. u prostoru u kom se održavaju izložbe, promocije knjiga, pozorišne predstave, tribine… Možda pomenute manifestacije stvarno izazivaju bes kod biračkog tela na koje SNS računa, ali se pokazalo da nije poenta u tome. U propratnom tekstu vidimo da je poruka to što je u ustanovi koju je osnovala pre pet godina preminula Borka Pavićević i što je i ta ustanova, baš kao i Manojlović, finansirana od strane Rokfelera. A da bi prosečan gledalac sve to povezao na pravi način, Vučić se osvrnuo na Manojlovićevu izjavu da ga vidi u zatvoru a Ivicu Dačića kao svedoka saradnika, i poentirao: „Manojlović ne kaže zašto da idem u zatvor, a ja nisam primao pare od Rokfelera“.
S obzirom na to da se za primanje para od Rokfelera ne ide u zatvor, Željko Mitrović je shvatio da bi trebalo ponuditi nešto skandaloznije o nosiocu liste „I ja sam Beograd – Kreni-promeni“, pa je posegao za oružjem iz prethodne kampanje – veštačkom inteligencijom
S obzirom na to da se za primanje para od Rokfelera ne ide u zatvor, Željko Mitrović je shvatio da bi trebalo ponuditi nešto skandaloznije o nosiocu liste „I ja sam Beograd – Kreni-promeni“, pa je posegao za oružjem iz prethodne kampanje – veštačkom inteligencijom, a potom je degutantni sadržaj nazvao „šalom“ i pustio ne samo na svojoj televiziji već i na društvenim mrežama bez jasnih naznaka da je u pitanju lažni snimak. Za razliku od prethodnih izbora na kojima je čak i REM takav kakav jeste reagovao saopštenjem kojim je podsetio emitere da su dužni da ne prikazuju sadržaj kojim zloupotrebljavaju lakovernost gledalaca i javnost dovode u zabludu, ovog puta je i to izostalo.
Baš kao što je u Vučićevom intervjuu u delu kada se ističe šta je „zanimljivo“ u slučaju atentata na Fica, izostala druga podudarnost sa Srbijom – veštačka inteligencija je u njegovoj prošlogodišnjoj pobedi odigrala ključnu ulogu. Tokom izborne tišine na društvenim mrežama se pojavio audio-snimak razgovora o manipulaciji rezultata kroz kupovinu glasova lidera partije Progresivna Slovačka (PS) Mihala Šimečke i slovačke novinarke Monike Todove, za koji se naknadno dokazalo da je lažan. Ali kasno, Fico je uprkos predizbornim prognozama uspeo da pobedi svog kompromitovanog protivkandidata.
Uz kampanju u kojoj se zloupotrebljavaju Crkva, ljudski život i ljudska stradanja i u kojoj je laž podignuta na nivo falsifikovanja nečijeg glasa, teško je ozbiljno shvatiti i sve one dodatne segmente prljave kampanje na koje smo već navikli od strane SNS-a, a na koje građani nikada ne bi smeli da se naviknu. Poput već davno uvežbane kampanje zastrašivanja koja se ogleda u porukama tipa da će na vratima fabrika biti katanci a ljudi će po 20 godina čekati na birou, do novouspostavljene discipline pisanja grafita sa pozivom na bojkot. Ali, zašto bi ih se SNS odrekao, zar nije bolje da ima ponudu baš za svačiji ukus?
