Daleko od visoke politike, briselskih pregovora i potpisivanja sporazuma, kao i pijanih skandiranja ,,srcu Srbije“ iz udobnosti kafana daleko od administrativne linije, srpska zajednica na Kosovu živi zagledana u sebe, razočarana u Beograd i ne očekujući ništa od Prištine. Više od decenije simboli srpske državnosti nestaju. Ostaju mladi, razapeti između srpskih i albanskih izbornih kampanja. Za Radar govore o svojim nadanjima, ali i razumevanju složenosti svog životnog okruženja kroz odrastanje do danas.
Srpski geto
Nikola Vasić je rođen u Gnjilanu, a živi u Partešu, malom srpskom selu u blizini ovog grada, bavi se humanitarnim radom i internet trgovinom. Kada se spomene rat, par slika mu blesne pred očima – avioni koji lete nisko i ispuštaju letke kao znak upozorenja, te u večernjim satima svi iz ulice odlaze u podrum kod komšije kako bi bili na sigurnom. Seća se srpske vojske koja je bila na svakom koraku, tenkova i stoke koja prolazi njihovim ulicama iz napuštenih sela. Do 2008. godine kretanje je bilo ograničeno, nije se smelo u Gnjilane ili bilokoje drugo mesto bez pratnje Unmika, te periodosnovne škole pamti samo u svom selu. ,,U grad se išlo jednom nedeljno, autobusompod pratnjom, ne sećam se ničega sem naših nekolikoulica i te jedne ulice u gradu kojom smo se kretali zbog kupovine, pa nazad uautobus i svoje selo. To je taj čuveni geto koji je u međuvremenu postao uobičajeninačin života Srba na KiM. Bilo je teškorazumeti sve ono što se desilo za vreme rata“, kaže Nikola i dodaje da je još teže prihvatiti sve što sedešavalo u posleratnom periodu, pogotovu u martovskom pogromu 2004. godine.
U grad se išlo jednom nedeljno, autobusompod pratnjom, ne sećam se ničega sem naših nekolikoulica i te jedne ulice u gradu kojom smo se kretali zbog kupovine, pa nazad uautobus i svoje selo
Nikola Vasić, o periodu posle rata
Milena Jevtić živi u Sočanici kraj Leposavića, a rođena je i studira u Kosovskoj Mitrovici u kojoj pohađa master studije prava. Njena porodica raseljena je iz Uroševca, a s obzirom na to da je osnovnu školu završila u Sočanici, svi potresi tokom njenog odrastanja osetili su se i na severu, ali, kako kaže, u blažem intenzitetu, te je sve shvatala bezbrižno i nevino. U okruženju nije bilo Albanaca, pa je samim tim i odrastanje drugačije percipirano. Milena je srednju školu završila u Mitrovici, u kojoj ima i Goranaca, muslimana, Bošnjaka, Albanaca i tek u tom periodu susreće se sa političkom prirodom svog okruženja. Tek su tokom srednjoškolskog obrazovanja shvatili da postoje Srbi na jugu koji žive možda i lošije od njih.
„Prvi put sam čula da postoje ulice gde posle nekog doba dana Srbi ne smeju da šetaju, da postoje čuvari mosta ili da će možda neko sa mosta baciti kamenicu ili ubosti nožem i pobeći nazad jer kod nas ne važi pravilo da mostovi spajaju obale i ljude, već suprotno – razdvajaju ih. Tek tada sam shvatila da živimo u okruženju koje jeste kritično i gde se zapravo i ne živi normalno“, kaže Jevtić.
Iako je, suštinski, Srbija od 1999. godine izgubila kontrolu nad Kosovom, institucije koje su bile premeštene i organizovane u selima, igrale su veliku ulogu kako u egzistencijalnom smislu, tako i u doživljaju pripadnosti Srbiji, priča Vasić. Neretko su tadašnji predstavnici vlasti, pa čak i predsednik Republike posećivali njihova mesta, što je dodatno ulivalo veru u opstanak i nastavak iole normalnog funkcionisanja. Međutim, realnost je bila odvojena od medijske slike i retorike političara, njih je, objašnjavaju, bilo sve manje, prava Srba su bila sve ugroženija, i bilo je teško svima koji su ostali da bi živeli časno i pošteno na svome i od svog rada.
Iako Vasić Srbiju doživljava kao svoju domovinu, prestao je da doživljava državu kao nešto štoih štiti i brani, već suprotno, oni brane i štite Srbiju, njene interese i prava. ,,Želimo da se razvijamo u raznim oblastima i sve je to predviđeno u raznim programima Srbije, ali se zbog loših kadrovskih rešenja ništa nije sprovodilo“, navodi Vasić, a tome u prilog ide i to da poznavaoci prilika na Kosovu ukazuju na višegodišnju praksu da se samo sredstva Kancelarije za KiM za jačanje opstanka i razvoj Srba na KiM, u određenom delu dodeljuju defakto hibridnim nevladinim organizacijama i udruženjima, a da na terenu ovi projekti nisu vidljivi. Potpredsednik opozicione Srpske demokratije Stefan Veljković kaže za Radar da se oko 900 miliona evra izdvaja godišnje za Kosovo, ali da se za skoro polovinu tog novca ne zna gde završava.
Kusur za obe strane
Studentkinja matematike i paralelno klavira Jovana Pešić pripadnica je generacije koja se ne seća ni rata ni pogroma, a u periodu proglašenja kosovske nezavisnosti bili su isuviše mali. Rođena je u Vranju i živi u selu Berivojce u opštini Kosovska Kamenica. Pored ekonomskih problema, iste vidi i u manjku sigurnosti i u administraciji. ,,U Vranju završavamo razne obaveze, uključujući vađenje dokumenata, uplate ili podizanja novca“, navodi Jovana, koja za svoju generaciju, za razliku od starijih, kaže da je više distancirana od Albanaca. Susreti su svedeni na kupovinu u marketima, a problem je i jezička barijera. Kada je u pitanju lični osećaj značaja Beograda i Prištine u njenom životu, u srpsku prestonicu gleda kao mesto sa više mogućnosti i perspektive, ali i kao svoj glavni grad, dok u Prištini nikada nije bila.
,,Kosovo jeste moja domovina u kojoj bih volela da živim, ali mladi imaju dilemu da li ostati ili otići u potrazi za stabilnošću. U ostanku, pored obrazovanja, ne vidimo mnogo mogućnosti, naročito u enklavama gde ne postoji maltene ništa sem škole“, kaže Pešić. I Nikola i Milena Beograd vide kao glavni grad, dok Milena ne zna šta joj Priština predstavlja. ,,Narod se oseća odbačenim i zato nam je bitna svaka podrška, imam osećaj kao da ne pripadamo nikome i da služimo Prištini kao manjina i Beogradu kao puka brojka, kako kažu, ’sto hiljada Srba sa Kosova’. Ne tretiramo se kao ljudi, nego kao političko sredstvo na obe strane“, i to je osećaj koji dele sagovornici Radara.
Narod se oseća odbačenim, imam osećaj kao da ne pripadamo nikome i da služimo Prištini kao manjina i Beogradu kao puka brojka, kako kažu, ,,sto hiljada Srba sa Kosova“
Jovana Pešić, pripadnica generacije koja se ne seća ni rata ni pogroma
Kada je u pitanju budućnost, mladi su, suočeni sa svim poteškoćama, ipak optimistični. Milena je shvatila da među ljudima i dalje postoji ljubav koju treba negovati i odlučila je da ostane i da svojim zalaganjem okruženju i onima koji tu ne žive promeni percepciju Kosova. Bila je u Beogradu na studentskom protestu 15. marta i upućena je u aktuelna dešavanja. „Ako bude promena u Beogradu, biće i tamo. Narod je umoran i potreban mu je neko ko će zastupati njegove interese, a takav čovek u aktuelnoj politici ne postoji.“
Bez predrasuda prema Srbima
Medijana Halili, odrasla u Vučitrnu, gradu oko 20 kilometara od Prištine, dok niје počela da radi i studira, o srpskom narodu slušala je od članova porodice i drugih ljudi. Prvo što je čula, zbog rata, bilo je to ,,kako su vojnici i policajci bili loši ljudi koji su mučili Albance“. „Moji su uvek bili pažljivi, nisu generalizovali stvari i svaljivali krivicu na sav srpski narod. Pričali su mi kakav je bio život pre rata i kako su imali dobre odnose sa Srbima i kako su se međusobno pomagali. Zbog toga, kada sam prvi put otišla u Srbiju 2022. da budem deo dokumentarnog filma, imala sam priliku da stvorim svoje mišljenje i utisak o ljudima, što je rezultiralo sa još nekoliko poseta u narednim godinama.“
Moji su uvek bili pažljivi, nisu generalizovali stvari i svaljivali krivicu na sav srpski narod. Pričali su mi kakav je bio život pre rata i kako su imali dobre odnose sa Srbima i kako su se međusobno pomagali
Medijana Halili
Beogradom je šetala slobodno, izlazila u barove, osećala se bezbedno. Ali nemaju tu lagodnost svi sa Kosova, jer kako kaže, Srbi i Albanci se različito proveravaju na administrativnoj liniji. Kada je otkazan festival Mirdita, 12 sati su proveli u putu. Upoznala je ljude koji su na Kosovu bili prvi put i koji su bili impresionirani toplim dočekom.
Mogu da kažem da se za ovih osam meseci koliko živim u Beogradu osećam bezbednije nego u svom rodnom Bujanovcu
Alejna Nuhiji
Kada je u pitanju odnos Prištine prema srpskom narodu, Medijana politiku svoje vlade vidi kao dobru ,,jer Ustav Kosova i drugi zakoni jasno navode prava Srba“. S druge strane, politiku Beograda prema Albancima u Bujanovcu i Preševu smatra nepravednom.
Bujanovac je multietnička sredina sa većinskim albanskim stanovništvom, u neposrednoj blizini administrativne linije i brojni Albanci odatle sa Kosovom imaju porodične i poslovne veze. Sporo se integrišu u državni i društveni sistem, a ni država ne sprovodi dovoljno potpisane sporazume o integraciji – priznate su lične karte, tablice, vozačke dozvole, ali ne i diplome. Upravo iz Bujanovca je Alejna Nuhiji, aktivistkinja za ljudska prava i studentkinja ekonomije. koja se ne seća da su njeni ukućani ikada govorili nešto loše o Srbima. „Moj prvi direktan kontakt sa Srbima bio je kada sam imala 13 godina, dok sam bila u bolnici u Nišu. Deda nas je tada upoznao sa jednom srpskom porodicom, i do danas se sećam njihove gostoljubivosti i dobrote. Zahvalna sam što sam odrasla u porodici koja nije negovala predrasude“, priča Alejna za Radar. Ima i srpske i albanske prijatelje. ,,Iskreno mogu da kažem da se za ovih osam meseci koliko živim u Beogradu osećam bezbednije nego u svom rodnom Bujanovcu“, kaže Alejna. Smatra da je najvažnije da i Srbi i Albanci uživaju prava koja im pripadaju i nada se da ljudi neće dozvoliti da politika pokvari lične odnose, jer samo kroz solidarnost, poštovanje i ljubav mogu se graditi mostovi među ljudima.
GLOSA:
