Razgovor sa profesorom metodologije i sociologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Milošem Bešićem odigrao se skoro tačno tri meseca nakon što je pad nadstrešnice u Novom Sadu ubio petnaestoro ljudi, teško ranivši još dvoje. Da je našem sagovorniku neko 31. oktobra rekao da će početak februara izgledati kako izgleda – s padom vlade Miloša Vučevića i nezapamćenim studentskim blokadama i demonstracijama koje su magnetski privukle i artikulisale višegodišnje nezadovoljstvo – naravno da ne bi poverovao. Ipak, Bešiću je u opisu posla da pliva kroz istraživanja i literaturu, teoriju i komparativna iskustva, pa takvu nevericu ne bi trebalo poistovetiti s prevelikim iznenađenjem.
„Model uređenja gde zemljom upravlja dominantna partija na čijem je čelu oligarhija, a potom i jedan čovek koji se za sve pita, nije ni ekskluzivno naš, ni nov. Takve partije osvajaju ogromne procente na izborima, raspolažu svim mehanizmima za osvajanje podrške i koriste je kao opravdanje da mogu da rade šta požele. Poseduju jaku infrastrukturu i pospešuju klijentelizam. Mediji se kontrolišu i njima se manipuliše, pa dolazi do diskurzivne devastacije opozicije i njenih lidera. Iza vlasti stoji narod, kako se to često kaže, a iz toga proizlaze populistički argumenti i mere. Već viđeno. U Meksiku smo imali slučaj Institucionalne revolucionarne partije, u Japanu Liberalnodemokratsku partiju, sličan je primer i u Kazahstanu… Iz iskustva znamo da takve organizacije deluju neranjivo dok su snažne, ali znamo i da neminovno naiđu na veliki, možda i nepremostivi problem u vršenju vlasti“, kaže Bešić za Radar.
Zašto? Da li se to sada dešava koaliciji oko Srpske napredne stranke?
Nema sumnje da je tako. Prvi problematični aspekt po njih je saturacija, to jest zasićenje. Ljudi koji su se u nekom trenutku predali tvrde da ih politika ne interesuje, jer vlast je takva kakva jeste, dok je opozicija užasna. U Srbiji postoje istorijski razlozi za oba uverenja. Međutim, njihova predaja ne znači da njihov animozitet prema vladajućoj strukturi ne postoji. Štaviše, on se gomila, postiže se kumulativni efekat i u jednom trenutku ti isti ljudi žele veću političku participaciju. Drugi problem je činjenica da su dominantne partije hijerarhizovane, spolja posmatrano veoma snažne, ali u njoj pre ili kasnije nastanu pukotine i sukobi, uglavnom oko podele resursa. Moć partije je možda velika, ali moć onih unutar nje nije ravnomerno raspoređena, i to se vidi kada treba podeliti kolač. Nedavne Skaj prepiske to pokazuju. Treći je, da tako kažem, krvarenje društva zbog slučajeva korupcije, očitog kršenja zakona i Ustava i sličnog. Afere pojedinačno ne deluju previše snažno, ali u odsudnom trenutku njihova ukupnost postane prilično veliki problem za one na vlasti. Trenutno u Srbiji prisustvujemo ukrštanju ta tri aspekta, drugim rečima, jednom školskom primeru saturacije.
Zašto sad – nije li, uostalom, i ranije bilo okolnosti za slabljenje SNS, koje su naprednjaci nekako preživeli?
Zenit saturacije dogodio se uoči izbora u decembru 2023. godine, ali je tada izostao neki društveni proces koji bi slabosti koje sam pomenuo učinio belodano vidljivim. Sada imamo studentske blokade i demonstracije. Kada se taj proces zahukta, pojavljuje se ključni problem po dominantne partije – nivo društvene motivacije njihovih glasača opada. To se videlo još kada je 2023. SNS napravio kontramiting „Srbija nade“ ispred Narodne skupštine, a na nedavnom skupu u Jagodini se samo potvrdilo. U takvim okolnostima, dovoljan je jedan događaj koji će sve navedeno da poveže i temeljno razobruči paradigmu takve vladavine. Do juče neranjiva struktura odjednom deluje veoma ranjivo.
Do juče neranjiva struktura odjednom deluje veoma ranjivo. Ako posmatramo trenutne procese, sigurno je samo da stvar nije zrela za promene, nego je prezrela
Čak mnogi tvrde da će SNS izgubiti vlast, samo je pitanje trenutka. Pa opet, nedvojbeno najmoćnija politička figura u zemlji i dalje je Aleksandar Vučić, iz čijeg rejtinga i partija crpi moć. Svedočimo li i višku optimizma protivrežimskog dela javnosti u Srbiji?
Razumem pitanja koja zahtevaju predviđanje, ali ko je mogao da predvidi pad nadstrešnice, ili ubistva u „Ribnikaru“ i okolini Mladenovca? Niko. Ako posmatramo navedene procese, sigurno je samo da stvar nije zrela za promene, nego je prezrela. Ima prostora i za optimizam i za oprez.
Deluje da na nivou političkog entiteta Vučiću trenutno može da parira samo studentsko telo, koje, pak, pravi radikalne otklone od opozicije. Možete li da zamislite trenutak u kojem bi studenti raspustiti blokade, a opozicija uspela da preuzme dizgine?
Sve može da se zamisli, pa i paralelni univerzumi, da se poslužim nedavnim rečnikom SPC. To što su se studenti radikalno distancirali od opozicije je njihova prednost, a ne njihova slabost, s obzirom na gubitak integriteta opozicionih organizacija u očima građanskog populusa. Osim što su mladi, pametni i puni energije, njihova prednost je što su bez partijske matrice uspeli da dobiju podršku širokih struktura stanovništva. Vide ih ljudi, identifikuju se s njima, bilo da je reč o poljoprivrednicima, radnicima, sindikatima koji nisu pod kontrolom države, prosvetarima… profesor sam im, poznajem ih i mislim da nisu svesni težine tereta koji vuku sa sobom. Ali, uspeli su u nečemu što je bio posao opozicije, bez opozicije. S druge strane, znaju da je sistem najsnažniji u svom centru, iz kojeg se odašilju i moć i odluke, i shvatili su da je najpametnije taj centar potpuno ignorisati, a sistem napadati tamo gde je najslabiji. Nažalost, u Srbiji su to institucije, jer se u sistemima poput našeg ne zna gde počinje partija, a gde država, a po institucijma rade neodgovorni, nekada i nekompetentni ili strogo kontrolisani pojedinci. Sad ih treba naterati da rade ono što im po Ustavu i zakonu pripada. Setite se slučaja Jelene Tanasković koja je, kao bivša direktorka železnice, otprilike rekla: ne znam ja ništa, iako sam bila na funkciji, ali rečeno mi je da radim, a da će gore biti donete sve odluke. Pritom, ono što je eksplicitna kritika vlasti implicitna je kritika opozicije. Studenti su im svojim delanjem poručili: mi radimo ono za šta vi kapacitet nemate, bili vi krivi ili ne, odgovorni ili ne, blaćeni ili ne. Nemali broj političara u opoziciji obavljao je vlast u periodu od Petog oktobra do 2012. godine. Da su tada institucije izgrađene kako treba – a dvanaest godina je za to dovoljno – one bi se same odbranile od nasrtaja dominantne partije, u ovom slučaju SNS. U tom smislu, ljutnja studenata je opravdana i verujem da su iskreni kada kažu da bi se ponašali isto i kad bi neko drugi sada bio na vlasti.
Osim što su mladi, pametni i puni energije, njihova prednost je što su bez partijske matrice uspeli da dobiju podršku širokih struktura stanovništva
Ostavkom premijera, Vlada je pala. Čekaju li nas novi izbori na koje opozicija izvesno ne želi, rekonstrukcija koja neće doneti ništa novo, ili nešto treće?
Vučević je otišao da bi SNS ostao tu gde jeste, na vlasti, jer je problematiku vratio na partijsko-politički teren. Ako se napravi nova vlada, SNS će moći da kaže da među novim licima niko nije odgovoran za nadstrešnicu, a ako odu na izbore, sigurno će pobediti, jer je SNS i dalje solidno organizovana stranka s velikim resursima, kojoj će se suprotstaviti manje organizovana i resursima manje opremljena opozicija.
Pojavljuju se priče i o formiranju studentske izborne liste…
U politici su tri stvari važne: šta ćete, kako i u kojim okolnostima uraditi. Često se desi da ista odluka u različitim trenucima ili različitim izvedbama iznedri različite rezultate. Ako takva lista zaista nastane i predstavi se kao politička partija, vlast će je svojom mašinerijom sažvakati. Mada, mislim da studenti neće pristupati tradicionalnim oblicima političkog organizovanja, verovatno s pravom. Mnogo su me puta u prethodna tri meseca zapanjili domišljatošću i kreativnošću, verovatno ne poslednji put.
Mislim da studenti neće pristupati tradicionalnim oblicima političkog organizovanja, verovatno s pravom. Mnogo su me puta u prethodna tri meseca zapanjili domišljatošću i kreativnošću, verovatno ne poslednji put
Pored Vučića, na dijalog ih je zvala i tužiteljka Dolovac, ali su se prema njima postavili kako su se vlasti do sada postavljale prema neistomišljenicima – ignorisali su ih. Da li je studentima do dijaloga, i s kim?
Šta je najveći dosadašnji uspeh studenata? U političkom smislu, oborili su Vladu. Da li bi opozicija u tome uspela 31. oktobra? Verujem da ne. U društvenom smislu, uspeli su da povećaju opšte demokratske kapacitete. U diskurzivnom smislu, uspeli su u tome da SNS prvi put u poslednjih 12 godina ne može da iz dana u dan nametne svoje teme i okvire za njihova tumačenja. Studentski protesti su toliko značajni da čak ni pad Vlade nije tema!
Šta je najveći dosadašnji uspeh studenata? U političkom smislu, oborili su Vladu. Da li bi opozicija u tome uspela? Verujem da ne. U društvenom smislu, uspeli su da povećaju opšte demokratske kapacitete. U diskurzivnom smislu, studentski protesti su toliko značajni da čak ni pad Vlade nije tema!
Bilo je pokušaja – potkupljivanje kreditima, zasipanje univerziteta novcem, smanjenje školarina, objavljivanje dokumentacije, doduše postepeno, zastrašivanje i pretnje, napadi…
Bilo je i biće ih! Pominje li neko danas te kredite ili veća izdvajanja za fakultete? Ne. Pominje li neko kadrovsku budućnost izvršne vlasti u Srbiji? Ponovo ne, osim na nivou naklapanja i zanimljivosti. Snaga svake dominantne partije počiva na uverenju da je nepobediva, a u to s vremenom počnu da veruju i oni koji su protiv nje. To uverenje je danas manje nego ranije. Šta god da vlasti pokušaju da proguraju kao priču, unapred je raskrinkano kao spin kome ne treba posvećivati pažnju, i prvi put otkad su na vlasti se ne nalaze u ofanzivi, već u defanzivi, u kojoj se veoma loše snalaze. Probali su isprva da napadaju – studenti su strani plaćenici, finansiraju ih neprijatelji Srbije… i nijedan spin nije prošao. Onda su usledili fizički obračuni. Prema jednoj statistici, za prethodnih devedeset dana desilo se skoro šezdeset napada na studente. Svaki je sve više mobilisao nezadovoljne.
Da li bi protesti splasnuli da su vlasti odlučile da odmah ispune sve studentske zahteve?
Kad uđeš u pogrešan voz, svaka stanica je pogrešna. Frapiran sam lošim procenama ljudi u SNS, čak i u smislu puke tehnologije održanja na vlasti. Pretpostavljam da su proistekle iz osećanja omnipotencije. Zaboravili su da nisu svemoćni, a svašta im je prolazilo nekažnjeno i nisu imali razlog da misle drugačije. Na sve su, priterani uza zid, mogli da odgovore sa: „Pa šta?“ Već 1. novembra su morali da znaju da nesreća neće proći bez ozbiljne reakcije. Tužilaštvo je moralo da promptno reaguje, a ne da ga neko pritiska. Ostavka premijera morala je da usledi mnogo ranije. Ali, šta su umesto toga uradili donosioci odluka? Tvrdili su da nadstrešnica nije bila rekonstruisana, i to ne jednom, no dva puta. U rečenici za rečenicom pozivaju na deeskalaciju, ljubav i toleranciju, pa prete, manje ili više skriveno. Ova vlast na dijalog zove samo kad izgubi neku političku bitku. Do tog trenutka, osiona je i bez osećanja za realnost. Studenti su ih porazili i sada mogu da ignorišu pozive na dijalog, jer znaju da su više odraz nemoći nego stvarne želje za prevazilaženjem društveno-političke krize. Jer, šta bi bila tema tog dijaloga? Studentski standard? Ne, nego petnaestoro poginulih koji su život izgubili zato što je veliki, važan posao rađen zbrzano da bi se postigli politički poeni, na štetu budžeta građana, a u kojem su mnoge firme pod sumnjivim okolnostima ostvarile velike profite. O tome dijalog ne može da se vodi, naročito nakon 12 godina monologa. A ako studenti ne žele da ga vode, sigurno neće želeti ni opozicija. Koja je šansa da prihvati učešće na eventualnim izborima, ako im studenti kažu da izbore ne žele? Nikakva. Izbori kao mogućnost opstaje na nivou hipoteze.
Frapiran sam lošim procenama ljudi u SNS, čak i u smislu puke tehnologije održanja na vlasti. Pretpostavljam da su proistekle iz osećanja omnipotencije. Zaboravili su da nisu svemoćni, a svašta im je prolazilo nekažnjeno
Ipak, sami ste rekli, vlasti vuku pogrešne poteze već tri meseca…
I svaki je bio po njih pogubniji od prethodnog. Vlasti ništa ne sprečava da raspišu izbore, pod uslovom da prethodno izmisle neku svoju opoziciju. Visoki predstavnici vladajuće partije često su znali da kažu: sad smo mi na vlasti i radićemo kako hoćemo, neko drugi kad dođe na vlast neka radi kako misli da treba. Premijer u ostavci je to rekao drugim rečima – sve i da je hiljadu i po ljudi nastradalo, ne sme da se ruši država. To je zamena teza, poistovećenje države sa sobom, jedno nakaradno shvatanje demokratije. Ona nije tiranija, nije svevlašće ili majorizacija, jer ako jeste, i Hitler je bio demokrata. Imao je podršku većine za sve što je radio. Tako i vlasti mogu da raspišu izbore, ali to bi bila greška.
Vlast na dijalog zove samo kad izgubi neku političku bitku. Do tog trenutka, osiona je i bez osećanja za realnost. Studenti su ih porazili i sada mogu da ignorišu pozive na dijalog, jer znaju da su više odraz nemoći nego stvarne želje
Pominje se i ekspertska vlada koja bi radila na implementaciji ODIHR-ovih preporuka.
Politički akteri mogu da se suoče s dva problema – kad se ono što pričaju nikoga ne tiče i postanu irelevantni, odnosno kad, kolokvijalno rečeno, „nemaju potez“, to jest, kada ne valja šta god da urade. SNS se suočava s oba problema. Pad nadstrešnice je ogolio paradigmu kako se u Srbiji vode poslovi, a vladajuća partija mora da ćuti. Verujem da će sad ponajpre pokušati nešto što do sada nije radila – da bude strpljiva.
Ima li vremena za to?
Videćemo, ali znam da nema potez. Radiće na tome da protesti postanu sastavni deo demokratskog folklora do raspršavanja energije revolta. Doći će ispitni rokovi, roditelji studenata će se uplašiti, moraće i neki novci da se zarade, razmišljaće se o letovanju… život će morati da se vrati u regularne tokove, što je na koncu tačno. Sad će SNS ispuniti sve uslove koji ga neće oboriti s vlasti, pokazaće visok nivo tolerancije, postavljaće prenosne toalete i dopremati vodu, biće najbolji na svetu. I čekaće.
I protesti 1 od 5 miliona su trajali daleko duže nego što je bilo smisleno…
Jeste, ali je nivo saturacije tada bio mnogo niži. Uz to, i vladajuće strukture su zasićenije nego ranije. Časnu reč vam dajem, ja ne mogu da nabrojim ministre u Vučevićevoj vladi. Vreme čini svoje.
Neki su mislili da kao potez čuvaju formalizaciju Narodnog pokreta za državu, koja se nije desila. Obraćanje Vučevića, Brnabić i Vučića pre nekoliko dana bilo je puko ponavljanje fraza iz Jagodine. Da li ste očekivali nešto više?
Oni se toliko često obraćaju javnosti da je dugo već jasno da je reč o veštačkim konstrukcijama bez realne sadržine. Bio bih iznenađen da sam zaista čuo nešto novo. Skup u Jagodini možda je trebalo da posluži za odmeravanje snaga, bilo brojčano, bilo na nivou energije. U tom odmeravanju, SNS je izgubio. Ali, to je taj njihov nemir. Bolje bi im bilo da ne rade ništa.
U oktobru 2023, u Utisku nedelje ste rekli da opozicija treba da napravi listu od nekoliko tačaka koje će implementirati u roku od pola godine u slučaju promene vlasti. Na kraju je ProGlas to uradio. Kako vidite njegovu ulogu?
ProGlas je pokušao ono što su studenti uspeli da urade.
Kriza proevropskog narativa je evidentna, umnogome zbog stava zapadnog dela međunarodne zajednice prema dešavanjima u Srbiji, a studenti insistiraju upravo na deklarisanim evropskim vrednostima. Kako vidite budućnost proevropskih politika?
Studirao sam od 1990. do 1994. godine i delio sam tada ubedljiva, a sada naivna uverenja da je lek protiv autokratskog režima Slobodana Miloševića demokratski sistem Evrope. Danas, tezu da treba da budemo kao Evropa skoro više niko i ne pominje, osim da treba da budemo deo EU kao svog interesnog područja. Jer, umesto da mi počnemo da ličimo na Evropu, Evropa je počela da liči na nas. Širom sveta je na delu erozija demokratije, takva i tolika da se smišljaju novi termini poput neliberalne demokratije ili autoritarne demokratije, kako bi se novi trendovi uopšte opisali. Postoje i tvrdnje da je kapitalizam kao ekonomski model u sukobu s demokratijom, što pre trideset godina nije moglo da se čuje. Imate i suverenističke, populističke, autokratske… zovite ih kako hoćete, za mene su to antidemokratski, retrogradni lideri koji sigurno neće raditi na ozdravljenju demokratije. Danas ljudi u tradicionalno demokratskim sredinama u demokratiju ne veruju. Ako je zaista želimo, Evropa ne može da nam bude uzor. Istorijski gledano, naši demokratski kapaciteti nisu mali i trebalo bi im se vratiti.
